U novoj sezoni Male novine, na istom mestu donose nove radove svojih starih i novih autora: novu prozu i poeziju, eseje i svakojake zanimljive priče i aktuelnosti u rubrikama Mala hronika, Društvo i Priroda.

U nastavku 2010. n našem sajtu veća pažnja će se posvećivati Knjiškoj sceni i Preporukama, sa ciljem da Male novine postanu i jedan od Vaših vodiča kroz literarnu scenu, nudeći odgovor na pitanje: Šta čitati ove sezone?

Tokom jeseni, pa sve do Beogradskog sajma knjiga, biće u toku akcija izbora 100 najboljih romana.

Ove jeseni pokrećemo i neke nove rubrike: Gradove sa putopisnim zapisima i Sinematograf sa filmskim pričama.

Uživajte!

Male novine Vas pozivaju da se uključite u izbor “Sto najboljih romana na zapadnobalkanskim jezicima”. Svojih trideset predloga pošaljite na posta@malenovine.com.  Na osnovu pristiglih predloga, kao i predloga kritike, Male novine će sastaviti listu sto najboljih romana na prostoru Zapadnog Balkana

Koji su najznačajniji romani objavljeni na srpskom, bosanskom i hrvatskom jeziku? Koji su imali najveći uticaj na razvoj književnosti, a koji na društvene tokove? Koje od njih biste svakom preporučili za čitanje? Koje knjige biste poneli na pusto ostrvo?

U želji da pomogne u odgonetanju svakodnevne dileme svojih čitalaca koje su knjige “zaista dobre”, Male novine su pokrenule elektronsku anketu u kojoj će se do kraja godine izabrati lista 100 najboljih romana na jezicima naroda Zapadnog Balkana. Potreba za ovakvim jednim izborom je očigledna – slične liste su odavno pristutne na “velikim” svetskim jezicima, a gotovo svi aktuelni izbori romana isključivo su vezani za uže nacionalno okruženje, dok je izvesno da je čitalački prostor znatno širi i da zauzima prostor celog Zapadnog Balkana.

Svojih trideset predloga najboljih romana pošaljite na posta@malenovine.com.

Na osnovu pristiglih predloga, Male novine će načiniti listu romana sa najviše glasova čitalaca na prostoru Zapadnog Balkana, koja će se se menjati kako glasovi prostižu, sve do kraja 2010. godine. U toku jeseni, biće sačinjena i lista 100 najboljih romana po mišljenju kritike, a konačna lista će biti napravljena sabiranjem ocena kritike i čitalaca.

Pošaljite trideset naslova za koje mislite da se ne smeju izostaviti. Dok glasanje traje, objavljivaćemo Vaše najzanimljivije liste.

Top liste engleskog govornog područja

Na engleskom govornom području, u Americi i Britaniji, postoji čitav niz lista 100 najboljih knjiga. Neke su bazirane na uglednim žirijima kritike, a drugi na javnom glasanju čitalaca. Slede linkovi najuticajnijih lista:

Lista 100 najboljih romana XX veka Moderne biblioteke

Lista 100 najboljih romana časopisa TIME

Najbolje knjige svih vremena enciklopedije Britanika

Najboljih sto romana po mišljenju internet čitalaca

Sto najboljih romana Moderne biblioteke

Izdavačka kuća “Modern library” okupila je 1998. grupu izuzetno uglednih urednika i kritičara da sačine listu 100 najboljih romana na engleskom govornom području objavljenih tokom XX veka. Lista i danas izaziva dosta kritike i kontraverzi, s obzirom da jednim delom forsira izdanja Moderne biblioteke, ali još uvek ima ogroman uticaj na Zapadu.

