Predrag Milojević: MINHEN

Kroz autentični glas pripovedača, sitnog kriminalca na pečalbi u Nemačkoj, Predrag Milojević u priči MINHEN vodi junaka u sve zamke nacionalnih predrasuda i prezira prema Drugosti, na uzbudljivom i prljavom putu izmedju zatvora, domovine i ropstva, uvek sa one strane Dunava

Predrag Milojević

MINHEN

Prodavac me je gledao s podozrenjem; stari, proćelavi Nemac nije siguran da li kradem, ali uljudnost mu ne dozvoljava da priđe i proveri. Kod nas bi me već pretresli, držali vezanog pola sata dok ne dođe policija, brkati poslovođa bi mi podelio dva – tri šamara, a ostali zaposleni bi proklinjali i pljuvali lopova. Ne, u Nemačkoj se smeješ prodavcu u lice, a njegova uslužna ćelava lobanja nikada ne uspe da smisli način kako da zaobiđe pravila trgovine i lepog ponašanja. Sterilan i ukočen, prodavac će pozvati policiju tek bude sto posto siguran da te je video da si strpao robu u džep.
Ovaj sad nešto sumnja. Vrti se oko mene, gleda kontrolna ogledala, pravi se da popravlja cene. Nije video da sam uzeo ceo bunt majica i uvukao ih ispod jakne koja mi je prebačena preko levog ramena. Leva ruka je ispružena pored tela, a dlan mi pridržava gomilu. Desna ruka mi je slobodna i njome kao pregledam robu na policama.
Ljubazno i sa osmehom kažem doviđenja i izlazim. Vidim da nije siguran. Staje iza vrata i posmatra me kroz izlog. Odmah iza ugla vadim kesu i pažljivo slažem lepo ispeglane stvari. Oko mene je gužva, Minhen radi, život cveta. Sve sija, sve se zna. Ovde vredi i živeti i umreti.
Krenuo sam preko glavnog gradskog trga. Nameravao sam da uđem u neku od glavnih autobuskih linija i pokušam da odradim još nešto. Dok sam prelazio trg primetio sam momka u trenerci, kako održavajući odstojanje oko dvadeset metara ide ležerno za mnom. Stao sam. I on se zaustavio. Mislio sam da je policajac. Krenuo sam u drugom pravcu, kako bih ušao u gužvu. Pratio me je i pričao mobilnim telefonom. Jasno se čulo da nekome objašnjava gde se nalazi. Diktirao je nazive ulica i brojeve pored kojih prolazi. Išao je za mnom nekoliko ulica, ulazio u prolaze kojima sam menjao pravce dok nisam odlučio da promenim taktiku.
Krenuo sam ka njemu, besan. Odmah je počeo da beži, uvek održavajući onaj razmak od dvadeset metara. Potrčao sam, ali on je očigledno bio spreman. Trčao je taman toliko da ne mogu da ga stignem. Zavitlao sam kesu sa majicama, nadajući se da će pokušati da je uzme i da ću ga tada stići. Međutim, on je kesu uhvatio u letu i sada je trčkarao sa plenom u rukama. Uskoro sam bio iscrpljen, a on se nije ni zadihao. Stao sam da odmorim. I on je stajao, gledajući me prezrivo. Shvatio sam da ne mogu da pobegnem. Seo sam u kafe, naručio sok i sačekao policiju. Na drugom kraju kafea, trkač je pijuckao svoje piće i budno me posmatrao. Kao neka zver kojoj je dosadno pa se igra sa tuđim mladuncima.
- Gospodine, – obratio mi se policajac, – molim vas da sačekate sa mnom kolegu koji je zadužen za ovaj kvart. Ja ovde nisam nadležan da vas privedem.

