Srđan Srdić: POVODOM SMRTI

„Šta ćete sada, bezumni? Kome vas ostavljam?“, pita se junak priče Srđana Srdića, autoritarni profesor i povremeni stanovnik toaleta, u robusnom monologu na autobuskoj stanici gde „nije bilo okupljenih građana ožalošćenih njegovom radikalnom odlukom. Nije bilo izvinjenja, molbi i unesrećenih žena. Nije bilo čak ni autobusa do prestonice“.

Srđan Srdić

POVODOM SMRTI NAJBOLJEG MEĐU NAMA

Bog vas gleda, balegari,
I bog vas se stidi.
Boris Vijan

*

U polumraku toaleta, profesor je mislio. Ponekad mu je to polazilo za rukom, pa ga je istančanost čitave stvari prisiljavala da se toaletu vraća, sabira svoje odlične ideje i nemilice prebira po njima, ne dozvoljavajući da ga zavedu varljivi nagoveštaji. U jednoj su istini, to je profesor najbolje znao, sabijene tolike laži, da ga je sve to podsećalo na parabolu o kamenu i Bogu. Kako je takav kamen Bogu nepotreban, profesor se ogradio od istine i istinotražiteljstva. On je dobro znao gde je ona i kakve je boje, takvom saznanju se veselio i utisnuo ga u bezobalje svoje diskretne prefinjenosti. Šiban zatvorom, on bi se povremeno napinjao i stenjao, mrštio se uzvišeno, pritiskajući bradu dlanovima otvorenih šaka. Svakih pola sata puštao je vodu, ona je autistično klokotala, pevušeći o prolaznosti stvari i odnoseći u daleke okeane ono najbolje što je profesor u sebi imao. Toalet rituali su za njega postali svojevrsni lament u stomačnim isparenjima, jauk na neugodnoj, plastičnoj dasci keramičke šolje, tom slepom oku što zjapi ka svetskom ništavilu. Udisao je duboko, znajući da nema ničega nečistog u vazduhu, veseleći se mirisima iz utrobe kao svom apsolutnom ovaploćenju. Dešavalo se i da zaspi, obliven nakiselim staračkim znojem, i da se probudi u muklo doba noći, sa ogoljenom lobanjom zarivenom u požuteli lavabo. Sav utrnuo, tražio bi protezu, mlatarajući nasumice slabašnim rukama oko sebe.

U momentima svečanih raspoloženja znao je da po cele noći presedi kraj prozora i posmatra sneg. Znao je i da ustane, i prekorno, sa visina dostupnih malom broju odabranih zavapi:

I mučno i tužno, i nema kom ruke da daš

dok bi pred njim marširali objekti njegovog vaspitno-obrazovnog rada, nezahvalnici i tupe kabadahije, to gradsko smeće, beštije, devojke o kojima je mislio kao o nedostojnom,  propalom ološu, mongoloidni izrodi, sav taj šljam, taj gubavi pobačaj ljudskosti, pretenciozni nakot priprostih roditelja.

I žao bi mu bilo, tom časnom starcu, i legao bi bez mržnje, bez i trunke zlobe u svom srcu, sanjajući sebe pred njima, pred tim Svima kojima je pokušavao da udeli bisere svoje blage mudrosti, a koji su ga decenijama svesrdno odbijali. I zaspao bi, oglašavajući se šapatom, zaveštavajući snežnom bespuću tajne u rečima, veličanstvene mantre kao što su Rusija, ili Život. I spavao bi, dobri profesor, srži okupane svetačkim milosrđem i nadama u nove dane dobrim delima ispunjene.

*

O književnosti se na profesorovim časovima nije govorilo. Pustimo knjige da pričaju, znao bi da kaže, i omogućio nekom od slabije pismenih učenika da praktikuje veštinu glasnog čitanja. Za to vreme, profesor bi tražio utehu u ničim neukaljanim sanjarenjima i nemarnoj kontemplaciji. Sada ću vam reći kada sam ja…, tako je govorio, u pričama poučnim, izrekama koje jedva da su ga bile dostojne. Od mladosti se prisećao mladosti, kao nečega što se možda dogodilo a možda i nije, živeći nesvakidašnju unutrašnju starost bremenitu saznanjem o taštini svih stvari. Govorio je o psetu koje ga je mučki napalo, nimalo zahvalno zbog mnogih dobročinstava koje je on, profesor, svim živim bićima namenio, ali i o tome kako Bog to zna, i nagradiće mučenike, sve one prokazane, oklevetane i od divljih demona napadane. Podvrtao je nogavicu izbledelih pantalona, ukazujući slaboumnoj deci na žig Zveri koji je na sebe primio, žrtvujući se nesebično. Propovedao je, suočavao svoje izvanredno originalne stavove sa filozofijom antičkih vremena, Platona je nazivao onim džeparoščićem, beskompromisno istraživao putanje belosvetske krivde i pravde, negirao, sporio se sa neospornim, dokazivao postulat o Anaksagori koji je živeo oko sto sedamdeset godina, pesničio logiku, efektno razobličavao istorijske falsifikate, isticao sopstvenu moralnost, raznežen se rasplakivao nad svojom boemštinom, u kratkim crtama prikazivao sreću zadružnih domova i seoskih kafana. Pojedina predavanja u celosti je namenio kritici psihoanalize, potuljeno mumlao o kolektivnoj podsvesti kojoj je pridavao esencijalnu važnost, beskorisnoj učeničkoj rulji se obraćao kao jahač na talasima beznađa, pošteniji od Josifa.