1. “Ulysses,” James Joyce

2. “The Great Gatsby,” F. Scott Fitzgerald

3. “A Portrait of the Artist as a Young Man,” James Joyce

4. “Lolita,” Vladimir Nabokov

5. “Brave New World,” Aldous Huxley

6. “The Sound and the Fury,” William Faulkner

7. “Catch-22,” Joseph Heller

8. “Darkness at Noon,” Arthur Koestler

9. “Sons and Lovers,” D. H. Lawrence

10. “The Grapes of Wrath,” John Steinbeck

11. “Under the Volcano,” Malcolm Lowry

12. “The Way of All Flesh,” Samuel Butler

13. “1984,” George Orwell

14. “I, Claudius,” Robert Graves

15. “To the Lighthouse,” Virginia Woolf

16. “An American Tragedy,” Theodore Dreiser

17. “The Heart Is a Lonely Hunter,” Carson McCullers

18. “Slaughterhouse Five,” Kurt Vonnegut

19. “Invisible Man,” Ralph Ellison

20. “Native Son,” Richard Wright

21. “Henderson the Rain King,” Saul Bellow

22. “Appointment in Samarra,” John O’ Hara

23. “U.S.A.” (trilogy), John Dos Passos

24. “Winesburg, Ohio,” Sherwood Anderson

25. “A Passage to India,” E. M. Forster

26. “The Wings of the Dove,” Henry James

27. “The Ambassadors,” Henry James

28. “Tender Is the Night,” F. Scott Fitzgerald

29. “The Studs Lonigan Trilogy,” James T. Farrell

30. “The Good Soldier,” Ford Madox Ford

31. “Animal Farm,” George Orwell

32. “The Golden Bowl,” Henry James

33. “Sister Carrie,” Theodore Dreiser

34. “A Handful of Dust,” Evelyn Waugh

35. “As I Lay Dying,” William Faulkner

36. “All the King’s Men,” Robert Penn Warren

37. “The Bridge of San Luis Rey,” Thornton Wilder

38. “Howards End,” E. M. Forster

39. “Go Tell It on the Mountain,” James Baldwin

40. “The Heart of the Matter,” Graham Greene

41. “Lord of the Flies,” William Golding

42. “Deliverance,” James Dickey

43. “A Dance to the Music of Time” (series), Anthony Powell

44. “Point Counter Point,” Aldous Huxley

45. “The Sun Also Rises,” Ernest Hemingway

46. “The Secret Agent,” Joseph Conrad

47. “Nostromo,” Joseph Conrad

48. “The Rainbow,” D. H. Lawrence

49. “Women in Love,” D. H. Lawrence

50. “Tropic of Cancer,” Henry Miller

51. “The Naked and the Dead,” Norman Mailer

52. “Portnoy’s Complaint,” Philip Roth

53. “Pale Fire,” Vladimir Nabokov

54. “Light in August,” William Faulkner

55. “On the Road,” Jack Kerouac

56. “The Maltese Falcon,” Dashiell Hammett

57. “Parade’s End,” Ford Madox Ford

58. “The Age of Innocence,” Edith Wharton

59. “Zuleika Dobson,” Max Beerbohm

60. “The Moviegoer,” Walker Percy

61. “Death Comes to the Archbishop,” Willa Cather

62. “From Here to Eternity,” James Jones

63. “The Wapshot Chronicles,” John Cheever

64. “The Catcher in the Rye,” J. D. Salinger

65. “A Clockwork Orange,” Anthony Burgess

66. “Of Human Bondage,” W. Somerset Maugham

67. “Heart of Darkness,” Joseph Conrad

68. “Main Street,” Sinclair Lewis

69. “The House of Mirth,” Edith Wharton

70. “The Alexandria Quartet,” Lawrence Durrell

71. “A High Wind in Jamaica,” Richard Hughes

72. “A House for Ms. Biswas,” V. S. Naipaul

73. “The Day of the Locust,” Nathaniel West

74. “A Farewell to Arms,” Ernest Hemingway

75. “Scoop,” Evelyn Waugh

76. “The Prime of Miss Jean Brodie,” Muriel Spark

77. “Finnegans Wake,” James Joyce

78. “Kim,” Rudyard Kipling

79. “A Room With a View,” E. M. Forster

80. “Brideshead Revisited,” Evelyn Waugh

81. “The Adventures of Augie March,” Saul Bellow

82. “Angle of Repose,” Wallace Stegner

83. “A Bend in the River,” V. S. Naipaul

84. “The Death of the Heart,” Elizabeth Bowen

85. “Lord Jim,” Joseph Conrad

86. “Ragtime,” E. L. Doctorow

87. “The Old Wives’ Tale,” Arnold Bennett

88. “The Call of the Wild,” Jack London

89. “Loving,” Henry Green

90. “Midnight’s Children,” Salman Rushdie

91. “Tobacco Road,” Erskine Caldwell

92. “Ironweed,” William Kennedy

93. “The Magus,” John Fowles

94. “Wide Sargasso Sea,” Jean Rhys

95. “Under the Net,” Iris Murdoch

96. “Sophie’s Choice,” William Styron

97. “The Sheltering Sky,” Paul Bowles

98. “The Postman Always Rings Twice,” James M. Cain

99. “The Ginger Man,” J. P. Donleavy

100. “The Magnificent Ambersons,” Booth Tarkington

Prvu knjišku sezonu Malih novina, pred letnju pauzu, okončavamo malom pričom o velikom književniku, vanredno talentovane spisateljice iz banjalučkog književnog kruga, Lane Bastašić, koja uspeva da nam u svega nekoliko pasusa pokaže kako je književnost velika, a književnici, zapravo, mali. Tek koji cent iznad 160.

