Aleksandar Novaković: ATENTAT

Bio sam isprva šokiran, zatim tužan pa gnevan, tim redosledom. Iako se u javnosti znalo za ranije pokušaje atentata ova užasna vest je delovala nestvarno. Verovao sam naivno da će, barem jednom u našoj istoriji, reformator izbeći atentate, a zlikovci biti pohvatani. Pogledajte samo našu istoriju, sto, dve stotine godina unazad. Apsurdno je da se to i danas dešava, u 21. veku. Par stotina metara od mesta atentata je, tamo gde je danas London, izdahnuo knez Mihailo Obrenović, veliki reformator. Prošlo je blizu vek i po i čini se da se ništa nije promenilo.
Ovde ljudski život ne vredi ništa, bili vi premijer ili “običan građanin”. Vi određenu crtu ne smete preći.Vi ne smete govoriti da je život ovde, na Zemlji i da nema drugog do ovog života i da nas određuju kako stvari koje činimo tako i one koje ne činimo. Hrabri ljudi koji pređu crtu, a Đinđić je jedan od njih, rizikuju najgore. U ovoj zemlji postoje tri velika zla: tajne službe (povezane sa naci-ekipom i mafijom), zatucani deo crkvenog klera i tajkunske plutokrate. Ali, postoji i četvrto zlo – naše pristajanje na ropski položaj oličen u našoj slabosti, samoživosti, lenjosti, ksenofobiji, neobrazovanosti, svemu onome na šta nas je Đinđić upozoravao, a većina nije htela da sagleda.
Tog 12. marta sam se trgnuo po drugi put – prvi put je to bilo kad sam devedesetih, prvi put učestvovao na demonstracijama. Shvatio sam gde sam zapravo. To je ono što se promenilo i u glavama mnogih ljudi – otkrili smo da ne živimo u “zemlji koja obećava”, mladoj demokratiji, budućem lideru na Balkanu, najoptimsitičnijoj zemlji Jugoistočne Evrope, već banana-republici “pod šljivama” u kojoj su domaće jabuke skuplje od uvoznih banana, nesrećnom balkanskom koridoru kojem sleduje katastrofalna vladavina opskurnog lika čiji je simbol šljiva i čije lice podseća na suvu šljivu a zatim dodatna konfuzija, kriza, otpuštanja,bujanje nacizma, kaskanje prema Evropi, rame uz rame sa “otomanskom grupom”, šta god to značilo.
I otkrio sam, nažalost, kakvi su brojni ljudi koje poznajem, koliko malo cene život, Đinđića ili bilo koga ko je rizikovao za opštu dobrobit. Ravnodušnost prema tome što je premijer, ako se već politički ne slažu s njim, čovek koji je izgubio život i dodajmo, pošto se toliko kunu u Srbiju, ako ništa drugo njihov zemljak, sugrađanin. Nisu pomislili na njegovu ženu ili decu. Samo su ledeno prešli preko toga. A onda je usledilo smeće iz novina: sve te izmišljene teorije zavere, gunđanja protiv “Sablje”, uživanje zbog propasti “žutih” na izborima 2004. godine, blaćenje, prebacivanje celokupne odgovornosti na strane tajne službe, poistovećivanje prvog demokratskog premijera ove zemlje sa tiraninom koji je robijao u Hagu. To se ne može nazvati drugačije nego ovako: ubili su ga po drugi put.

I nastaviće tako i danas, na godišnjicu njegove smrti i sutra, i prekosutra i nakosutra sve dok postoji i jedan jedini čovek koji ga se u ovoj zemlji seća i dok postoji i jedan jedini čovek koji želi da od ove zemlje napravi mesto na kojem je normalan život moguć.

Ako mislite da ubijaju samo Đinđića – to je greška. Oni nas ubijaju u pojam svojim seirenjem nad tuđom nesrećom.
Truju nas sumnjom da bi bili pokorni i neodlučni a protiv toga se MORA boriti. Neki kažu da mora samo da se umre ali to je ionako neminovnost. Određuje nas ono što učinimo, ono što ostavimo iza sebe a ovde, u ovakvom društvu, sve što vredi MORA biti posledica borbe. A ako ne, onda, Srbi, džabe ste se selili, iskreno govoreći ako za preko 1000 godina svoje balkanske istorije ništa naučili niste- marš nazad u prapostojbinu lociranu negde na tromeđi Češke, Poljske i Nemačke pa na popravni! Vi ovako lepu zemlju i reformatora kao što je bio Đinđić ničim niste zaslužili!

Aleksandar Novaković, prozaista i dramaturg, rođen 1975. u Beogradu, diplomirani je istoričar i magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta. Objavio romane Glečer (Dereta, 2007), Keltska priča (Mali Nemo, 2008) i Dva u jednom (Mali Nemo, 2009); zbirke drama: „Bliskost“ (Svetozar Marković, Zaječar 2006) i “Posle Utopije“ (KCR Kraljevo, 2009); knjiga aforizama: “Pij Sokrate, država časti” (Matica srpska, 1998) i “Neće moći” (Alma, 2006), kao i teatroloških studija: “Kako je Tito razbijao “ Tikve“ (Narodna knjiga, 2005) i “Slomljeno slovensko ogledalo” (Mali Nemo, 2010). Drame su mu izvodjene u pozorištima i na Radio Beogradu, a autor je i kratkometražnog filma. Objavljivao je u desetinama časopisa i dobio čitav niz nagrada kao što su Josip Kulundžić (2004), II nagrada Radio-Beograda (2003), Vibova nagrada (2001), Zlatna kaciga (1997) i nagrada Mali Nemo za roman (2008). Autor je Malih novina od marta 2010.


Objavile: Male novine | 12. 03. 2010.

Jedan komentar
Posaljite komentar »

  1. Da li mozete da mi date mail adresu Aleksandra Novakovica kako bih stupio u kontakt sa njim u vezi odobravanja prava za amatersko izvodjenje jednog njegovog komada.Unapred hvala!

Posaljite komentar


7 − five =