Srđan Papić: ATENTAT

Sećanje na Đinđića u meni zapravo živi kroz dve anegdote. Jedna je ona opštepoznata o ulasku kroz prozor u Habermasov kabinet. Za one retke koji to ne znaju, Đinđić je naišao na zaključana vrata, zatim kroz prozor uskočio u prostoriju i čekajući na mentora, zaspao na sofi. Habermas je na sve ovo uputio kompliment da su tako i Slovenu upali u Evropu te dodao da će njegov budući štićenik sasvim sigurno daleko dogurati.

Druga anegdota je poluzvanična, nisam je čuo u već uobičajenoj martovskoj halabuci na temu „moj dragi Zoki”, sve filovnu citatima koji toliko jasno ukazuju na pogrešan put kojim batrgamo da zaista nekad pomislim kako se neko svakog 12. marta baš dobro zajebava. Dakle, ta druga anegdota je do mene došla „iz poverljivih izvora” i lako je moguće da uopšte nije ni tačna. Elem, kako bilo, po njoj je Đinđić imao običaj da iz manjeg mesta na kafu pozove običnog, mudrog čoveka koji se drži dalje od politike. Razgovarali bi o svačemu ali ponajviše o „situaciji na terenu”, prevashodno se zanimajući za ponašanja ljudi iz njegove stranke. Mudar čovek bi rekao šta bi imao, otišao ni bogatiji ni siromašniji nego što je ušao, jedina satisfakcija bi mu bila to što je otvorio dušu i nekom se požalio na kabadahijsko ponašanje lokalnih tirančića. Ni nekoliko nedelja nakon susreta običan mudar čovek ne bi bio ni bogatiji ni siromašniji ali bi bio zadovoljan kada bi video da su lokalni tirančići obesili nos.

Jedna druga priča, koja naizgled nema veze sa Zoranom Đinđićem, zapravo jeste priča o jednom mom drugaru koji sad živi u Holandiji. Ovde je završio nekakvu drvoprerađivačku ali je i voleo džez. Posao godinama nije mogao da nađe, radio je sve i svašta, od pravljenja komarnika za dosadne komšije do mlaćenja prljavom krpom za pod u bolničkoj kuhinji. Jedan posao je bio besplatan, sa drugog je oteran zbog nekog ko je imao jaču vezu za tako uglednu poziciju. Jedino zadovoljstvo koje je imao bilo u oponašanju Peta Metinija pred malobrojnim zrenjanskim poznavaocima te vrste muzike. Uskoro u tom kafiću gazda nije imao da mu da ni za uobičajen honorar od gajbe piva. Moj drugar nije rešio da ode. Nije imao hrabrosti za to, ali je imao sreće da se zaljubi u Holanđanku i da ga ona odvede.  Ona je radila, on je lutao smrznutim gradom, video prodavnicu instrumenata i pitao da li sme da proba klavir. Gazda je odmah rekao da može, gazda je petanest minuta kasnije pitao da li bi radio za njega. Još u Srbiji naučen koliko su bogati honorari za alternativne muzičare, upisao je nekakvu višu školu za restauraciju nameštaja, uzeli su kredit, kupili krš od kuće koji su zajedno, uz čuvanje malecke bebice, preuredili. Njegova majka im je otišla u posetu i ponela dvadeset kutija bensedina: malo dete, male plate, krediti, polusrušena kuća, oni mora da vade oči jedno drugom, mislila je kad im je polazila u goste. Ne, nije popila ni jedan, bila je zapanjena kako su mirni i zadovoljni što imaju samo slavinu u kupatilu a kupaju se u lavoru. Sledećeg meseca kupujemo kadu, bili su radosni.

Slika gotovo kao s razglednice.