Lana Bastašić
VELIKI KNJIŽEVNIK

Veliki književnik ustvari uopšte nije bio velik čovjek. Imao je tek koji cent preko 160. Nosio je sako od tvida, glomazne dioptrijske naočari, pomalo ofucanu aktovku i slične, ružne rekvizite koje, razumije se, jedan veliki književnik kao što je on mora da nosi.

Došao je u naš mali avetinjski grad povodom svečanog otvaranja Kluba književnika čije će prostorije (što tada nismo znali) kroz dvije godine preuzeti Savez misaonih igara Republike Srpske. (Vremenom se, naime, pokazalo kako su naši igrači drevne kineske igre go isplativiji – i usput budi rečeno uspješniji – nego naši književnici.)

Rekao nam je – on, veliki književnik – kako budućnost srpske književnosti leži upravo u nama: provincijalcima, izbjeglicama i studentima, a potom otpio još jedan gutljaj flaširane slovenačke vode i nastavio da govori o stvarima o kojima veliki književnici svakako moraju da govore. Na dvije lokalne televizije pustili su snimke sa ovog svečanog događaja, uključujući i jedan naknadno uzet intervju.

Veliki književnik zadržao se u našem gradu ukupno tri dana. Noćio je u renoviranom gradskom hotelu, jedinom koji je u svojoj ponudi imao bežični internet i salu za konferencije. Iako je u sklopu punog pansiona imao doručak, ručak i večeru, veliki književnik ipak je objedovao u novootvorenom italijanskom restoranu u centru o čijoj smo unutrašnjosti mi (provincijalci, izbjeglice i studenti) slušali od konobara Pere Trkulje. Tokom svog boravka, književnik je večerao sa ministrom prosvjete i kulture u luksuznoj konobi na obali naše smrdljive rijeke.

Rano ujutro, u ponedjeljak, dok su naše majke odlazile da čiste školske učionice, bolničke sobe i direktorske kancelarije, veliki književnik sjeo je u svoj novi pasat i odvezao se nazad u veliki grad.

Dugo nakon tog, kako je ministar rekao, vrlo važnog događaja za našu kulturnu scenu, znali smo sjediti ispred studentskog doma sa nekoliko plastičnih flaša jeftinog lokalnog piva i razmišljati o onome što nam je veliki književnik rekao. S tim da, razumije se, mi nismo znali da govorimo velikim i zvučnim riječima poput njega – tvid nam se nije dopadao, a za flaširanu vodu nismo imali novca.

Lana Bastašić , rođena 1986. godine u Zagrebu. Diplomirala komunikologiju 2009. godine. Trenutno studentkinja četvrte godine anglistike u Banjaluci. Učestvovala na festivalima Srpsko pero 2008, Ulaznica 2008. i 2009, Moravske tajne KK, Pontes 2009. i Reč u prostoru. Objavila kratke priče u zbornicima Blogopedija, Najkraće priče 2008, Rukopisi 32, Ja sam priča, Od priče do priče, te u časopisima Novi put, Književne novine, Ulaznica, Fanzin i Žvžgolj. Urednica web portala “Nezavisni prostor”. U slobodno vrijeme piše kratku prozu, svira klavir i tetovira se.

»Želimo ponovo biti sretni, voleti, patiti, svejedno, igrati onu veliku igru zvanu život. To možemo samo ako smo…«, kaže pesnik i kritičar Dragoljub Stanković postavljajući ključno pitanje za srpske pesnike – Kako pevati posle Srebrenice?
Nakon što smo pozvali čitaoce, pesnike i one druge, da na ovo pitanje odgovore na adresu posta@malenovine.com sa naznakom Pevanje, stiglo je na desetine razmišljanja, pesničkih pokušaja i pesama. Izbor sedam pesničkih odgovora koji predstavljaju pristigli materijal možete pogledati ovde.

KAKO PEVATI POSLE SREBRENICE?

Pitanje za srpske pesnike

Kako pevati i kako se uostalom i peva, posle Srebrenice? Može li se biti iskreno i nesputano sretan posle Srebrenice, ispunjen u humanističkom, univerzalnom smislu? Pod kojim uslovima? Samo ako je u tu našu (buduću) sreću uračunato sećanje na Srebrenicu, samo tako možemo biti ponovo sretni na pravi način.

