Saša Ćirić: PSEUDO GENEALOGIJA KRITIKE

„Mrzi li kritičar autora o kome piše?” pita se kritičar Saša Ćirić, u drugoj epizodi sitkom ispovesti sa rekordnom gledanošću, odnosno, kolumne-reke LJUBAVI I BOLI KNJIŽEVNE KRITIKE, analizirajući kritičarsku mašinu kao univerzalni stroj koji je ponekad rendgen aparat, a ponekad višežičani instrument

LJUBAVI I BOLI KNJIŽEVNE KRITIKE

Kolumna-reka ili sitkom ispovest

Epizoda druga: PSEUDOGENEALOGIJA KRITIKE

Zašto volim da mrzim

Odi et amo, pevao je Katul, neuvijeno otkrivajući paradoksalnu prirodu zaljubljenosti (ljubavi). Ako i nije dvolična, ljubav ima dva lica, dve strane novčića iste emocionalne magme. Mržnja je usaglasiva i dopunjujuća sila ljubavi, njeno naličje, zlatna podloga, nevidljiva pratilja, zli sluga i robusni gospodar. Ipak, volimo da verujemo da amor omnia vincit, pridružujući listi svojih pobeđenih neprijatelja ne samo prepreke koje stoje na putu njenog punog ostvarenja već i destruktivnu snagu mržnje koja satire objekte svoje usredsređenosti a ponižava svog nosioca (ili slepog i zavedenog poslušnika). Ljubav oplemenjuje i osmišljava i ako ljubavi nemam, ništa sam, poentirao je apostol u svojoj znamenitoj poslanici. Nije samo čudotvorna sila ljubavi ta koja ostvaruje alhemijski preobražaj, već je i njena svrha podređena vlastitoj prirodi utemeljenoj u dobru. Ljubav sama po sebi usmerava ka dobru, pa ako i omane, negirajući svoju gnomsku svemoć – tako dragu rimskoj i renesansnoj komediji, cilj je postignut jer je put ka cilju obeležen posvećenom predanošću pokretačima naših postupaka.

Književna, a i svaka druga, kritika donela je radikalan preokret. Počesto poistovećena sa pokudom a manjkava u pohvali, služila je kao lakmus neprijateljstva i doživljavala se kao izraz najsublimiranije mržnje. Praćena entuzijazmom i oblikovana umešno, kritičarska mržnja pod svoju vlast tamničila je nadahnuće, veštinu stila i opšte znanje kojima je kritičar raspolagao. A opet, njena svrha bila je da sruši sa trona i vuče po prašini kritikovano delo, kao Ahilej Hektorovo truplo oko zamandaljenih zidina Troje, da ismeje, ponizi, razobliči, opovrgne, ukazujući na bolne insignije drugog gospodara kome služi, Istine a ne Dobrote. Poverljivost sabesedniku kroz medij kritike zamenio je strah od nepristojnosti, familijarnu bliskost – zazor i narogušenost, opštu harmoniju slobodne i vedre kulturne razmene nasledilo je stanje stalne napetosti i trzavica, rečju neozvaničeno stanje građanskog rata niskog intenziteta.

Smitova stolica za odojčad, Scientific American, 1870.

Mesura kritike

Gotovo da nema čitaoca ili pisca koji književnu kritiku, posebno onu inspirisanu njegovim delom, ne povezuje sa ličnošću kritičara i njegovim raspoloženjem. Šta je lično u ličnosti, šta je objektivno u ličnom, šta može biti svačije iako pripada samo nama ili potiče pre svega od nas?

