Saša Ćirić: ATENTAT

Đinđić je devedesetih politički lutao i sazrevao, upoznavao Srbiju, jačao Demokratsku stranku, menjao se i pridobijao ljude za ideju o promeni Miloševićevog režima. Bio je još odlučniji na vlasti posle 5. oktobra, ograničen okolnostima, neraščišćenim nasleđem, malobrojnim kompetentnim saradnicima, bednim građanstvom. Morao je čvršće da se uhvati u koštac sa srpskom odgovornošću za raspad SFRJ, za ratne zločine i pomahnitali nacionalizam. Morao je da počne da čisti kriminal sa ulica i iz struktura države, da reformiše državnu administraciju, departizuje javnu upravu, za šta nije imao dovoljno snage, volje ni podrške ili je mislio da još nije vreme za to.

Ipak, bio je podstrek, inspiracija i budilac nade.

Farsa sudbine je da ga je zamenio Boris Tadić, beskrvni lutak u vlasti umerenog kratkovidog nacionalizma, političar bez vizije, elementarne kuraži i državničke odgovornosti.

Da je Đinđić danas živ, nastavio bih da kritikujem pojedine aspekte njegove vladavine i politike, jer je argumentovana i beskompromisna kritika društveno korisnija od poltronske proračunatosti armije stranačkih lezilebovića koji kao skakavci pustoše javna šreduzeća i javne ustanove. Takva kritika je posebno korisnija od političke instrumentalizacije njegovog imena i učinka, te od zakasnelih jalovih panegirika onome koji nije u stanju da se iz carstva seni od takvih pohvala, nastavljača i napadača brani ili ograđuje. Da je izbegao Zmijin metak, nesumnjivo bi bili zasuti obiljem predloga i pronicljivih pedagoških metafora. Kob istorije je htela drugačije.

Nema nam druge, nego da nastavimo dalje svojom (kratkom) pameću i plemenitom srčanošću (onda kad je budemo razvili i učvrstili kao osnovni princip svog etičkog senzibiliteta).

Ako držimo do sebe, ništa nije bespovratno izgubljeno.

Čak i kad osećamo da je sve bezizgledno.

Saša Ćirić, rođen 1975. u Pirotu, novinar Radio Beograda 2, jedan od četvorice urednika “Betona” i književni kritičar zagrebačkog nedeljnika „Novosti“ i web-portala zagrebačke knjižare „Booksa“. Objavio knjigu kritike i eseja “Užici hermeneutike” (Zrenjanin, 2009) i monografiju o savremenom crnogorskom romanu Ujed istorije (Ulcinj, 2009). Jedan od autora i urednika “Srbija kao sprava” (Beograd, 2007) i “Antimemorandum-dum” (VBZ, 2009). Za sebe kaže da ga “doživljavaju kao ecces homo-a i zaziru od njega, a on samo hoće da se druži sa ljudima”. Autor Malih novina od marta 2010.


Objavile: Male novine | 12. 03. 2010.

Jedan komentar
Posaljite komentar »

  1. Koncno da neko napise ovako nesto, bez nepotrebnih slavopeva. Znam ljude koji su pocetkom devedesetih kacili maloj deci cetnicke kokarde, a sad Djimdjica dizu u nebo. Poznajem i one koji su 2002 bili za Kostunicu, a sad dokazuju da se Djindjic nekoliko meseci pred smrt razocarao u zapad i okretao Rusiji. U svakom slucaju zanimljive su njegove prosvetiteljske metafore. Pokusavao je da od veoma dosadnih stvari, izgradnje normaqlnog drustva napravi poeziju. Metaforicki je objasnjavao tako prozaicne stvari (iz tacke A u tacku B). Nije imao dovoljno vremena. Naslednici, koji se kite njegovim imenom nazalost imaju isuvise. I tadicevci i oni od kojih sve zavisi…

Posaljite komentar


8 + two =