Kvalitet i naizgled ne direktno angažovane poezije meri se i tim merilom. Svaka dobra poezija pojačava našu percepciju za svet a posebno za nevidljivo, ne očigledno. Ona je nekakav odnos sa smrću, negativnim. Ona tu smrt, ništavilo, bar lepotom estetski prevazilazi, savlađuje. Time nas približava istini o nama samima i u moralnom smislu, profinjuje nas.

Zato svaka i najhermetičnija poezija ima veze sa zločinom u Srebrenici i svim drugim zlodelima počinjenim u naše ime jer je u vezi sa svakidašnjim životom. Ona nas senzibilizuje za Drugog i Drugo, za ono što nismo zapažali do tada. To posebno važi za one stvari koje se potiskuju, a još više ako se potiskuju od strane čitavog društva u vidu opresivnih ideologija. Onda se (mladom) autoru kao imperativ tako reći nameće odnos prema tom pritisku, ako je uopšte kreativan autor (što znači da opaža više od prosečnog čoveka i to ume da formuliše) i pogotovu ako je mlad. U suprotnom nemamo posla sa kvalitetnim autorom, a o mladosti tu ne treba ni govoriti. Mladost po sebi nosi promenu, pobunu i osvešćivanje u novom i budućem. Mladi koji podržavaju vladajuće ideologije odlika su, izgleda, samo našeg pervertiranog vremena. Ali bilo je toga uvek. Priviđao se ovde zanesenim budalama srpski Bog davno još, uvek kada je palanačka svest bila u panici od otvaranja ka svetu.
Želimo ponovo biti sretni, voleti, patiti, svejedno, igrati onu veliku igru zvanu život. To možemo samo ako smo rasterali sopstvene aveti, laži i obmane. To će biti dug i težak proces ali nema drugog puta u ispunjen život. Život je ili ceo ili ne vredi. Kao i pesma. I koliko je teško napisati dobru pesmu mnogo je teže samo jednog dana imati ljudski dostojan život. Ne možete reći ni dobar dan a da to nije ideološka i politička izjava, i to je normalno. Oni koji to poriču korumpirani su. Radi se o društvenom kontekstu koji uvek postoji. Toliko smo opterećeni bliskom prošlošću, masovnom smrću nevinih, nečim što niko od onih koji su dužni da o tome brinu, nešto urade, naprave ambijent suočavanja i katarze, artikulišu problem, ne žele ni govoriti. To je i jedini smisao političara, za šta ih plaćamo a oni baš to ne rade. Natežu se oko termina: genocid, težak zločin, itd. Pesma je sumiranje iskustva i prosvetljenje. Zašto to ne može biti i naš život danas u Srbiji? Šta svako od nas čini povodom toga?
Čitanje poezije ulazak je u jedan svet koji bi trebalo da nam tzv. običan život učini bogatijim, jasnijim, smislenijim. Može biti uteha ili provokacija. Ne sme samo biti uljuljkivanje i izolacija, nihilizam koji ne vodi nikud, retorika koja nas ostavlja obogaljene i pomračene za život koji je uvek nešto više od literature. Da li vas neka knjiga oslobađa i za šta, ili vas zarobljava, spinuje, anestezira, hibernira, kada joj se posvetite? I Remboove iluminacije i Valerijeve hermetičke pesme i Miljković i Nastasijević, sva njihova zatvorenost i zaključanost samo su poziv u dubinu i širinu sveta, ne odustajanje od njega. Da ne govorimo o direktno angažovanoj poeziji koja zbog svoje vidljive angažovanosti ne mora biti bolja, efikasnija na istom poslu. Ona je samo neposrednija. Svaka poezija je umstveno i osećajno angažovana upravo u tome da naše duhove artikuliše, razrešava nedoumice, opsesije, dvoumljenja, harmonizuje strasti ili, pak, uneredi svet ali sa implicitnom idejom osvešćenja. Svaka dobra poezija je zato svetska, antiprovincijalna, ne obazire se na naciju i državu, obraća se jednom jedinom čoveku, ma ko on bio.
Pitati se o životu, sreći i ispunjenosti, posle užasa koji su počinjeni, prvenstven je zadatak za pesnike. Ovako ili onako mora se odgovoriti. Kako se to vidi u tekstu pesme, jedno je od suptilnih pitanja odnosa poetike i etike. Tu se radi o senzitivnosti na Zlo. Mnogi naši pesnici otvoreno su se stavili na stranu Zla u svom negativnom poetičkom, a u stvari političkom, nacionalističkom angažmanu. Danilo Kiš je govorio šta će biti možda jedini reper procene književnog dela i u odnosu na šta nema oproštaja. To su logori. Svaka pesma ima svoju senku koju baca i koja nešto krije. To osetiti znači tumačiti poeziju. Dobra poezija uvek je višesmislena ali je uvek i ljudska, ograničena. Autori, makar implicitno, daju svoje odgovore na ovo nečujno i strašno pitanje. Dvosmislenost, ironija pogleda na svet, određen doživljaj sveta, izgrađenost jezičkog izraza koji govori o jednom konkretnom sećanju, memoriji, o bogatoj tradiciji pevanja i mišljenja, sve to reflektuje se u pesmi kao njena oštrina, strogost, suverenost, duhovna (ne)korumpiranost, beskompromisnost, kao riblji trbuh u dubini vode, makar pesma bila najobičnija i sa najbezazlenijim motivima. Literatura se bavi nevidljivim koje želi da krikne.