*

U Nemačkoj, godina je u zatvoru duga samo emigrantima. Nemci izgleda imaju drugačije računanje vremena. Nikada se ne žale, ne prave incidente, ne druže se sa doseljenicima. Tačne su priče o nemačkoj disciplini. Oni izgledaju kao da imaju neku tajnu za koju drugi narodi ne znaju. Koliko god da su bez stila, glupavog izgleda, plavih brkova, turske kožne jakne i belih čarapa na nogama, rade tačno ono šta su naumili. Možda su došljaci zanimljiviji, bogatiji, lepši i sa stilom – Nemci nikada ne obraćaju pažnju na njih. U tome je i razlika između glavnih i onih drugih naroda: veliki uvek rade samo ono što žele. Ako nekoga poštuju u svom susedstvu, čine to samo zbog propisa, nikako iz humanih razloga. Prevariti Nemce možete u svakom trenutku, oni se neće ljutiti, besneti, svetiti se. Možete ih pokrasti, silovati im žene, otimati decu, oni će samo uključiti moćnu državnu mašinu i od vas će ostati jedino fleka na plavoj nemačkoj zemlji. Bez velikih trzavica, polako ali neumitno bićete uništeni.
Ja sam stalno imao utisak da nešto propuštam. Odmah iza zidina zatvora počinjao je život. Bilo da sam na njivi u kombinatu, u radionici stolarskog pogona ili na gradilištu, grizla me je razlika onoga što imam i što mogu imati. Zato sam i došao u Nemačku, uostalom. Meni je ta razlika bila veća nego ostalima, jer za godinu u Nemačkoj prođu dve kod nas.
Kada su kod nas svi proglasili da nema više jednakosti i da sada treba da budemo drugačiji, ja sam sedeo na ulici danima, okrećući se oko svoje ose kao budala. Nemoj da se baviš sportom, to je za budale. Nemoj da ideš na fakultet, evo ja sam ga završio, pa šta imam od toga – svaki dan ispadam budala. Svi koji rade su budale. U ratu samo budala ne zaradi novac. Na sve strane svi samo paze da ne ispadnu budale. Šta sam imao tada? Samo dileme jedne budale i uputstva pametnih ljudi. A sa dna okeana se ne vidi dobro ono što je na njegovoj površini. Jako svetlo sunca se prelomi na vrhu i ne dopire naročito duboko.
U Nemačkim zatvorima se radi. Novac koji se dobija za taj rad se lako potroši, ali je daleko veći nego najveća plata kod nas. Postoji neka ushićenost sa kojom Nemci govore o radu. Kao da je tu neko germansko božanstvo koje ih tera da budu takvi i da tu svoju propoved šire oko sebe. Ima tu hladnog i proračunatog obožavanja. Izgleda da znaju da rad donosi rezultate.
Naravno, iz zatvora sam izašao bez prebijene pare. Imao sam samo novac koji su mi dali za put do Minhena. Ušao sam u autobus i za par sati stigao u grad iz koga sam otišao pre godinu dana.
Zatvor te opameti. Ako imaš trunke mozga, ne kradeš više. Ili, ako nemaš, javiš se našim ljudima, oni te povežu sa prodavcima hašiša, za kratko vreme zaradiš dobru lovu i nađeš se ponovo u zatvoru. I tako u krug. Samo, nemačka država prašta hiljadu puta, a droga nijednom. Jednom u tom krugu, zauvek u tom krugu. U zatvoru nema Nemaca narkomana. Samo se došljaci drogiraju. Prodavac zadržava veze koje je imao na slobodi i počinje da pravi mrežu u zatvoru. Njegovim gazdama se ne isplati da on bude na slobodi, jer iz zatvora dobijaju veću zaradu. Postepeno se i sam prodavac navuče. Teško onome ko je narkoman u zatvoru! Narkoman ne može da radi, a droga košta. A najviše para imaju upravo oni koji su najduže u zatvoru, oni kojima je svejedno da li je partner žensko ili muško.
Izbor se suzio. Pre robije svet je bio veliki, Nemačka je bila nedirnuta. Kao i Švajcarska, Austrija, Italija. Svuda je moglo da se ode i dobro zaradi. Moglo je da se radi bilo šta. Kada sam starim gastarbajterima pričao o namerama da odem u Evropu, dali su mi dva saveta: izbegavaj naše i pređi Dunav po svaku cenu!
Da bi prešao Dunav, pozajmio sam dve hiljade evra i potplatio službenika u ambasadi za vizu. To je bilo lako. Bilo mi je smešno – pređi Dunav. Da bi čovek otišao makar do Batajnice, mora da pređe Dunav. Ni naše nije teško izbegavati – ne širiš ruke do polova ni osmeh na licu po ekvatoru kada se pozdravljaš, ne ljubiš se triput i odmah će te otpisati.
U Nemačkoj nikome nije trebao radnik bez preporuke, zatvorske prošlosti. Danima sam se vrteo po Minhenu pre nego što sam odlučio da krenem težim putem. Morila me je glad. Nisam imao ni stan, ni prijatelja, ni ideja. Javio sam se socijalnom radniku, koji me je obavestio da mi radna dozvola neće biti ukinuta, iako sam bio u zatvoru. Obećao je da će mi naći posao, Nemačka uvek daje drugu šansu.

