Borivoje Adašević: UDEO RAZUMA I NADE

U tekstu o kome se puno diskutovalo po književnoj čaršiji, UDEO RAZUMA I NADE, pisac Borivoje Adašević istražuje pokret u kom je zastala srpska književnost i neće da se pokrene dalje. Zašto je potrebno izvršiti defatalizaciju naše javne misli i naših stavova?

Kad čovek zrelo razmisli, situacija na srpskoj književnoj sceni mu se učini nalik na onog bolesnika od teške bolesti kome svi lekari žele pomoći ali niko odistinski ne zna šta mu je. Nakon ratova i učešća pisaca u njima, najvećma u podsticanju ljudi na rovovski oblik rešavanja spornih pitanja života i kulture, nakon godina ekonomskog i kulturnog rasula, došlo je vreme tranzicije, taj dugoobećavani i isto toliko dugoočekivani raj koji nam je doneo poboljšanje ekonomske situacije i opšte zamućenje pojmova, ideala, morala, kao i svih aspekata stvaranja oslonca modernog čoveka na Zemlji.

Naš je, srpski, čovek postao drugim i drugačijim homo sapiensom od svog bliskog rođaka u globalnim razmerama, za njega važe drugi zakoni i drugačije datosti od onih koji su tu za preostali svet, uglavnom Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, izgleda da za nas, dragi prijatelji, postoje jedino Evropa i Sjedinjene Američke Države, s jedne strane, i samo Ruska Federacija i Kina, s druge strane. Pitam se još zbog čega nikada ne razmišljamo o Africi i nekim zemljama Bliskog Istoka ili nekih udaljenijih krajeva ove planete, zbog kog to globalnog fašizma s nipodoštavanjem gledamo na stotine, na milijarde ljudi?

Međutim, naš je čovek i u našim očima (da ne kažem rođenim jer, em stilski izgleda loše, em se u meni, u prethodnih deceniju i po, ugnezdila bojazan od svojatanja, od: rođeni moj ili rođeni naš), naš je dakle čovek i u našim očima postao pokusni kunić, beli miš iz nečijeg politikanskog delirium tremensa, na kome vršimo opite izdržljivosti, ponašanja u strogo kontrolisanim uslovima političke laboratorije, ili je bolje reći političke lobotomorije.

I evo nas, na početku XXI veka: jedan deo srpske kulturne elite još vari meso jelena s trpeze u dvorima Nemanjića, dok drugi slavohlepno priziva Evropu koju skupa nismo dostasali upravo u tom socijalnom ključu međuljudskih odnosa, kulture suživota i suvislog vaspitanja u književnim i političkim sučeljavanjima mišljenja. Kad nam se nešto ne dopada, ma bili mi politički izdanak Sveta ili majke Rusije, mi ćemo ipak posegnuti za kamom koja nam spremna visi za širokim balkanskim pojasom.

Povadićemo jedni drugima oči, da ne možemo gledati jedni u druge tim sarkastičnim pogledima političkih neistomišljenika, ukratko, vandalski ćemo rešiti svaki mogući spor. Politika i politički rakurs su u tolikoj meri deformisali svest svakog od nas pojedinačno, da gotovo ne znamo šta znači misliti nezavisno i kritički sagledavati ukupnost naše svakodnevice. Iz nekog razloga moramo se oslanjati na stavove političkih vođa, svako prema svom ubeđenju. Zbog čega je to tako, ne možemo sasma jasno utvrditi.

Ima tome dvadeset pet godina kako se Danilo Kiš u svojoj esejistici implicite zalagao za pluralizam naših književnih glasova, sada, dve i po decenije kasnije, ne pomerivši se, kako bi to dobri stari Bosanci rekli, s mesta ni za za jedan cenat, krećemo s istim bitnim pitanjem, pluralizma naših glasova, uprkos svemu. U poslednje vreme popularno je jedno radikalno mišljenje o potrebi denacifikacije srpske kulturne scene, mislim da je ispravnije reći da je najpre potrebno izvršiti defatalizaciju naše javne misli, naših stavova, upravo iz razloga koje sam ovde pokušao da iznesem.

U jednom se kriznom trenutku umesto kulturnog modela u nas uselio politički kulturni model, koji se za dobru priliku preobukao u svog slabijeg, takođe, naivnijeg brata – valjda su odatle crpeli inspiraciju i podstrek oni kameleoni s početka petooktobarskih promena 2000. godine, koji su u jednoj noći promenili politiku, ubeđenja, ideale, život sam – tako da mi na javnoj sceni danas u kulturi imamo popriličan broj profesionalnih političara kojima niti je stalo do kulture, niti znaju šta kultura doista jeste i taj nam se kadar, sve po redu po svojoj aparatčikskoj nomenklaturi u lice kezi dok nam određuju šta je dobro a šta nije, u književnost uvodeći pravila i termine ekonomskog poslovanja, valjda, kao najavu skore propasti književne i svake druge umetnosti u ovoj zemlji.

