Saša Ćirić: BLOGERAJ

„Zašto bi nas uznemiravala uhiljadostručena mnoštvenost glasova?“ Kako stojimo danas, kad se „klatno pisma“ vratilo tekstu nakon dominacije slike, za MALE NOVINE istražuje književni kritičar Saša Ćirić u vešto skrojenom osvrtu na bujanje blog kulture.

BLOGERAJ

ili nova pismenost

Diskurs prstiju

Postoji toliko toga o čemu bih hteo da tipkam (ranije bi stajalo: da pišem ili da govorim), ali to ne činim jer ne vidim kome/za koga bih tako nešto „ispisivao“ i postoji toliko toga čemu ne bih poklonio svoju pažnju duže od nekoliko rečenica, ali sam prinuđen na to zbog „težine teme“ i „šireg čitalačkog interesovanja“. Uz sve to, nisam bloger ni kolumnista, ne osećam se kao javna ličnost iako je ono čime se bavim res publica u oba smisla (novinarska profesija i javna dostupnost mojih tekstova). Takođe, ne osećam da moji tekstovi nose specifičnu težinu, što ne znači da ne verujem da su drugačiji ili da ne mogu nekome nešto značiti.

Češće tipkam nego što sam ranije pisao ili govorio, ali ne mnogo češće ako se prisetim povremenih zapisa trajno zarobljenih u plavičastim ili sivim rešetkama blokova i svesaka ili solilokvijumskih monologa. I sada kada su tekstovi počeli da se objavljuju i prate, ne baš u visokotiražnoj štampi i uticajnim medijima (kako je lepo& maliciozno& toržestveno primetio drugim povodom jedan srpski pisac-tobdžija), ali na mestima gde se, sasvim sigurno, čitaju, nemam „višak“ sagovornika. Kritike koje pišem, ili publicistika, stavljaju na probu poznanstva, posebno ako su upravo ti poznanici meta analitičke obrade ili vrednujućeg „procesuiranja“, ali su vrlo retko povod i materijal za razgovor.

Ko piše?

Ako bismo sarkastično i donekle nategnuto parafrazirali 4 srednjovekovna statusa autora: bloger bi zauzeo mesto skriptora, s tom razlikom što on ne bi prepisivao nikakav autoritativan tekst viši i uticajniji od obrtanja njegovog vlastitog uma, sa dostatnom mu leksikom, stilom i rečeničnim sklopom. Kompilator, koji prepisujući nije dodavao ništa svoje već iskaze autoriteta, bio bi hedonistički nastrojeni samozvanac, publicista kakvog sajta ili potpisnik pisma čitalaca itd., i dodavao bi učene fraze članaka svojih omiljenih novina i političkih selebritija kojima veruje.

Komentator, čija je uloga bila pedagoška, inicijativa autonomna a cilj da složeni dogmatski tekst učini razumljivijim širem čitalačkom krugu, danas bi bio akademski radnik sa vizit kartom ili kaironskom apozicijom nezavisnog analitičara. Na kraju, auctor, koji je nudio vlastite ideje i tumačenja ali uvek se oslanjajući na miropomazane definicije, danas bi moglo biti Nj. V. kolumnista, koji iznosi sasvim svoje ideje i analize ne hajući ni za šta, ni za reakcije čitalaca, ni za kontraargumente ili „akademske“ prigovore koji mu zameraju na oskudnoj faktografiji ili paušalnom zaključivanju.

Nije nikakav problem u tome što će poeziju (bloga, anonimnog internet komentara ili e-članka) svi pisati. „Draga Saveta“ je postala moderatorka web foruma a svačije iskustvo sa letovanja u Grčkoj ili u pripremanju jela ima snagu anketnog listića agencija za istraživanje javnog mnenja. Svojim tipkanjem ili komentarima nećemo zaraditi pare ali ćemo se silno zabaviti: možemo da pomognemo prenoseći svoje autentično iskustvo ne prezajući da upozorimo na turističke zamke ili nedorečenosti u receptu, a možemo da pretimo i maltretiramo selebritije, da psujemo i obračunavamo se na daljinu sa bagrom neistomišljenika.

Plural koji plaši

Zašto bi nas uznemiravala uhiljadostručena mnoštvenost glasova koju blog kao najdemokratskiji od svih demokratskih medija nudi? Mislim, zašto bi nas zaista uznemiravao taj huk umnoženih glasova, beskrajne naplavine teksta koje potapaju pogled dobronamernog web surfera, okružujući ga muljem, penom i sitnim otpacima? Nije problem u „kakofoniji“ ili „horskom pevanju“, pod kojima podrazumevam iritirajuću prazninu buke ili manje-više ujednačene i repetitivne „varijacije na temu“. Svako ima pravo da piše (govori/ tipka), kao što svako ima pravo da veruje da je njegov govor (tipkanje/ pisanje) vredan pažnje, pomnijeg iščitavanja, honorara, javne promocije. Utoliko je blog vaninstitucionalni regrutni centar marginalizovanih, kuća Velikog brata u koju se ulazi bez audicije i iz koje nema izbacivanja, test popularnosti i okidač masovnog ukusa.