Moj jezik se sija, srebreni se, kao krljušt ribe u dubini, probleskuje. Kako da uhvatim taj sjaj, kako da ponovo ugledam sebe? Radosnog … na javi…

Izbor sedam pesničkih odgovora koji su pristigli Malim novinama možete pogledati ovde.

Dragoljub Stanković, pesnik, kritičar, intervjuer, rođen 1971. godine u Jagodini. Redovni je kritičar poezije u listu Danas (književni dodaci Beton i Knjiga) kao i na Trećem programu radio Beograda. Intervjue i izbore radi i u rubrici Bunt i otpor na web portalu e-novine.com. Objavio knjigu poezije Pesme jednog dana (2005, KOV), a ove godine se od istog izdavača očekuje i nova knjiga pesama Barka. Živi u Beogradu. Od februara 2010. je autor Malih novina.

za NEOBJAVLJENE priče, pesme i eseje

Preuzmite tekst konkursa [pdf].

Pravo učešća na književnom konkursu Ulaznica 2010. imaju svi autori koji pišu na bhsc jezicima. Radovi se primaju do 15. septembra 2010. godine na adresu Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Trg slobode 2, 23000 Zrenjanin, Srbija sa naznakom: za Konkurs Ulaznica 2010.

Otkucani ili odštampani radovi potpisuju se šifrom, a rešenje šifre sa podacima, brojem telefona, adresom i e-mail adresom autora šalje se u posebnoj koverti koji se prilaže uz radove. Očekuje se da stigne najviše do 5 pesama, 3 priče i 3 eseja. Rukopise slati u tri primerka. Rukopisi se ne vraćaju.

Odluku o nagradama koje se sastoje od novčanog iznosa, diplome i objavljivanja u posebnom broju časopisa Ulaznica doneće žiri koji će imenovati redakcija časopisa. Proglašenje dobitnika i uručenje nagrada obaviće se na završnoj svečanosti u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin“, u Zrenjaninu u petak, 17. decembra 2010. godine. Tom prilikom biće promovisan broj Ulaznice u kojem će biti objavljeni nagrađeni radovi.

Za bliže obaveštenja obratite se na telefon +38123566210 ili na e-mail adresu ulaznica@zrbiblio.org

[Iz konkursa redakcije časopisa ULAZNICA]

Književne stipendije iz Fonda “Borislav Pekić” za 2010. godinu dodeljene su Srđanu Srdiću i Dejanu Aleksiću.

Kako je saopšteno je iz beogradske izdavačke kuće “Arhipelag”, prestižne književne stipendije iz Fonda “Borislav Pekić” za 2010. godinu dodeljene su Dejanu Aleksiću iz Kraljeva i Srđanu Srdiću iz Kikinde, jednom od autora Malih novina.

Aleksić je nagrađen za rukopis drame “Vina i pingvina”, dok je Srdić dobio nagradu za knjigu priča “Sagorevanja”.

Stipendija koja se mladim piscima dodeljuje za sinopsise ustanovljena je voljom Borislava Pekića (1930-1992) i ove godine je dodeljena osameaesti put, pošto se dodeljuje od 1992. godine. U međuvremenu je iznedrila mnoge već poznate srpske pisce, a odluku o dobitnicima donosi žiri u sastavu: Ljiljana Pekić, Vladislava Gordić Petković, Predrag Palavestra, Mileta Prodanović i Gojko Božović.

Dejanu Aleksiću i Srdjanu Srdiću priznanje se uručuje, kao i prethodnih godina, na dan Pekićeve smrti, 2, jula, u petak, u 20h na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta.

Evo nečeg ne baš sasvim uobičajenog, ekskluzivno u Malim novinama – oštroperi rukopis kritičara Saše Ćirića složio se u stihove i pretvorio u poeziju. U “seizmograf suptilno izmenjenih konteksta”.

