Saša Ćirić: LJUBAVI I BOLI KNJIŽEVNE KRITIKE 1


„Može li se naći izraz koji nije već poznat i jezik koji nije već korišćen?” pita se staroegipatski pisar Khakhepersenb. U prvoj epizodi sitkom ispovesti, odnosno, kolumne-reke LJUBAVI I BOLI KNJIŽEVNE KRITIKE kritičar Saša Ćirić kreće u neizvesno rudarsko iskopavanje podzemne žile naše javne i književne scene

LJUBAVI I BOLI KNJIŽEVNE KRITIKE

Kolumna-reka ili sitkom ispovest

Epizoda prva: ZNANJE I PISANJE

Nisam dobitnik Mešine nagrade (nisam pripravan ni mogućiv na istu), ali ću ga citirati. Zapravo parafrazirati. Čovek je najmanje sposoban da govori o stvarima koje ga se najviše tiču. Ali, stvar može spasiti „bestidna iskrenost“, koju je Selenić video kao temeljnu osobinu svakog dobrog pisca. U književnoj kritici pre kao zaštitna mreža nego kao temelj, ponekad zavodljiva obmana ili vrednost po sebi, deluje združenost sila stručnosti, obaveštenosti i smelosti. Zašto napadam ovu kanonsku trijadu više nego što je hvalim? Jer kako inače steći i ispoljavati sigurnost bez fakultetske diplome, uvijene kao okrugli tvrdi fišek ili pohranjene pod staklo i ram, kako razumevati književnu savremenost bez komparativne prednosti komparativne istorije literature, kako, dakle, ovlašćeno tumačiti bez institucionalnog miropomazanja? U prethodnoj rečenici ispod slojeva ironije koji nagrizaju oficijalne vrednosti ipak treba osetiti stav da su te vrednosti i poželjne i neizbežne. Mada nas kolumnističko-kritičarska praksa ume da uveri u suprotno.

U svojoj kolumni u „Danasu“ (utorak, 9. mart 2010.) Svetislav Basara pominje osnovni zakon termodinamike objašnjavajući prirodu entropije našeg političkog sistema, koji ovom autoru deluje kao vid višestranačke (partokratske) diktature. Taj sistem, uviđa Basara, teži da se uspostavi kao perpetum mobile čije bi nepotrošivo pogonsko gorivo predstavljao inadžijsko-mitomanski kosovski diskurs. Šta je ovde problem? Zapravo, nema ga – tu je tek (lažna) dilema: sme li neko ko nije bar diplomirani fizičar služiti se primerima iz oblasti koje ne poznaje ili za koje nije dovoljno kompetentan? Odgovor je: zašto da ne ako su primeri upotrebljeni adekvatno, svejedno da li su iskorišćeni doslovno ili figurativno.

Ipak, iza ovog dobronamernog koliko i zdravorazmskog odgovora gmiže crv sumnje. Čemu onda obrazovanje i položeni ispiti, ako se sasvim pronicljivo&uspešno i bez toga može pisati o bilo kojoj temi? Odnos stručnosti, ovde jednoznačno poistovećene sa završenom školom, tj. sa formalnim obrazovanjem, i tzv. pronicljivosti (analitičnosti) nije jednoznačan. Na žalost, ne samo da diploma ne garantuje pronicljivost, ona nedopustivo često ne podrazumeva odgovarajuću obrazovanost. Tu se dotičemo pitanja opšteg kvaliteta srpskog obrazovnog sistema – čemu služi ako još uz to i ne radi?

Novinarsko-autorska praksa potvrđuje da je naoko jednostavan psihološki mehanizam kompenzacije po kvalitet pisanja mnogo učinkovitiji od reproduktivnog truda uloženog u polaganje ispita. Onaj ko zna da ne zna, uložiće više napora da bi nešto saznao. Onaj ko živi od pisanja, ili za pisanje, pročitaće neuporedivo više knjiga od onog kome je „minuli rad“ lažna sigurnost koja ga goni u samozadovoljstvo inercije. Naravno, nije reč samo o te dve opcije (međusobnog isključivanja) edukacije i autorske lucidnosti. Optimalna i najpoželjnija je opcija njihove kontinuirane dopune i stalnog usavršavanja „epistemološkog transfera“, kako transfera znanja iz jedne oblasti u drugu, tako i iz godine u godinu (intelektualno sazrevanje/starenje uvek predstavlja strožu i suptilniju selekciju znanja a ne puku mehaniku punjenja razbarušenog skladišta ili čergarskih kola).