U jednom smislu blog je fanzin ili međuopštinska fudbalska liga, u drugom – privatni hram selebritija i elektronsko hranilište njihove sujete. Ako se setim svojih vršnjaka iz osnovne i srednje škole, pa i dobrog broja koleginica i kolega sa fakulteta, tog prosečnog opšteg kapaciteta za bilo šta, neverica prema dometima bloga postaje još veća unezverenost: otkud toliko blogera među zazirateljima od pisanja, otkud toliko mislilaca opšte prakse među prosečno talentovanim, otkud toliko virtuelnih zabavljača i mesija među korisnicima usluga KDS kompanija? Odgovori su sasvim jednostavni – dostupnost medija i riznice gugl panglosije, nezaposlenost, nastavak kafanskih ćeretanja drugim sredstvima, novi politički aktivizam u panooptikumu planetarne agore…

Klatno pisma

Uzgred, jako je zanimljiva ta evolutivna klackalica smene medija pisma i medija slike/zvuka. Uslovno, posle panađura i soarea i naporedo sa masovnom primenom tehnoloških izuma, krenulo se od medija koje su zahtevali potpunu čitalačku usredsređenost (štampa), preko pasivne audio-vizualne recepcije (radio, film, televizija), kod kojih je čitanje bilo tek jedna komponenta prijema celine poruke, do interaktivne komunikacije u polimedijalnom virtualnom prostoru globalne mreže (video-igre, mobilni telefoni, mejl/fejsbuk, sajtovi/ blogovi). Interaktivnost je višestruka. Preko skajp-sistema ostvaruje se jeftina međunarodna komunikacija koja je zamenila 00 telefonske razgovore, preko msn-sistema i video-konferencija i vizuelno je nadomešteno fizičko odsustvo sagovornika.

Ipak, popularnost SMS-a i FB-a ponovo su u širi opticaj povratili pisanu formu. Tekst je zamena za govor, fiksiranje govora i osnov komunikacije koja primarno počiva na mentalno-manuelnom mehanizmu (mozak-prsti). Klasična ironija sudbine: ono što je „dobijeno“ na mostu ignorisanih domaćih zadataka „izgubljeno je“ na ćupriji „kuckanja porukica“ i četovanja. Što nije neki poseban dobitak ni za opštu pismenost, ni za status maternjeg jezika i posećenost školskih biblioteka, ni za literarnu kreativnost i analitičarsko podvižništvo. Ali, kao posledicu ima to da sve nas stavlja u kentaursku ulogu konzumenta-replikanta, onog koji svojevoljno prisluškuje tuđi govor (komentar, stav) i reaguje na njega. Okružen anonimnom gomilom, tj. blogo-legama čija ga brojnost analitički radikalizuje, baca u apatiju ili goni u egzotične prostore i nenaseljene vrleti.

Blogerske klase

Zapravo, postoje tri vrste blogera: anonimni i najbrojniji koji nastupaju pod svojim nadimcima ili pseudonimima, oni kojima je pisanje tekstova posao (novinari i pisci pre svih) koji u blogovima nalaze građu i podstrek ili vide nelojalnu konkurenciju, i kao treći tzv. selebriti. Ovi pažnju privlače samim sobom. Njihovo tihovanje u blogerskoj keliji predstavlja ili šamar medijima ili omaž samom sebi i pohvala vlastitoj veličini. Isposnici i monarsi, ne povinuju se kastraciji uređivačkih kriterijuma ni redakcijskom ogovaranju, skloni izravnoj komunikaciji s podanicima.

Zašto i pisce i novinare (samog sebe takođe) pridružujem grupama „usamljene gomile“ i oholih narcisa? Internet nam je kancelarija i stranka, proizvodni pogon i proizvod, pećnica i burek, sve simultano, strašno svaštarimo pačajući se u stvari za koje nismo ovlašćeno kompetentni, podređujući istraživanje, glačanje stila i dorađivanje teksta imperativu zabave, reagujemo brzo na tekuće događaje, ideologija ded lajna jedina je u koju verujemo i sve što činimo to je da popunjavamo prostor.

Blog je naša niša, kolevka teksta u koju smo se naježeno skutrili i iz koje, samozaljubljeni, povlačimo za rukav „fanove“ i platežne urednike, sunovraćujemo kumire, ismevamo klovnove, prokazujemo lakeje i borimo se, borimo i borimo za opštu stvar… Nesvesni pioni epohe.

Saša Ćirić, rođen 1975. u Pirotu, novinar Radio Beograda 2, jedan od četvorice urednika “Betona” i književni kritičar zagrebačkog nedeljnika „Novosti“ i web-portala zagrebačke knjižare „Booksa“. Objavio knjigu kritike i eseja “Užici hermeneutike” (Zrenjanin, 2009) i monografiju o savremenom crnogorskom romanu Ujed istorije (Ulcinj, 2009). Jedan od autora i urednika “Srbija kao sprava” (Beograd, 2007) i “Antimemorandum-dum” (VBZ, 2009). Za sebe kaže da ga “doživljavaju kao ecces homo-a i zaziru od njega, a on samo hoće da se druži sa ljudima”. Autor Malih novina od marta 2010.


Objavile: Male novine | 7. 03. 2010.

Jedan komentar
Posaljite komentar »

  1. drugi put ga čitam, prvi put mi se svidjeo pa sad kontam da sam nepto previdio jer se , osim “tečnosti” jezika i mog potpunog slaganja s tobom pišče, u ovome, na žalost, ne nalazi zapravo ništa što bi nam se trebalo sviđati; odoh ja sad blog o tome napisati

Posaljite komentar


5 × seven =