Saša Ćirić

KRITIKA POEZIJOM

VOLFGANG KLOC TUMAČI SMISAO ŽIVOTA OLIVERU CILEU,
DOK POTONJI ZAMIŠLJENO KLIMA GLAVOM
TEMA: Nijedan dan bez linije

Oholost rutine ili automatsko natezanje reči?

Jedan pisac ustaje rano
i svakog jutra ispuni svoju kvotu teksta
bio dan kišni ili suv,
bilo da mu bridi dlan ili mu rezni izvetrela skepsa.
Kakva disciplinovana navika i usredsređen um,
Kakva posvećena rasterećenost – Pišeš, ne misliš.
Isplažen jezik zanosu
koji pesnika sažegne za tren
ili drži u vlasti netremice
bez hrane, vode i struje,
ako treba, mesecima,
i ispljune ga izmoždenog
kao vihor brodolomnika.
Zapisivač je rentijer zapisa,
Reč po reč, red za redom,
Skladišti se dnevna doza proizvodnog učinka.

Zapisivač je ćifta zapisa,
dreser vlastitih emocija,
tiranski činovnik, sado-mazo demijurg,
radosno povinuje se nasilništvu vlastitog hobija
koji mu ispunjava vreme
i donosi prihode.

Mistični koncept

Svakom danu dosta zla svojega
Seizmograf suptilno izmenjenih konteksta
Uhvatiti treptaj metamorfoze
Iz neodređenog u neodredivo
Iz nevažnog u neosvešteno
Iz nemišljenog u neočekivano

Okidač fotografskog aparata svakog podneva na raskrsnici
Izmeriti vreme onim što pripada i vremenu i posmatraču
Slučajnim prolaznicima i vremenskoj prognozi i kolapsu saobraćaja
Bonaci i karnevalu, uličnim demonstracijama, terasama i parkovima,
Krošnjama zabetoniranog drveća, uniformisanim licima,
pregaženim pešacima, sirenama i motorima, decibelima i celzijusima,
lišću, asfaltu, sumpor dioksidu, cvrkutu, klokotu šahta,
mutnom potoku kišnice, izlivenoj kanalizaciji, baricama smeđih oblaka,
kolicima, pomagalima, štapovima, skejtovima, kotačima na točkovima…
raštrkanom ljudskom mravinjaku.

Apologija dostojanstva nemoći

Znam da neću uspeti
Sprečiće me:
bolest, lenjost, nemar, podsmeh, umor, prezir, odustajanje, razum, malodušnost, jače senzacije i nove brige,
a možda sve dilitnem pri narednom čitanju.
Poraz je majka mudrosti, majka-čedomorka.
Trake prekinutog niza vode do bakine kuće
koju je u trbuhu ugostio vuk, kao kit Jonu.
Traži se bratac i sestrica, siročad zaludna,
koja će svet osloboditi slatkog balasta proturivši ga kroz svoj želudac.
Želudac se smeje uglen-baki, kanibalki među staricama, uzoru svom,
od sreće podriguje na holesterol.

Svariti svoj neuspeh
kao mesni narezak
u masan prdež i ljut.
Linija čuva opstanak Barum-baruma,
animirane manjine u svetu 3D nakaza i kapitalista.

Sa nebodera mokre dva ludaka, jedan punom žutom, drugi na recke. Pita ga ovaj što ne
sme da pretiče o smislu likvidnih Morzeovih šifara. Odgovara invent: nisam lud da
praktikujem kontinuitet pa da me neko iz podnožja što vreba povuče dole i stropoštam se
niz zrakaste skale bešike nenamirene.

Samo nek je nami vsaki den
nitko biti neće nezaposlen.

Saša Ćirić, rođen 1975. u Pirotu, novinar Radio Beograda 2, jedan od četvorice urednika “Betona” i književni kritičar zagrebačkog nedeljnika „Novosti“ i web-portala zagrebačke knjižare „Booksa“. Objavio knjigu kritike i eseja “Užici hermeneutike” (Zrenjanin, 2009) i monografiju o savremenom crnogorskom romanu Ujed istorije (Ulcinj, 2009). Jedan od autora i urednika “Srbija kao sprava” (Beograd, 2007) i “Antimemorandum-dum” (VBZ, 2009). Za sebe kaže da ga “doživljavaju kao ecces homo-a i zaziru od njega, a on samo hoće da se druži sa ljudima”. Autor Malih novina od marta 2010.