Ali, ako je za književnu kritiku sasvim logičan i očekivan taj transfer iz statusa pasivnog recipijenta i manje-više turiste i putnika kroz vreme studijskog panoptikuma u delatnog procenitelja suočenog sa heterogenom i nepredvidljivom smesom aktuelnog, za pisca su stvari komplikovanije. Koliko znanje kao Propovednikova „muka duhu“ pomaže piscu; najpre da postane pisac, gradeći svoj stil i pristup, a koliko ga zavodi na stilsku stranputicu, opterećuje destruktivnim sumnjama koje vode nepisanju i čini da se oseti slab i nedostojan posla, hobija, navike ili poslanja pisanja? Mera prisustva znanja u stvaranju je individualna, ali načelno gledano stoji dilema koju možemo definisati kroz vedri paradoks: ima li pisac koristi od knjiga, tj. ima li koristi od čitanja knjiga? Notorna su fakta da je knjiga instrument inicijacije za pisca a da mu kasnije predstavlja psihološki važan objekat, utočište i podstrek, građu i intertekstualnu referencu, psihoterapiju (iznova Meša koji u poznatom citatu pominje umirujući, zapravo hipnotički efekat znanih i toliko puta iščitanih rečenica) ili uzor (fenomen „omiljenih autora“, koji ne podrazumeva nužno postupak imitativne magije, tj. nastojanja da se kopira njihov stil ili tehnika)…

Nisu nepoznati stavovi, naročito mlađih srpskih pisaca, ili pseudopisaca, koji otvoreno nipodaštavaju književne autoritete i dela tzv. klasične literature, imenujući same sebe svojim vlastitim precima. Svojevrsni feniksi, osudivši se zilotski na divlje pejzaže svog bogatog životnog iskustva, ne dopuštaju varvarskoj spoljašnjosti da prodre u posvećenost njihove intime i kontaminira zlatno zrno njihovog talenta. Amiši autentičnog kao ultimativno vrednog, izolaciju nečitanja vide i primenjuju kao preventivu i bedem, iznova asocirajući, doduše na jedan rudimentaran, svakako ne-citatni način, na romantičarsku figuru samorodnog genija. Ostaje veselo pitanje: čitaju li ovi autohtoni titani pisma sami sebe.

Opet, ako zanemarimo ovu skupinu ekscentričnih egocentrika, suočavamo se sa dominantnim gledištem koje je pomiriteljski ekletično. Čitati je neophodno (didaskalski naputak), znanje je moć (pedagoška uteha), ali i treba biti svoj (imperativ nezavisnosti, razlika kao preduslov identiteta). U redu, jedno je znati, ali treba li to i primeniti (pri pisanju)? Ili je pre slučaj obrnut: pri samom pisanju znanje se samosvesno stavlja u zagrade da ne zastre i ne deformiše horizont mogućnosti, ali membrane zagrada su polupropustljive i osmoza znanja i pisanja je neizbežna (pa šta, ako je Basara fizičar, ili pre astro-fizičar s obzirom na metafičke drhtaje njegove proze, mogu i ja biti biolog:).

Naredno važno pitanje je koliko je taj proces „osmoze“ svesno kanalisan a koliko se odvija mimo znanja, kontrole razuma i morala, skoro kao kod nadrealističkog automatskog pisanja (pri čemu ne mislim na rivajvl ove teško ostvarive eksperimentalne poetike već na sam cerebralan proces koji generiše pisanje)?

