Vox camena: SEDAM PEVANJA POSLE

Povodom Svetskog dana poezije, 21. marta, objavljujemo izbor od sedam pesničkih odgovora na pitanje Dragoljuba Stankovića KAKO PEVATI POSLE SREBRENICE

[Izabrani "glasovi poezije" ni zajedno ni pojedinačno ne odražavaju poetički, estetski, politički ili bilo koji drugi kurs Malih novina, već daju samo srednju vrednost pristiglih odgovora. Oprema priloga i slobodno izabrane fotografije NOVJ, pak, idu na teret redakcije]


1
SLAVICA PRPA

[kao odgovor šalje sledeću pesmu]

Uputstvo za pevanje posle Srebrenice

Siđeš pod zemlju

duboko

prebiraš po kostima

kada pronađeš onu jednu

koja na tebe podseća

kada stigneš do svoje lobanje

uvučeš se u nju

pogledaš kroz duplje koje su bile oči

dobro zapamtiš šta si video

tek onda pevaš pesmu


2
NIKOLA ŽIVANOVIĆ

[šalje sledeće razmišljanje]

Ovo pitanje postavio sam i sam u pesmi Aušvic (iz zbirke ASTAPOVO, prim. ur.). Treba gledati u smeru humanističkog Terencijevog stava da mi kao čoveku ništa ljudsko nije strano i Hrišćanskog stava Zosiminog da smo svi za sve krivi. Pisati pesme, biti srećan, ispunjen, to je čovekova dužnost koliko i da ne ubija drugoga. Čovek mora da prihvato zlo u sebi, ne sme mrzeti sebe zbog tog zla. Ta mrznja je početak mržnje i prema drugome i vodi do Aušvica i Srebrenice. Danas nas ohrabruju da mrzimo. Vesti su pune zločina, pokazuje se da je čovek zao. A lepe stvari su manje vidljive, ne može se prosto na televiziji javiti da je neko bio tog dana srećan. Zato je odgovor na pitanje više nego očigledan: pevati hrabrije, vedrije, radosnije. Poezija treba da svedoči o čovečijoj sreći, o njegovom dobru, uprkos svemu. To je jedini humanistički odgovor.


3
Daliborka KIŠ-JUZBAŠA

[kako kaže, priznaje da joj "nije najjasnije o kojoj vrsti pevanja je reč", pa šalje pesmu koju pevaju književnici izbeglice iz Hrvatske]

U ZEMLJI GDE ŽIVE VUKOVI II

(Branku-Strahinji, Gavrilu i njihovom dedi Đuri)

Na Kordun se vrati
Nasleđe primi
I ponesi pregršt sveća
Za zemlju gde žive vukovi

Nasleđa se primi
Jabuci staroj pokloni

Pod njom je
Tvoj pradeda Dmitar
Prstima raku iskopao
U korenje
Zaklano stado skrio;
Milića oca
Majku Kiku
Sestru
I brata s nevestom
U zagrljaju

Nasleđa se primi
Ruševine prigrli

Ne nasleđuješ ti zgarište
Ni srušeno ognjište
Nego temelj od kamena
Tesan rukom svoga deda
Sva rođenja i svatove
Kosidbe i mobe
Rasne atove

Još sa vrela Juzbaševa
Zvoni pesma devojačka
A nad crkvom Kolarića
Pramen kose tvoga oca
Drži ruka sveštenička
Mučena
I celivana

Idi…

Nasleđa se primi
I na zemlju klekni

Ispod Gradine
Od Krstinje do Kladuše
Nebom lebde mrtve duše
Podno neba rastu šume
Tvojim mesom nahranjene
Na obroncima pasu srne
Tvojom krvlju napojene

Idi
Nasledstva se prihvati
Pregršt sveća ponesi
I ne plaši
Prošlosti
Ni zemlje
U kojoj žive vukovi


4
ĐORĐE VUČINIĆ

[šalje sledeće razmišljanje]

Poezija posle Srebrenice je potrebna radi suceljavanja sa prosloscu i prihvatanja sopstvene i tudje odgovornosti.Ona treba da istera sav bes u nama i da postavi stvari na realne pozicije.Trebala bi da ima i dozu optimizma zbog buduceg zajednickog zivota koji treba da bude zasnovan na oprastanju i toleranciji.