Bilo kako bilo, uzdajmo se u nadu da ćemo svi zajedno u ovoj državi koju nazivamo svojom konačno shvatiti da su na svetu zakoni izmišljeni upravo zbog toga da bi stvari dobro funkcionisale i da ćemo konačno pitanja učešća i zloupotrebe položaja određenih intelektualaca prepustiti institucijama suda i raspravama o strogo određenoj temi odgovornosti, na za to predviđenim mestima, a naše političke razmirice ostaviti istinski u drugom planu na korist naših književnih nastojanja i konkretnog književnog rada. Dostići onu tačku moralnog integriteta, koja bi nam donela svest o pravu na različitost u drugog i nagon da se drugo i drugačije prihvati i voli kao preko potrebno, kao i ono naše i isto, mišljenja sam, cilj je kojem bi trebalo težiti.

Postoje danas pisci starije generacije kakvi su, na primer, Mihajlović, Pavić ili Bora Ćosić čije knjige dostojno mogu reprezentovati jednu epohu književnosti i jedan intelektualni angažman na koji se možemo ugledati, makar i delimično, pisci nešto mlađe generacije, a među njima najznačajniji Albahari, Basara i Petković, čija književnost može biti ona polazna tačka s koje pisac najmlađe generacije može zakoračiti u svet literature i preko čijih knjiga može crpeti uticaj tematski i jezički šarolike svetske literarne baštine.

Postoje na kraju sjajni mladi ljudi, izrazitog književnog talenta, Tešin, Rotar, Ilić, Kecmanović i toliko drugih imena, da se zadržim samo na prozaistima, a koja pišu verovatno najinventivniju prozu današnjeg Balkana i koje tek očekuje zauzimanje mesta kakvo zaslužuju na književnoj sceni Srbije koja, međutim, nesređena kakva jeste, nije u stanju da prihvati nijedno novo ime na pravi način, da ga kroz institucije ugradi kao ugaoni kamen jedne kulture, jedne jezičke kulture ako hoćete.

Budući da spadam u one pisce koji svoju domovinu doživljavaju isključivo kroz jezik, strana mi je svaka priča o rasnom i nacionalnom određenju pisaca, mojih kolega, te smatram (ma koliko to predstavljalo samo puku iluziju) da je čas da se književnost koja se piše na ovom prostoru objedini u jednu celinu, koja bi u svet išla u paketu, kao savremena srpska književnost i u kojoj bi bili i oni sjajni izdanci naše literature koji su dosad, ubeđen sam, u svet išli kroz nacionalne književnosti drugih zemalja, te smo tako, nepravedno, u očima drugih, kao korpus savremene srpske (srbijanske) književnosti, gubili Lasla Vegela, čoveka čije eseje i romane veoma poštujem ili Ota Tolnaija čijim se pesmama divim.

Ali to sve zavisi i od stavova samih pisaca koji pišu na drugim jezicima živeći u Srbiji danas, (od Dimitrovgrada do Subotice), od njihovih stavova koji su, takođe, podložni onim balkanskim fatalizmima o kojima sam prethodno pisao. Svaki onaj koji bi želeo promeniti ponešto, a takvih nas je, evo jednog političkog termina, pretežna većina, trebalo bi – svestan sam pri tom da ne govorim neku značajnu novinu – da krene od sebe samog. Želeći da promeni sebe, menjaće polagano i opštu klimu naše javne misli koja je, pod pogubnim uticajem političke svesti, makijavelističke i hipokritske, da ne upotrebim neku snažniju reč, posrnula u latrinu divljaštva i nekulture u punom značenju tih reči.

Tek tada, kada se dosegne potpuno lično ozarenje i nadvladavanje političke životinje u nama, bićemo spremni za raspravu o nekom novom angažmanu, o načinima i mogućnostima tog i takvog angažmana. Osvešćivanje i intelektualna distanca od sfere političkog angažmana, udaljavanje uloge pisca od uloge političara, povlačenje jasne demarkacione linije između pisca i političara, učiniće dovoljno dobra i osnažiti položaj pisca u našem javnom životu, protivstaviće ga na poziciju nasuprotne snage kritički nastrojene javne reči spram sveta politike. Takvo šta nam je potrebno e da bismo se izvukli iz ovog kala u kom kolamo punih dvadeset godina.

[Objavljeno u Književnom magazinu, Beograd, broj: 95-96, godina IX, maj-jun 2009; Str. 12-14]

Borivoje Adašević, pisac, rođen je 1974. u Užicu. Objavio je knjige priča: “Ekvilibrista” (2000) i “Iz Trećeg kraljevstva” (2006) i roman “Čovek iz kuće na bregu” (2009). Autor je izdavačke kuće Stubovi kulture iz Beograda, od decembra 2008. godine. Pored toga, objavljivao je prozu u čitavom nizu domaćih i regionalnih časopisa. Zastupljen je u izboru priča pisaca rođenih sedamdesetih “Pseći vek” i u tematskoj antologiji “Poslastičarske priče”. Dobio je stipendiju Fonda “Borislav Pekić” za 2007. godinu, kao i nagradu za urbanu priču BAP2000 (Balkan association of publishers). Živi i radi u Požegi. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 5. 03. 2010.

Jedan komentar
Posaljite komentar »

  1. Thank you for giving us a lasting memory of your kindness and generosity.

Posaljite komentar


8 − = five