Dve su ključne reči za kritiku: ukus i razumevanje. One su duboko lične kao što je lično znanje kojim kritičar kao pojedinac raspolaže, ali su podložne obrazovanju i proveri. Ipak, ukus se obrazuje jako dugo i nije nimalo irelevantno kojoj generaciji ili životnom dobu pripada kritičar, koja vrsta životnog i kakva struktura čitalačkog iskustva stoji kao portfolio njegovih zaključaka i procena. Razumevanje je čudan i slojevit proces, intelektualan koliko i intuitivan, neizlečivo subjektivan ali podložan mehanizmu argumentacije. Razumevanje prevazilazi običnu detekciju poetičkog profila i žanrovske matrice dela. Ono u sebe uključuje preispitivanje vlastitog senzibiliteta u odnosu na konkretan književni tekst, kao što razvija disciplinu stavljanja vlastite naklonosti u zagrade kao i istinsko razvijanje pluralnog, to će reći eklektičkog senzibiliteta. Razumevanje omogućava da uživamo u delu koje nam je odbojno i daleko, da nepristrasno sudimo o delu koje nas je ostavilo ravnodušnim. Razumevanje je permanentna budnost lovačkog psa spremnog da u svakom trenutku diferencira nadražaje tekstom, njušeći ono podsticajno i vredno, režeći na ono iritantno i gadljivo.

Barnsova ventilacija za dušek, Scientific American, 1880.

Lični književni ukus je naš čitalački njuh, razumevanje je celokupna reakcija našeg čitalačkog bića koje strpljivo prati, zaobilazi zamke, uzima uzorke, povezuje niti, nađenu dlaku cepa na četvoro a zaobilazi čitave grebene jer su pusti i bezoblični ili, još gore, jer su postali divlje deponije, pretrpani smećem i boflom. Kritičarev ukus su u Srbiji početkom 20. heka, u dobu koje ima udžbeničku notaciju „hegemonija kritike“, upoređivali su sa višežičanim instrumentom brojnih zategnutih struna koje registruju širok raspon strujanja, proizvodeći zvuk saobrazan jačini i kvalitetu spoljašnjeg podsticaja. Mislim da je ova slika ukusa važeća i dan danas. Samo što je broj struna uvećan zbog složenosti savremene literature koja odavno nije beletristika, utemeljena u milozvučnom, lepom i uzvišenom. Kritičar mora biti složena mašina: prozorljiv kao rendgenski aparat za prtljag koji delo u sebi nosi, sposoban da uvidi postojanje razvojnih mogućnosti koje delo nije iskoristilo a moglo je, osluškivač dosluha dela i epohe u kojoj nastaje i kojoj se obraća. U preseku ovih uvida i oseta, pretpostavki i neiskorišćenih nacrta, stoji kovčežić ličnosti, samo srce intime afiniteta i varljivi teret nemoguće procene. Jer, razlike među knjigama su neuporedive i neusaglasive, suptilnosti kritičarevih uvida nesamerljive. Književna dela su hramovi mnogobožačkih religija, u svakom novom hramu bog menja svoje pojavni oblik.

Hemijev ronilac, Scientific American, 1871.