5
EDIN SARAČ

[šalje, bez ikakvih dodatnih objašnjenja, dve pesme - prenosimo jednu]

PORED IPRA KOSTI VIRE

postoji razlika između Muhameda i Krista

između čovjeka i božanstva

između Meke i Jerusalima

ja postojim između 7,8 milijardi izgubljenih duša

izgubljen u kvantitetu da mnoštvo nam donosi razlike

da drvo od šume ne vidim

da šumu od drveta ne vidim

da ću oslijepiti

na Ipru iskopavaju ostatke od “velikog rata”

92 godine poslije još uvijek iz zemlje štrče granate

i pokoja kost nekad probije zemlju uspješno

stidljivo proviri nadajući se smrti dostojnoj čovjeka

stidljivo se nadajući da nije bilo bez razloga

umirati bez razloga

moj Isa je Krist kao što je i Muhamedov

poetika jedne žrtve ne umire s čovjekom

žrtva je kategorija božanska postala u snu

kad smo se zavukli u svoje kategorije

kad smo smrt zamjenili za san

umirući u snu

od ljepote

kukavički

onaj sarajevski pucanj nad Iprom se ne čuje više

zaglušen udarcima prstiju po tastaturi

ni more ne šumi više pored Ipra

osim ako ga na razglasu ne puste da krčka

da prizove turiste da speru svu nepotrebno prolivenu krv

da speru napalm sa Kambodžom i Irakom

da zaspu kraj mora žrtvu sanjajući

da sol izgrize biljege na koži

da umru u snu

od ljepote žrtve

kukavički

hrabrost klinaca je količina adrenalina

kad u video igri na monitor iskoči kaplar

uobličeno simpatičan duši navikloj na horor

uobličen za crno-bijelo, za plus-minus, za 0-1

za san četvrtastih očiju amputiranih kapaka

za treptaj božanstva naježenosti

za treptaj unutrašnjih organa

za san bez kraja

bez umiranja

u ljepoti

ima nešto “isto” u hodu pogurenom Muhameda ulicama Meke

i jezive zbilje njegove muke s krstom ulicama Jerusalima

i mada se nikad ne zbunjujem oko JEDNOG

mada mi san ne kvari kvantitet

njih bezbroj s krstom

njih bezbroj pogurenih

mada mi san njegov kukavičluk ne kvari

bojim se da ne nagazim na kost tvoju

žrtvo

ko onda u Srebrenici

strah me da ne porežem se na kost

Ipra

žrtve

imena

strah me krvi svoje

strah njegove boje

strah duge u njegovoj boji

strah milijardi nijansi moje krvi

strah od kukavice u meni

strah da se sve opet u jednu boju ne slije

pa da zakrči zvučnik pored Potočara

turiste pozivajući u šumu na proplanak

da kraj potoka speru sve boje

da samo krv ostane

crno-bijela

za plus-minus

za 0-1

za san o žrtvi


6
ALMIR KOLAR KIJEVSKI

[šalje sledeću pesmu iz neobjavljenog rukopisa "Kovčeg srebra"]

SREBRENICA 11.07.1995.

Tamo su nebo i prah zemljani

zagrljeni

na pola desetljeća do Kjubrika i kraja svijeta

u svanuću u lutnji u počinku

u zraku kost grizem opijen

prepoznaješ li pozornicu starče

prizivajući djecu poneki drhtaj

uistinu kvari šutnju gospodina Munka

no čin raspleta počinje

malo strpljenja

ovo igra je

tamo prijeko su granice povjesti

i čin ovaj ukazuju na njeno kolebanje

u jami dok rađamo činjenice na pola desetljeća

čuli smo da u početku bijaše riječ

za kraj ćemo tek vidjeti

Nisu nam potrebni metrika i ritam

simboli blijede na ovom platnu Pablo zar ne vidiš slijepče

kako Persej Danajcima vraća

Jelenu

i jedra brodovlja nestaju pri

povratku domu

Čemu ste nas podučili vaše riječi su biljeg na usni

onog koji šalje posljednji poziv sinovima

ovo je igra

Okrenite lica ako još uvijek niste sigurni

Tamo su nebo i prah zemljani

zagrljeni

na pola desetljeća do Kjubrika i kraja svijeta

u svanuću u lutnji u počinku

(2009)


7
MAJA GARGENTA REIĆ

[šalje sledeće razmišljanje]

Kako pevati posle Srebrenice? Uvek ima mogućnosti, za početak neka se krene od molitve, a onda će već ostale pesme same pronaći put.



Objavile: Male novine | 21. 03. 2010.

4 komentara
Posaljite komentar »

  1. Hvala svima!

    Dragoljub

  2. Ipak je najljepša i “najhrabrija” poetika bila tvoja Dragoljube, postavljajući ovo pitanje, i na takav način, u prostoru i vremenu u kojem živiš. Hvala tebi.

  3. Hvala, Edine, tvoje reči mi znače, mnogo.

    Pozdrav

    Dragoljub

  4. Možda je bilo bolje da je naslov bio “Kako pjevati posle Sarajeva, gdje je pobijeno 15000 Srba?!”

Posaljite komentar


four × 6 =