Andrija Matić: ATENTAT

FRAGMENT O 12. MARTU

Kad god pomislim na 12. mart 2003. godine, setim se teškog beznađa koje me je tada preplavilo, a koje nisam osećao ni tokom Miloševićeve vladavine. Bio je to dan kada sam prestao da verujem da će se u Srbiji išta promeniti nabolje, jer je nestao jedini srpski političar koji je, u isto vreme, bio obrazovan, inteligentan, energičan i dovoljno hrabar (ili lud, neko će reći) da svoje ideje sprovede do kraja.

Pamtim, takođe, ogromno licemerje koje je, kao neki kužni talas, zapljusnulo Srbiju nakon atentata. Do tada, maltene, niste mogli da naiđete na čoveka koji je o Zoranu Đinđiću imao pozitivno mišljenje. Čak i oni koji su se, barem deklarativno, gnušali svake vrste nacionalizma i želeli da Srbija izađe iz svoje izolacionističke matrice, koji su se zalagali za takozvane „evropske vrednosti“ (danas ovaj termin ne znači ništa – kompromitovali su ga domaći „proevropski“ političari – ali tada je još uvek imao neki smisao), čak i oni su ga prezirali. Tek kada je ubijen, počeli su da mu se dive, da ga citiraju u svakoj prilici, ali i da pričaju kako su ga oduvek podržavali i u njemu videli vizionara. Mnogi od njih su skrušeno, pognutih glava, sa izrazom lica ožalošćenog člana porodice, koračali u povorci na dan njegove sahrane, iako su i te kako bili odgovorni za opštu atmosferu u kojoj je bilo sasvim normalno pucati na njega iz snajperske puške.

Taj izliv licemerja javlja se svakog 12. marta. Videćemo ga i ove godine. Političari će još jednom zloupotrebiti Đinđićevu smrt, otimaće se o njegovo nasleđe, a zatim će nastaviti da se ponašaju kao da on nikada nije ni postojao.

Andrija Matić rođen je 1978. godine u Kragujevcu. Autor je romana Šaht (2009) i Nestanak Zdenka Kuprešanina (2006). Bavi se proučavanjem anglo-američke književnosti. Objavio je više radova iz ove oblasti, kao i studiju T. S. Eliot: pesnik, kritičar, dramski pisac (2007). Živi u Beogradu. Autor je „Malih novina” od marta 2010. godine.


Objavile: Male novine | 12. 03. 2010.

Posaljite komentar


1 + two =