*

Brazda na imanju gazde Šmita bila je tolika da se na početku njive nije videla osoba koja bi stajala na njenom kraju. Možda mi je deda bio baš ovde u zarobljeništvu, prvo je što mi je palo na pamet. Posao je izgledao dovoljno teško da bi se dao nekom zarobljeniku. Nemci su poznati po tome što neće da rade najgore poslove, da li sam to pominjao?
Šmit je dane provodio na njivi, kao da nije imao pametnija posla. Stajao je pored mene i trtljao o svemu; politika, novac, filozofija, sport. A naš poslovni aranžman je izgledao ovako: ja radim šest dana nedeljno za određenu platu, on obezbeđuje smeštaj, telefon, hranu, piće, novine i cigare, a na kraju meseca mi to odbije od plate. Na kraju meseca mi nikada nije ostajalo dovoljno novca za autobusku kartu do Beograda. Nekada sam mu čak i dugovao. A sve moje molbe za pozajmicu i garancije je odbijao coktanjem debelim usnama i odmahivanjem glavom. Ipak, i dalje sam bio živ i u Nemačkoj, a to mi je bio cilj.
Podsetio sam se dedine lekcije o kopanju kukuruza: motika seče korov samo ako udaraš ukoso, mestom na kome se spajaju ravan i kriv deo. Kukuruz je bio oko pola metra visok. Šmit je išao jednom, ja drugom vrstom. Iza njega su ostajali tragovi mekane zemlje, iza mene polegli, isečeni korov. Šmit me posmatrao cinično.
- Vidiš, Srbine, – isključivo tako me je zvao, nikada pravim imenom, a i u zatvoru su ponekad grešili, – kad si došao u Nemačku, sigurno nisi želeo da dopreš do ove moje njive. Mislio si – Nemačka je raj, treba samo malo raditi, snaći se na početku, a onda naći neku plodnu Nemicu, pa se preko nje obezbediti… Sigurno si mislio da su sve Nemice kao one iz porno filmova? Jesi to mislio, priznaj.
Krh! Motika zaseca pokoricu na zemlji, koja se uhvatila po površini zbog stalnog zalivanja. Ovaj Šmit ide susednom brazdom i kada budem kopao tuda, neće se čuti to fino lomljenje, ispod koga se nalazi mekani deo. Liči na neki blatnjavi kolač. Da ga zamolim da pređe u brazdu koja je već okopana?
- Ali ne, – nastavljao je, – niti su sve Nemice takve, niti je cela Nemačka Opel, više različitih modela lepog života. Ne, nisu! Ali to možeš da vidiš tek kada se promene okolnosti. A tebi su se promenile.
Ne melji više, Šmite.
- Vidiš, Srbine, u Nemačkoj se stvari nikada ne menjaju. Ne mislim na istoriju, to se promenilo, svakako. Nema više suludih ideja, to je bila greška, to je ostalo iza nas i to smo platili.
Napravio je pauzu, osluškujući udarce motike, a onda nastavio.
- Da bi čovek shvatio šta je Nemačka, mora da je upoznaje od početka. Zato si ti danas kod mene na njivi. Nisam te ja zvao, sam si došao.
Govno švapsko, drži me kao roba mesecima, trtlja mi svaki dan o Nemačkoj. Nemačka, Nemačka, Nemačka. To ime mi odjekuje u glavi po ceo dan. Nemci, Nemice, industrija, gradovi, sela, njive. Civilizacija, zdravlje, rad.