PROGRAM

Sreda (30. jun) i četvrtak (1. jul)
KIKINDA – 21h bašta Narodne biblioteke „Jovan Popović”
Nakon čitanja svirke: 30.06 – The Fuckables / 01. 07 – The Kurija Band

Petak (2. jul) i subota (3. jul)
BEOGRAD SKC – bašta
20h – gledanje četvrtfinala SP s piscima
22:30 – Čitanja kratkih priča

Subota (3. jul) 12h
Gete institut Beograd, Knez Mihailova 50
Okrugli sto: „Kako objaviti u inostranstvu?”

Peti međunarodni festival kratke priče Kikinda short

Peta strana sveta: PRIČA!

Dvadeset i pet pisaca…
…na sedamnaest jezika…
…čitaju po pet minuta!!!

.
Pratite sajt festivala
kikindashort.org.rs
.
.

Događaj: POEZIN PARTY 05
Vreme: 27.06.2010 u 20 časova
Mesto: Veliki, a ne mali klub Akademije u Beogradu, Rajićeva 10
Predistorija: Cane Vs. Poezin

POEZIN PARTY 05

Završava se sezona Poezina na Akademiji.  U poslednjih pet meseci, organizatori su uspeli da redovno organizuju ovu mesečnu manifestaciju i da okupe brojne goste i pesnike u Malom klubu akademije. Godinu je bez sumnje obeležila dramatična debata sa Zoranom Canetom Kostićem posle drugog Poezina, ali i čitave serije textova o ovom underground događaju. Najvažniji je ipak, utisak koji su napravili sami pesnici, prestavljajući svoje radove u odličnoj atmosferi Poezina.

Posle petog Poezina, nastupiće pauza do septembra meseca. Ako ste propustili prethodna četiri događaja o kojima se toliko pričalo – poslednja žurka ove sezone se održava u nedelju 27.05.2010 u 20 časova u Velikom klubu Akademije u Beogradu, Rajićeva 10. Nemojte je propustiti.

Učesnici:
- Minja Bogavac
- Ivana Sarić
- Aleksandra Prokić
- Milan Zlatanović
- Irena Plaović
- Zoran Trklja
- Mirko Petrović Mikrobend
* Siniša Stojanović SINISTER – video rad
- Miroslav Kovač
- Milan Bates
- Dragoslava Barzut
- Branka Selaković
- Nikola Oravec
- Stefan Kostadinović
* Tijana Vladić (muzika i pesma)
- Biserka Crnić
- Stojan Simić Krpica
- Slobodan Ocokolić
- Jelena Nidžović
- Aljoša Dražović
- Saša Rudan
- Nemanja Arsović
- Danilo Lučić
* Free style (Bates i Sinister) – muzički eksperiment

Voditelj programa: Ana Marija Grbić
Muzička podrška 1: RAJAHMAN Promocija albuma: “… još po jednu”.
Muzička podrška 2: Put kojim se gyere ide.

ULAZ – KONZUMACIJA. Na ovom Klabingu ko plati piće najlepšoj osobi, mada nije na spisku, može da pročita pesmu.

Dok cela nacija lomi ruke i na prste broji bodove pred završincu igre po grupama južnoafričkog fudbalskog prvenstva, dok dnevni listovi objavljuju priručnike sa svim kalkulacijama i scenarijima rezultata, dok se pišu peticije protv upotrebe ruke u šenaestercu i analiziraju penali, jedan primljen, a jedan odbranjen, književnik Vule Žurić, nakon “kola čuda” u grupi D, u tekstu “Ruke uvis” za Male novine piše o rukama u fudbalu. I rukama na drugim mestima.

Vule Žurić

RUKE UVIS!

Stjepan Filipović, narodni heroj

A sećate se, nije baš bilo 1962, kad smo postali prvaci sveta, kad smo tukli Mađare i Nemce, ili kad je šabačka Metaloplastika bila evropski klupski prvak. Od tada – ništa. Menjali smo selektore, igrače, publiku, funkcionere, mučili se protiv Islanda i junački se nosili sa Egiptom. Rukomet, a ne fudbal, odneo је i prvu žrtvu među sportskim komentatorima.

A rukomet se, ne tako davno, ali pre 1962, igrao na velikom, fudbalskom terenu i zvao se hazena. Onda je, u Mehiku, sadašnji selektor argentinske fudbalske reprezentacije, pred Šiltonovim golom, na kvarno poturio ruku koja je, nakon što je lopta prešla gol liniju i gol priznat, dobila atribut božija!

Dvadeset i četiri godine kasnije, francuski fudbalski intelektualac, Tijeri Anri, u revanšu baraža za odlazak na aktuelni Mundijal, poslužio se rukom ne bi li trikolorima omogućio put u Južnu Afriku, gde je Mehiko galskih petlova prekrstio u obične kokoške.