Vreme zavisti i razonode

Jedna od najstarijih „teorija“ o poreklu kritike javnu vrednosnu procenu nečijeg umetničkog čina direktno dovodi u vezu sa ličnim odnosom koji kritičar poseduje prema umetniku, tačnije sa zavišću koja leži u korenu posezanja za kritikom, u korenu potrebe da se nešto voajerski posmatra i nipodaštava umesto da se aktivno participira u kreaciji. Kompenzaciona teorija, sudeći po intervjuima istaknutih umetnika, i dalje je vitalna i najčešće je prisutna u percepciji aktera izvođačkih umetnosti, pozorišta i filma. Što je donekle logično jer se u ovim slučajevima alati kritičara i umetnika drastično razlikuju, za razliku od sfere književnosti gde je tekst obostrano dobro a specifični domeni diskursa „fikcije“ i kritike propustljivi u oba pravca. Iako hijerarhijski ustrojena, kompenzaciona teorija je gotovo neupitna. Kritike nema bez umetnosti, koja joj je podstrek i inspiracija, predmet analize i razlog postojanja. Kritika ne može biti sama sebi svrha, za razliku od umetnosti, već joj je uvek podređena. Kritika je sobarica koja rasprema nered, zanatlija koji ukazuje na kvar, terapeut koji otklanja umor i ukočenost, dadilja koja bodri ili činovnik koji po službenoj dužnosti nagrađuje laureata ističući njegove zasluge. U čemu ima i logike i istine, mada je ova teorija ne samo uvredljiva po kritiku, već u osnovi licemerna. Kritika je u isto vreme jedino meritorno mesto objave nečije slave, momenat krunisanja i psihoanalitički kauč književnog dela na kome se pohvalno ističe svaka uspešna trauma i svako atipično ponašanje. Kompenzaciona teorija osvedočava trajnu tenziju na relaciji umetnost – kritika i duboku zavisnost umetnosti od kritike. Jer, naručena kritika ukida tenziju, jednako kao i simuliranje kritike ili kvazikritičko pisanje u sredini u kojoj vladaju nepisana pravila oportune etikecije, udvorištva i jalovosti. Upravo, kriza kritike ujedno označava krizu umetnosti. Kada pukovniku nema ko da piše, komunikacija uopšte gubi smisao, pa i umetnost kao samosvrhoviti hermetizam, kao šapat u gluvoj sobi ili kao poruka u boci na otvorenom moru, mora da sačeka neko bolje vreme, neko bučnije vreme koje podstiče razlike i razmirice, da bi njen puni, pravi život iznova otpočeo.

Bager ronilac sa jednim vedrom, Scientific American, 1871.

Mrzi li (bar ponekad) kritičar autora o kome piše, odnosno može li ne biti pristrasan i ličan dok promišlja svoje utiske i iznosi završne sudove? Pitanje je postavljeno načelno, ali se podrazumeva da odgovorim intimno. Nikada ne mrzim autora čije delo predstavljam, analiziram ili vrednujem, što ne znači da vrlo često ne doživljavam ogromnu iritiranost pojedinim knjigama koje nisam imao sreću da izbegnem, tj. lošim, prehvaljenim ili knjigama „opasnih namera“. Na drugi deo pitanja nisam u stanju da odgovorim. Određenih naklonosti se ne mogu lišiti i onda kada ih stavim u zagrade impersonalne racionalnosti. Naklonosti svakako usmeravaju percepciju i bodre duh da podrži uzročnike svoje prijatnosti (svakako i potresenosti, ozarenosti, spoznajne obogaćenosti, metafizičkih drhtaja). Ipak, verujem da je naklonosti moguće kontrolisati, ne dopuštajući im da prejudiciraju krajnji sud, kao što verujem u to da ih je moguće obogatiti i učiniti suptilnijim. Kao što (završno) verujem da vrednost kritičkog suda, kao i kritičarske prakse uostalom, direktno zavisi od raspona iznijansirane receptivnost književnog ukusa i efektivne veštine razumevanja mogućnosti književnog teksta koji demonstrira ona osoba koja se predstavlja ili doživljava kao književni/-a kritičar/-ka.

Kolumna reka ili sitkom ispovest LJUBAVI I BOLI KNJIŽEVNE KRITIKE

Pogledajte prethodnu epizodu
ZNANJE I PISANJE

Saša Ćirić, rođen 1975. u Pirotu, novinar Radio Beograda 2, jedan od četvorice urednika “Betona” i književni kritičar zagrebačkog nedeljnika „Novosti“ i web-portala zagrebačke knjižare „Booksa“. Objavio knjigu kritike i eseja “Užici hermeneutike” (Zrenjanin, 2009) i monografiju o savremenom crnogorskom romanu Ujed istorije (Ulcinj, 2009). Jedan od autora i urednika “Srbija kao sprava” (Beograd, 2007) i “Antimemorandum-dum” (VBZ, 2009). Za sebe kaže da ga “doživljavaju kao ecces homo-a i zaziru od njega, a on samo hoće da se druži sa ljudima”. Autor Malih novina od marta 2010.


Objavile: Male novine | 5. 04. 2010.

Posaljite komentar


1 × = two