Dragoljub Stanković: PEVATI POSLE SREBRENICE?

»Želimo ponovo biti sretni, voleti, patiti, svejedno, igrati onu veliku igru zvanu život. To možemo samo ako smo…«, kaže pesnik i kritičar Dragoljub Stanković postavljajući ključno pitanje za srpske pesnike – Kako pevati posle Srebrenice?
Nakon što smo pozvali čitaoce, pesnike i one druge, da na ovo pitanje odgovore na adresu posta@malenovine.com sa naznakom Pevanje, stiglo je na desetine razmišljanja, pesničkih pokušaja i pesama.
Izbor sedam pesničkih odgovora koji predstavljaju pristigli materijal možete pogledati ovde.

KAKO PEVATI POSLE SREBRENICE?

Pitanje za srpske pesnike

Kako pevati i kako se uostalom i peva, posle Srebrenice? Može li se biti iskreno i nesputano sretan posle Srebrenice, ispunjen u humanističkom, univerzalnom smislu? Pod kojim uslovima? Samo ako je u tu našu (buduću) sreću uračunato sećanje na Srebrenicu, samo tako možemo biti ponovo sretni na pravi način.

Kvalitet i naizgled ne direktno angažovane poezije meri se i tim merilom. Svaka dobra poezija pojačava našu percepciju za svet a posebno za nevidljivo, ne očigledno. Ona je nekakav odnos sa smrću, negativnim. Ona tu smrt, ništavilo, bar lepotom estetski prevazilazi, savlađuje. Time nas približava istini o nama samima i u moralnom smislu, profinjuje nas.

Zato svaka i najhermetičnija poezija ima veze sa zločinom u Srebrenici i svim drugim zlodelima počinjenim u naše ime jer je u vezi sa svakidašnjim životom. Ona nas senzibilizuje za Drugog i Drugo, za ono što nismo zapažali do tada. To posebno važi za one stvari koje se potiskuju, a još više ako se potiskuju od strane čitavog društva u vidu opresivnih ideologija. Onda se (mladom) autoru kao imperativ tako reći nameće odnos prema tom pritisku, ako je uopšte kreativan autor (što znači da opaža više od prosečnog čoveka i to ume da formuliše) i pogotovu ako je mlad. U suprotnom nemamo posla sa kvalitetnim autorom, a o mladosti tu ne treba ni govoriti. Mladost po sebi nosi promenu, pobunu i osvešćivanje u novom i budućem. Mladi koji podržavaju vladajuće ideologije odlika su, izgleda, samo našeg pervertiranog vremena. Ali bilo je toga uvek. Priviđao se ovde zanesenim budalama srpski Bog davno još, uvek kada je palanačka svest bila u panici od otvaranja ka svetu.
Želimo ponovo biti sretni, voleti, patiti, svejedno, igrati onu veliku igru zvanu život. To možemo samo ako smo rasterali sopstvene aveti, laži i obmane. To će biti dug i težak proces ali nema drugog puta u ispunjen život. Život je ili ceo ili ne vredi. Kao i pesma. I koliko je teško napisati dobru pesmu mnogo je teže samo jednog dana imati ljudski dostojan život. Ne možete reći ni dobar dan a da to nije ideološka i politička izjava, i to je normalno. Oni koji to poriču korumpirani su. Radi se o društvenom kontekstu koji uvek postoji. Toliko smo opterećeni bliskom prošlošću, masovnom smrću nevinih, nečim što niko od onih koji su dužni da o tome brinu, nešto urade, naprave ambijent suočavanja i katarze, artikulišu problem, ne žele ni govoriti. To je i jedini smisao političara, za šta ih plaćamo a oni baš to ne rade. Natežu se oko termina: genocid, težak zločin, itd. Pesma je sumiranje iskustva i prosvetljenje. Zašto to ne može biti i naš život danas u Srbiji? Šta svako od nas čini povodom toga?
Čitanje poezije ulazak je u jedan svet koji bi trebalo da nam tzv. običan život učini bogatijim, jasnijim, smislenijim. Može biti uteha ili provokacija. Ne sme samo biti uljuljkivanje i izolacija, nihilizam koji ne vodi nikud, retorika koja nas ostavlja obogaljene i pomračene za život koji je uvek nešto više od literature. Da li vas neka knjiga oslobađa i za šta, ili vas zarobljava, spinuje, anestezira, hibernira, kada joj se posvetite? I Remboove iluminacije i Valerijeve hermetičke pesme i Miljković i Nastasijević, sva njihova zatvorenost i zaključanost samo su poziv u dubinu i širinu sveta, ne odustajanje od njega. Da ne govorimo o direktno angažovanoj poeziji koja zbog svoje vidljive angažovanosti ne mora biti bolja, efikasnija na istom poslu. Ona je samo neposrednija. Svaka poezija je umstveno i osećajno angažovana upravo u tome da naše duhove artikuliše, razrešava nedoumice, opsesije, dvoumljenja, harmonizuje strasti ili, pak, uneredi svet ali sa implicitnom idejom osvešćenja. Svaka dobra poezija je zato svetska, antiprovincijalna, ne obazire se na naciju i državu, obraća se jednom jedinom čoveku, ma ko on bio.
Pitati se o životu, sreći i ispunjenosti, posle užasa koji su počinjeni, prvenstven je zadatak za pesnike. Ovako ili onako mora se odgovoriti. Kako se to vidi u tekstu pesme, jedno je od suptilnih pitanja odnosa poetike i etike. Tu se radi o senzitivnosti na Zlo. Mnogi naši pesnici otvoreno su se stavili na stranu Zla u svom negativnom poetičkom, a u stvari političkom, nacionalističkom angažmanu. Danilo Kiš je govorio šta će biti možda jedini reper procene književnog dela i u odnosu na šta nema oproštaja. To su logori. Svaka pesma ima svoju senku koju baca i koja nešto krije. To osetiti znači tumačiti poeziju. Dobra poezija uvek je višesmislena ali je uvek i ljudska, ograničena. Autori, makar implicitno, daju svoje odgovore na ovo nečujno i strašno pitanje. Dvosmislenost, ironija pogleda na svet, određen doživljaj sveta, izgrađenost jezičkog izraza koji govori o jednom konkretnom sećanju, memoriji, o bogatoj tradiciji pevanja i mišljenja, sve to reflektuje se u pesmi kao njena oštrina, strogost, suverenost, duhovna (ne)korumpiranost, beskompromisnost, kao riblji trbuh u dubini vode, makar pesma bila najobičnija i sa najbezazlenijim motivima. Literatura se bavi nevidljivim koje želi da krikne.

Moj jezik se sija, srebreni se, kao krljušt ribe u dubini, probleskuje. Kako da uhvatim taj sjaj, kako da ponovo ugledam sebe? Radosnog … na javi…

Izbor sedam pesničkih odgovora koji su pristigli Malim novinama možete pogledati ovde.


Dragoljub Stanković, pesnik, kritičar, intervjuer, rođen 1971. godine u Jagodini. Redovni je kritičar poezije u listu Danas (književni dodaci Beton i Knjiga) kao i na Trećem programu radio Beograda. Intervjue i izbore radi i u rubrici Bunt i otpor na web portalu e-novine.com. Objavio knjigu poezije Pesme jednog dana (2005, KOV), a ove godine se od istog izdavača očekuje i nova knjiga pesama Barka. Živi u Beogradu. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 10. 07. 2011.

Posaljite komentar


4 + nine =