Gjertrud Šnakenberg: MRTVI HRIST

Nešto, što već prvim pogledom// Ranjava tvoju dušu zauvek – stihovi su kojim pesnikinja Gjertrud Šnakenberg uvodi u poetski ciklus posvećen renesansnom umetniku Andreu Mantenju i njegovoj slici „Mrtvi Hrist”. Pesme je preveo Vladimir Arsenić.

MRTVI HRIST (Christ Dead)
Andrea Mantenja

1

Nađeno među slikarevom
Imovinom posle smrti,
Nešto, što već prvim pogledom
Ranjava tvoju dušu zauvek.

Nešto što čim ugledaš
Kroz posredničke ravni izmaglice,
Kao da iza prevrnutih blokova
Obrađenog, kockastog kamena,
Nešto nehajno leži,
Leži samo, čak iza
Neimenovanog „neobrađenog bloka” —

Kao da si prislonio oko
Na pukotinu u zidu i video,
Kroz cezuru u kraljevstvu,
Kroz prostor kroz koji se ne možeš provući,

Sjaj istinskog izgnanstva
Gde on leži na Sinaju, prevrnuti kamen
I kamen uvrede, ali ovde
Naslikan u perspektivi tako uskoj
Možeš samo da nasloniš čelo
Na drevno delo mučeništva
Koje te odvaja od njega.

Tako da, pred ovim otvorenim grobom,
Pritiskajući lice o kamen,
Videći te usne koje su dotakle
Gorki hleb, zaustavljen
Pred tim ranjenim stopalima koje snažno želiš
Da dosegneš, kao da bi mogao
Da ih uzmeš u naručje,
Ne možeš odbiti
Da pogneš glavu.


2

Andrea Mantenja namenio je ovu sliku
Za sopstveni nadgrobni spomenik,
Da ga postave njegovi naslednici
Uz njegov kovčeg,
Međutim, da bi platili njegove dugove,
Oni je prodaše
Proždrljivom inventaru
Kardinala Zigismonda Gonzage.

Tamo i nazad, svakog dana
Dvadeset godina,
Hodao je avenijom između svoje kuće
I vojvodske palate u Mantovi —
Široka avenija koja omeđava
Usku stazu koja je ležala
Pred njim, staza kroz dane
Do kraja njegovog života,

Pored svađi u radionicama
I problematičnih odnosa sa mecenama
I sudskih tužbi i lažnih optužbi,
Pored štafelaja sa vaskrsenjima postavljenim
U osenčenim vrtovima
Prigradskih vila plemićkih porodica,
I neobičnih crteža nedavno
Iskopanih antikviteta
Osvojenih za kolekcije prinčeva,
I nacrta za fontane, i ukrašenih svitaka
U srebrnoj olovci i ugljenu,
I zlata pažljivo sitnjenog u prah
Merenog za naglašene detalje
Koji drhte u mantijama
Od vodnjikave ružičaste svile,
I papirnih oblika krojenih makazama
Za očaravanje gledalaca,
I narudžbina za portrete
Plemića sa rekom u pejsažu
Koja vrluda iza prozora palate —

Ali uvek ispred njega
Na kraju staze, taj otvoreni grob
Koji ne beše njegov.
Stalno sa njim dok nije umro,
Ovaj pravougaonik platna
Razapet na štafelaju u njegovoj kući
U sobi na spratu

Gde je, 13 septembra 1506,
„U osamnaesti otkucaj časovnika,”
Ostavio iza sebe svoje dugove i brige,
Okrenuo leđa poslednji put
Svojoj sobi iznad ulice,
I počeo da se uspinje uz
Golgotu
Gde krst sada, nazirući se na vrhu,
Beše prazan. Nikoga ne beše tamo.
I na samom kraju sagnuo se da ostavi
Mrtvog Hrista iza sebe,
Raspetog u podnožju krsta
Njegovog poslednjeg daha.


3

Iza male pogrebne povorke
Koja je vijugala klizavom stazom,
Rimski vojnice se okrenuše,
Skupiše se, i stupiše
U formaciji na drum —
Iako se jedan čovek okretao da pogleda
Preko svog ramena nekoliko puta,
Opčinjen nečim što nije mogao da izrazi.

Kada se vratio u Rim,
Teško se popeo stepenicama
Na sprat, u onu istu sobu
U kojoj je živeo.
Skinuo je teret sa leđa,
Spustio je vreću na onaj isti pod,
Položio je kacigu na onaj isti sto.
I, gledajući na ulicu
Svog starog kraja pod prozorom svoje sobe,
Pritisnuvši oko na pukotinu
U zidu, video je, za sebe,
Svet za kojim je čeznuo na istoku
Isti kakav i beše pre nego što je pošao.

Vladimir Arsenić (1972), kritičar, prevodilac i pesnik, magistrirao je komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Radi kao bibliotekar u Zrenjaninu. Objavljivao poeziju u više časopisa. Piše književnu kritiku za e-novine.com i booksa.hr, a kritičke tekstove objavljivao i u Betonu, Danasu, Think Tanku i Pescaniku. Sa prijateljima u Zrenjaninu uređuje časopis Ulaznica. Član redakcije ulcinjske Plime. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Autor je Malih novina od marta 2010.


Objavile: Male novine | 25. 03. 2010.

Posaljite komentar


9 − nine =