U međuvremenu, na prethodnom loptačkom samitu, koji je završen Zidanovom časnom odbranom sestrine časti, te pobedom tima za koji ove godine ne igra Del Pjero, naši fudbaleri su u trećem meču odlučili da konačno otvore srce i rašire ruke.

Ivan Dudić je jednu loptu u našem šesnaestercu pomilovao nežno, rukom.

Problem je bio jedino u tome što Dudić nije bio golman. Dobro, mi u Nemačkoj 2006. i nismo baš imali golmana, što se naročito videlo u meču protiv Argentine.

Nismo se kvalifikovali u dalje takmičenje, pa smo bezbrižni, laki i vedri mogli da se prepustimo tom nametnutom sumatraizmu i da volimo sve i ne mrzimo nikoga, da, šatro, uživamo u fudbalu.

Onda smo pokušavali da uradimo nešto više u tom rukometu, makar i u onom ženskom, gde je ključni igrač bila i ostala  Svetlana Kitić, koja je, nekada bila udata za čuvenog Blaža Sliškovića Baku, fudzbalera mostarskih Rođenih i splitskih Bilih.

I onda je konačno došla prošla nedelja, kada je Kuzmanović konačno pobio tezu o srbijanskom duhu naše književnosti a i šire. Čovek je rođeni dijasporčanin, priča srpski neuspešnije od Radovana Jelašića, navikao je na švajcarsku preciznost i sirorupičatost, te nemačku veru o radu koji oslobađa, ali geni nisu jeni, pa je u tipičnoj gubitničkoj situaciji, kada Srbija igra sa igračem manje, deset minuta pre prihvatljivog remija sa Gancima, podlegao rukometnom sindromu i dodirnuo blago, rukom nemirnu džabolani.

Srbi, narod najrukatiji!

Ne kaže se kod nas džaba: ruke ko lop(a)te.

I dok se beli svet žali na zvuk vuvuzela a šareni golmani na nemogućnost da uhvate famoznu loptu, naš Kuzma je pokazao kako se to radi. Jednim potezom.

Loptu je ruknuo, vuvuzele su zavuvuzelale!

I kuku i lele!

Gana, buma je!

To na zairskom znači: Ganci, kill ’em all!

A onda je došao petak, dan za metak.

Ruka nad petercem

Uz onaj krs’ na dresovima, koji nekako više liči na ose grafikona naše sveopšte permanentne krize koja je bila, jeste i biće naš najprepoznatljiviji brend, Stojković i ostali momci sa Maxijeve reklame za film KAKO JE PROPAO R’N’R, pancerima su isuviše ličili na Zvezdu.

Zvezdu koja ih je, još pred onaj rat, u vidu Bajerna, izbacila iz finala.

Ali boja dresova nije dovoljna kada igraš protiv Švaba.

Potrebno je istorijsko sećanje, tačnije, potrebno je prisetiti se svih onih masovnih scena iz Bulajićevih pojedinačnih filmova.

I Valtera, koji je branio za Sarajevo, kao što je Stojković branio za Srbiju!

Da bi se pobedio Švaba, valjalo je dići ruke uvis!

Hende hoch!

Kuzma je već bio izašao, ali nije bilo mesta za brigu.

Lopta je poletela u šesnaesterac i Vidić je uspeo!

Podolski je, čovek, Poljak.

On, dakle, dok igra, razmišlja.

Voli poljsku poeziju.

A ko govori stihove, ne tuče penal!

Tako smo, zahvaljujući tolikoj ljubavi prema rukometu, pobedili Švabe na Mundijalu nakon četrdeset i osam godina.

Te 1962, u Čileu, došli smo do polufinala.

Šeki je bio izabran za igrača šampionata a Dražen Jerković je podelio titulu najboljeg strelca.

Tada je rukomet kod nas bio tek u povoju.

Od tada, što reče novi trener Fjorentine, mnogo toga se promenulo!

Promeniće se i u Boru, na nedeljnim lokalnim izborima.

Ih, što ima da rade ruke!

.

JUNSKI SPECIJAL
Malih novina
AFRIKA 2010.

.

Vule Žurić, navijač Crvene Zvezde, pisac priča, romana, radio-drama i mnogih drugih tekstova. O fudbalu pisao u romanima Rinfuz, Mrtve Brave i pomalo u Narodnjakovoj smrti. Sa Mihajlom Pantićem, krajem prošlog veka, uredio knjižicu Sportska priča. U pripremi je knjiga o večitom derbiju koju piše sa Božom Koprivicom. Živi u Pančevu. Na teren Malih novina, kao autor, istrčao u junu 2010.