Daleko od toga da je tamo mom prijatelju lako, ovde bar ima normalan tuš. Ali ovde je bio pijandura i drogoš što svira to što svira, tamo je dobio posao za iste kvalifikacije. Ovde je jedva završio treći stepen, tamo sad u tridesetoj redovno ide na predavanja kako bi se doškolovao. Ovde je njegova majka molila redom za njegov posao, tamo mu je gazda lepo objasnio koliko će više para imati od kad dođe do čuvenog parčeta papira. Prosto, poenta je da bi ovde taj moj prijatelj bio još jedan promašen slučaj, a tamo mu je nađeno korisno mesto u društvu, umesto da pijanči – plaća porez, umesto da komši za pivo sklepa kreštava vrata – renovira nameštaj iz devetnaestog veka.

Od sto i nešto zemalja, Srbija je gotovo na prvom mestu u kategoriji „Biste li pobegli odavde?”. I ljudi ne beže zbog većih para ili ne znam kakvih kula i gradova. Ljudi beže zato što ovde ne znaju šta će ako ostanu. Neće imati posao, imaće posao ali neće znati do kad će ga imati, uzeće kredit ali će svakog meseca strepeti da li će moći da plate ratu zbog ovog ili onog…

Na kraju, ostaje im to da će se postvariti kao ljudi tek onda kad im pandrknu roditelji pa se dočepaju njihove imovine jer svoju nikako ne mogu da stvore.

Naprosto da se razumemo, takvo smo društvo u kome niko nije koristan. Jedna direktorka javne ustanove u malom gradu u Srbiji je dobila packe što je na svoju ruku zaposlila spremačicu, kad u DSu ima toliko kadrih da obavljaju taj posao.

Od Đinđićevog vremena gde se pravilo mesto za sve, došlo se do toga da vam ista stranka jedina/o može otvoriti vrata ka raju higijenskih radnika.

Takođe da se razumemo, to što se time bave stvar je toga što ne umeju da stvore uslove gde vam neće biti potrebno kumstvo od askurđela da biste imali trista evra plate. Ali su primili koga su primili, ti su toliko sposobni da jedino apsolutna kontrola svih resursa, mogućnosti i šansi njima garantuje da su potrebni ovom društvu. Đinđić je, pak, tim svojim razgovorima sa običnim, mudrim čovekom znao da motka sumnjive čistoće treba da radi kad su u pitanju lukavi (vrlo, vrlo lukavi!) a nesposobni. Ili ćeš ti njih po leđima ili će oni po svima.

Isto tako da se razumemo, u Srbiji je uvek bilo na prvom mestu da se nađe ono „ne može”. Ubićemo se živi dok ga ne otkrijemo, hiljadu prepreka ćemo da nađemo, samo da objasnimo zašto baš sad nije trenutak za inače odličnu stvar koju smo smislili. To kad nađemo, zadovoljno ćemo dići sve četiri u vis dok nam opet nešto ludo ne padne na pamet.

E, a Đinđić je znao da pokaže da može. Ako treba kroz prozor – kroz prozor. Ali može. I ima šanse.

Barem je bilo nekad.

A sad samo uključite TV i odmah će vam objasniti zašto tog više nema.

Jer, znaš, sad ne može. Ama baš nikako.

Srđan Papić, rođen 1977. u Zrenjaninu, gde i trenutno živi, koordinator je projekta Kikinda šort, festivala kratke priče. Završio Filološki fakultet u Beogradu, grupa za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Objavio desetak koautorskih knjiga i zbirku priča Nepremostive razlike. Kratku prozu objavljivao u većini ex-yu časopisa. Priče su mu prevođene na engleski i objavljivane u američkim i britanskim časopisima (The Taintmagazine, The Carve Magazine, Carillon magazine, Smoke Long Quarterly, GIVE , Even Star, Apple Valley Review, Nuvein Magazine, The Transfusion journal – Harvard University…). Prevod na francuski mu je objavljen u časopisima Les Contrastes i Paris Link, a prevođen je i na španski, mađarski, slovenački, makedonski i grčki jezik. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 12. 03. 2010.

Posaljite komentar


5 − = four