Rad. Kod nas, kad na njivi ili gradilištu kod neke sirotinje rade Bugari ili Šiptari, domaćin naredi da se spremi ručak kao da dolazi nemački car. Kod nemačkog cara u gostima imaš utisak da si kod naše sirotinje.
Nastavio sam da kopam i približio se kraju njive. Ovde se polako teren uzdiže i mora da se hoda kopajući uzbrdo nekih dvesta metara. To me je prilično umorilo i završivši vrstu, seo sam na vrhu brda ispod nekog hrasta da malo predahnem. Prvi put sam obratio pažnju na okolinu. Sa ovog brežuljka, pogled se pružao na dolinu koja se završavala jednom tamnom linijom u daljini. To je ivica horizonta, reklo bi se, ili neka šuma, reka… Dunav! To je bio Dunav, sinulo mi je. Toliko sam bio blizu njega, na svega par kilometara. Nisam znao zašto, ali ovo mi je ulilo nekakvu nadu i povratilo raspoloženje.
Ne za dugo.
Spustio sam se kopajući i lomeći kičmu. Šmit, koji je sedeo u kolima, mi je rekao da moramo nazad na imanje. Izgleda da se krava sprema za porođaj, značajno je saopštio.
Stigli smo u sumrak i odmah otišli do štale. Krava je mukala stojeći na nogama i okružena ekipom veterinara i celom Šmitovom porodicom, pokušavala da izbaci iz sebe tele, koje je već malo virilo negde iza njene zadnjice. Nije išlo, pa je veterinar pomogao, izvukavši ga napolje. Tele je palo na slamu, pustilo da ga majka oliže, a onda uspelo da se trapavo popne na dve noge. Svi su burno pljeskali rukama, zviždali i vikali.
Šmit me je pogledao. A onda pogledao po štali.
- Srbine, nijedno živo biće ne treba da se rodi u ovoj prljavštini. Za večeras ti je posao da očistiš štalu. Pažljivo i pokupi sve, mi živimo od organskog đubriva. A kad završiš, dođi na slavlje.
Tutnuo mi je vilu u ruku, potapšao me po ramenu i izašao. U štali su bile gomile kravlje balege koju je trebalo utovariti na traktorsku prikolicu i odvesti na mesto gde je sagorevala i pretvarala se u đubrivo.
Poznavao sam taj posao. Stajao bih u govnima i bacao ih vilom u prikolicu. Da očistim štalu, trebalo mi je nekoliko sati. Kada bi se vila zabola u govna, okrznula bi daske na podu i ponovo se čulo ono poznato krh. Iz Šmitove kuće čula se bavarska muzika. Harmonika je razvlačila nemačke vesele pesmice. Kroz otvorene prozore, toplo letnje veče, pored nemačkog ovčara u kavezu, kroz smrad kravljih govana – probijao se miris dimljenih švapskih kobasica, zveket krigli sa hladnim pivom i znoj sisatih Šmitovih ćerki koje su ih donosile. Disao sam tu mešavinu i ravnomerno utovarao crnpurasti teret.
Nemačka je glasno i s ponosom slavila rođenje novog člana svoje stabilne familije. U pozadini tog velikog događaja, dok sam se uvlačio u krevet u suterenu gazdine kuće, činilo mi se da čujem kako svi germanski alati oživljavaju i uz neki magijski ples proizvode samo jedan te isti zvuk: Krh! Krh! Krh!