Čini se da momenat poetičke samosvesti kod autora povećava uticaj znanja na tok pisanja, ali to samo spolja deluje tako. Strategije intertekstualnosti, ili postmoderne u celini, brojne su i međusobno različite, ali im je lako detektovati postupak svesnog preuzimanja teorijskog i interpretativnog diskursa. Ipak, ne samo na nivou svrhe književnog teksta (ili njegovog ontološkog statusa), već i u procesu njegovog nastanka udeo intuitivnog i udeo jezičke imaginacije nadilazi input samosvesti, odnosno onaj prtljag ideja, premisa, planova sa kojim je pisac ušao u proces pisanja. Naredno, paradoksalno, pitanje je ko koga tu kontroliše: pisac svoj tekst, između ostalog podređujući ga znanju kojim raspolaže i namerama koje sa tekstom ima, ili tekst čini pisca zavisnim od sebe. Paleta je široka: od naivne mistifikacije da se delo samo ispisivalo dok je piščeva ruka poslušno pratila diktat knjige u nastajanju, preko klasičnih identifikacija pisaca i njihovih književnih likova (Madame Bovary, c`est moi) do naknadnog samootkrivanja autora/teksta putem pisanja. Kod samootkrivanja, ne mislim samo na kontekstualnu heuristiku (sagledavanje mogućnosti pojedinih stihova ili pripovednih situacija) i još uvek ne mislim na izvikanu „polisemiju“ ili „višeznačnost književnog dela“. (A koliko je zapravo u celokupnoj istoriji Weltliteratur-a – koja takođe ne postoji jer je pokrivalica za književnost nekoliko najmnogoljudnijih svetskih jezika – koliko je, dakle, u svetskoj književnosti „otvorenih dela“, do koje mere su ona otvorena i koliko je među njima dobrih knjiga?) Mislim na klasičan pojam stvaralaštva. Pisac/spisateljica jeste (posle svega) demijurg jer „stvara nešto novo“. Ta novina jednim bitnim delom pripada psihološkoj introspekciji pisca, njegovoj samospoznaji koju ne treba poistovetiti sa eventualnim otkrićem intimnih nedostataka i uskraćenosti.

Čitav svet se rastvorio, rasuo i iznova sastavio novom knjigom. Posložene karte zaigrale su poslušno po starim pravilima, ali se proces njihovog slaganja oteo kontroli, sinapse su popucale, šrafovi poispadali, pejzaži su postali mrlje, mrlje su se uobličile u novu fenomenologiju realnog. (Vrli) novi svet zadržao je jake veze sa maticom (nerazumljivost je osuda koju automatizovane recepcije izriče artificijelnom anafalbetizmu, osuđujući ga kao incident), ali je pružio mogućnost, stidljivu doduše, da svet u celini opstane. U tome je odgovor na sumornu oporost zapisa staroegipatskog pisara Khakhepersenb-a „u kome se pita može li se naći izraz koji nije već poznat i jezik koji nije već korišćen, mogu li se izbeći ponavljanja i ono što ljudi starih vremena već izrekoše“. Podsećao je na ovaj zapis A. Jerkov, poentirajući, i on paradoksalno, da se 2.000 godine pre Hrista, pre Homera a možda nezavisno od Biblije i Epa o Gilgamešu, na početku književnosti nalazio njen kraj, tj. skeptična briga o mogućnostima književnosti. Da bi potvrdila svoj legitimitet i vlastitu (novu) vrednost, literatura je osuđena da zbaci teret tradicije i nadiđe uzore.

Nevolja je samo što kad se spustimo sa „mermernih litica“ klasika i (pr)overenih savremenika ili napravimo odmak od estetičke kontemplacije koja uznosi, ostaje beskraj prosečnosti o kome se retko ko usuđuje da piše na zasluženo brutalan način, proporcionalan količini boli, mrzovolje, suicidalnosti koju je literarna prosečnost izazvala toko njene prinudne konzumacije.

O prekopotrebnoj „gvozdenoj metli“ negativne kritike i njenim socio-psihološkim „nus-pojavama“ u sledećoj epizodi ovog sitkoma. Prijatno.

Kolumna reka ili sitkom ispovest LJUBAVI I BOLI KNJIŽEVNE KRITIKE

Pogledajte sledeću epizodu
PSEUDOGENEALOGIJA KRITIKE

Saša Ćirić, rođen 1975. u Pirotu, novinar Radio Beograda 2, jedan od četvorice urednika “Betona” i književni kritičar zagrebačkog nedeljnika „Novosti“ i web-portala zagrebačke knjižare „Booksa“. Objavio knjigu kritike i eseja “Užici hermeneutike” (Zrenjanin, 2009) i monografiju o savremenom crnogorskom romanu Ujed istorije (Ulcinj, 2009). Jedan od autora i urednika “Srbija kao sprava” (Beograd, 2007) i “Antimemorandum-dum” (VBZ, 2009). Za sebe kaže da ga “doživljavaju kao ecces homo-a i zaziru od njega, a on samo hoće da se druži sa ljudima”. Autor Malih novina od marta 2010.


Objavile: Male novine | 19. 03. 2010.

Posaljite komentar


six × = 42