*

Svitalo je kada sam ugledao debelo Šmitovo lice iznad sebe.
- Budi se Srbine! Od spavanja se ne živi. Da Nemci po ceo dan spavaju, ništa ne bi imali. Danas ti častiš. Idemo kod tvog zemljaka.
Kako možeš od ranog jutra? Odakle ti ta upornost? Gade švapski.
Ušli smo u njegov novi džip, prešli makadamom do izlaza sa imanja, izbili na magistralni put i krenuli ka severu. Usput se pojavila reka koju sam video juče. Mutni, dosadni i spori Dunav. Imanje na koje smo došli bilo je tik uz reku.
Šmit me ostavio u džipu ispred kuće da se divim bavarskom graditeljskom stilu, a sam je ušao unutra. Uskoro je izašao sa domaćinom, koji mi se obratio na srpskom.
- Zemljače, kako je ovaj svet mali!
Razvukao je široki osmeh i poljubio me triput u obraz.
- Srbi se ljube triput, – dodao je.
Sve na njemu bilo je nemačko. Kroz prozor su se videle iste one sisate i plave Nemice, kao i kod Šmita. Košulja, sat, kožna jakna, cipele, bele čarape. Hod je podesio veoma gazdinski. Jedino su mu brkovi bili crni, jer nije mogao da promeni tamni ten, tursko nasleđe. Ali, izgleda da to nije smetalo njegovom germanofilstvu.
- Zemljače, – obratio mi se, u ovoj zemlji se izgleda teško pamte imena, – imam lep zadatak za tebe. Znam da ćeš pošteno da ga obaviš, jer se naš čovek promeni kad ode iz Srbije. Ja ne krijem, stekao sam nove navike. A kad bi svi radili kao Nemci, naša bi nacija procvetala.
Odveo me iza kuće, do obora sa svinjama.
- Treba popraviti zid koji je srušila svinja rekorder. I ja sam to nekad radio, imam crnotravske krvi, – rekao je s ponosom.
Video je metlu naslonjenu na zid. Okrenuo je naopako i vratio na mesto.
- Moja majka, na primer, uvek drži metlu sa drškom nagore. Koliko god da joj pričam da se tako ne radi u Nemačkoj, ona me ne sluša. I neki ovdašnji ljudi to rade i po tome se vidi ko je pravi Nemac, a ko aljkavac.
Slagao sam cigle, slušao groktanje budućih svinjskih rekordera, udisao smrad obora i osluškivao glasan smeh gazdi iz kuće, koji se mešao sa kikotanjem švabica i mirisom kobasica. Ovako mirišu samo rekorderi. Negde se izgubilo ono krh, pitao sam se zašto ga nema. Valjda sam verovao da sve u Nemačkoj ima svoj smisao i svoj razlog, pa i zvuci alatki.
Posao je bio gotov i seo sam da predahnem. Pored mene je prošla zemljakova ćerka, plava devojka od dvadesetak godina. Nije me primetila. Onda su prošle još dve devojke, pa žena, pa neko od posluge. Niko nije davao znake da vidi da postoji u ovom dvorištu još neko živo biće. Setio sam se da su u mom dvorištu radili Rumuni. Prošao sam isto tako pored njih, ne javivši se. Onda me je otac uhvatio za uvo i vratio na kapiju, rekavši da uđem ponovo i kažem dobar dan, ali na francuskom, pošto – za razliku od mene – Rumuni znaju još neki jezik.
Ubrzo su se pojavili i Šmit i Zemljak.
- Odlično si obavio posao. Imam za tebe još jedan poslić, – nasmejao se Zemljak.
Krenuli smo prema Dunavu. Nekoliko metara do njegove obale stajala je septička jama.
- Sigurno se pitaš zašto se kanalizacija ne izliva u reku, već se septička jama nalazi na samoj obali, – poče Švaba Crnotravac. – To je zato što Nemci nisu kao ostali, oni ne zagađuju svoju okolinu.
Šmit se zadovoljno smeškao, klimajući glavom.
- Negde se zapušilo, rekao je. – Probaj da nađeš gde.
Otvorio je poklopac i ukazala su se vrijuća govna. Očigledno me je prodao za danas, gad. Stajao sam na ivici jame i tupo gledao u nju.
- Hajde, uđi unutra, šta čekaš, – unervozio se Šmit.
- Ući će, pusti ga malo. Srbi su ponosan narod, neće dozvoliti da se posao ne obavi, – smirivao ga je Zemljak.
- Znaš, kad sam služio vojsku, važilo je pravilo da nije čovek ko golom rukom ne otpuši čučavac, – dodao je setno.
Pogledao sam ih. Stajali su zamišljeni nad govnima i klimali debelim masnim glavama. Samo nekoliko metara od mene lagano je klizio mutni, dosadni Dunav, koji su Nemci čuvali čistog i divili mu se. Sinulo mi je: svaki gastarbajter je prorok. Izbegavaj naše i pređi Dunav po svaku cenu! Nemačka je ustvari škola za vidovnjake.
Okrenuo sam se i prišao blatnjavoj vodi. Ne znam da li sam se tresao od besa, straha ili hladne vode. Već u blatu do kolena, gledao sam u gazdu Šmita i srpskog Nemca. Trućali su o završetku posla.
Spor i mutan, Dunav me je primio kao brata. Ovde nije posebno širok i za nekoliko minuta, bio sam na drugoj obali. Nije bilo teško pobeći, niko me nije jurio. Vratio sam se u Minhen, zaradio za autobusku kartu i došao u Srbiju. Za mnom su se vukli samo mirisi dimljenih bavarskih kobasica, znoja sisatih Nemica i zvuci krigli sa hladnim pivom.

Predrag Milojević (1974), kratke priče objavljivao u Alminom zborniku najkraćih priča, zatim u zborniku Crte i Reze 2, kao i na web-portalima posvećenim književnosti. Radi u Prihvatilištu za urgentni smeštaj zlostavljane dece u Beogradu. Živi u Mladenovcu.


Objavile: Male novine | 26. 03. 2010.

Posaljite komentar


× 6 = thirty