O književnosti nije imao vremena da govori. Bilo je dosta reči o slobodi, sloboda se i praktikovala, poslednje časove, one predvečernje, nikada nije održavao, puštao je decu kućama, oslobađao te nesmajnike iz zlatnih kaveza Znanja. Sada ću vam reći kada sam ja…, započeo bi, i nije bilo te revolucije, tog prevrata i narodne bune u kojoj se nije pronalazio, oštar i neumoljiv, herkulske snage i izdržljivosti. Insistirao je na sličnosti između sebe i Kanta, Kikinda je moj Kenigsberg, zapomagao je, otvori se, o, tamnice genija!, sputan i svezan melanholijom palanke bavio se Globalnom Zaverom, privatnim životom svojih dragih kolega i učenika, posebno učenica, privatnim životom bilo koga, osuđivao, proklinjao, žene Dezdemonama i Jezaveljama nazivao, plamteo je mač opravdanog gneva nad praznoglavima! Alegorije su prštale, aligatori, bizamski pacovi, mravojedi, četvoronošci u kožama dvonožaca, rafali duha u stilu Molijera i Aristofana, deca su meketala, kliberila se, njištala i zapomagala, niko nikoga nije slušao ni čuo, neki su blaženo hrkali, hrabriji su se sjurivali niz oluke i bezglavo jezdili kućama, svojim izopačenim hraniteljima. Pravi kozmetički saloni nalazili su se pred usnulim devojačkim licima, pilo se i jelo, prave orgije nesputane humanističke razuzdanosti, Znanje i Radost Životna ruku pod ruku na putevima trošnog Vremena.

Znao je profesor da kaže neku o jeziku; naljuti se pa strasno klikne Nominativ!, i ustuknu zli prostaci, sklupčaju se jedan iza drugog, a  on nastavi, pa se raspriča, dođe do kongruencije, sintaksičkih modela, nerazmrsivih metafora, akcenatske norme koja tavori u večitom neskladu sa govornom, strava preplavi bednike išamarane ljutom terminologijom, i oni umuknu, duboko uvučenih poganih jezičina. To ga je ispunjavalo, često je razmišljao o tome, o moći, o tome kako Čovek postaje Arhetip i Simbol, kako jedna, na prvi pogled neugledna životna sudbina zapravo najavljuje i garantuje večnost u istoriji. Stajao je tako, ne pred njima, ne pred tim pakosnim glupacima, već leđima okrenut svojoj slici, onoj koja će se večno prenositi, sa kolena na koleno, ta tragička vizija onog što je sebe izvrgao ruglu, podsmehu ništarija i govnara koji pljuju u njegova usta čim zausti da ih prosveti i preobrati, blistavi portret razapetog čiji leš dvanaest dana razvlače oko Kikinde isti oni čiji su pacoliki pradedovi Hrista izdali.

*

Istovremeno skrušen i ponosan, voleo je profesor da prošeta gradskim trgom. Kako se kraj života (jer za njega je samo ulazak u školsku zgradu značio život) približavao, te su mu šetnje postale gotovo pasija. Od pedesete godine je počeo da računa: niko mu se nikada na trgu nije javio niti ga profesorom nazvao. Svi oni bivši učenici, svi oni sa kojima je nekada radio, kolege moje drage, tako ih je zvao, nemo su vitlali svojim zaludnim poslovima, pojedini bi prošli kroz njega, činilo mu se, samo ako im se ne bi uklonio sa puta. Tako je radila i ona najtuplja spremačica, blesava do obeznanjenosti, tako i neki nestručni smetenjak bez ikakve škole i obrazovanja, koji je krao bogu dane u školskoj biblioteci i pravio se da čita, e, i takav neki mu se na ulici svetio ignorišući ga licemerno. (Bila je, doduše i neka, tvrdili su da i ona nešto predaje, obično je pričala o bikovima u koje je investirala, ali zla je bila ta investicija, nikada to sebi i drugima nije oprostila, takvu nepraktičnu raskalašnost, e ta ga je redovno pozdravljala, čak i noću, po kiši i u najzabačenijim budžacima, uvek sa istom pričom, ta mu se javljala, ali, nije ga taj izuzetak previše radovao, jer je bio uveren da i pomenutim govedima o svom baksuzluku naširoko i neobuzdano pripoveda.)  Znao je profesor dobro, da se svi oni trude da još za života upokoje čak i senu njegovu, izigravajući ono što se ne može izigrati, nipodaštavajući ono što je za vjek i vjekova, te je stupao uspravno, koračao muški, ne odstupajući niti za pedalj.

Jednog je prijatelja imao, među ljudima nije većeg pravednika bilo. Protiv toga su se Jova urotili i lažno protiv njega svedočili. Taj skromni podvižnik je stradao iz čiste i nepatvorene ljubavi prema znanju. Kao Faust, on se usudio da dirne u zabranjeno, želeći da uči do prvih znakova apokalipse, te je stekao neke titule koje su mu lokalni fariseji odricali, optužujući ga za krađu tuđeg znoja i krvi. Te su glasine čak do samih mermernih hodnika Univerziteta došle, i sve što je ovaj Prometej učinio obeleženo je i uniženo. Oboleo od obezvređivanja i beskrajno ogovaran, on je pao u krevet, iz kog je izašao u invalidskim kolicima. Dane je provodio pred pravoslavnom crkvom, groteskni patrljak onakvog čoveka, dahtao je isplažen poput psine, češući se i umivajući krmeljive oči. U uglovima usana nataložile bi mu se slinave bele kuglice koje bi uklanjao utrljavajući ih po ogrubelom obrazu. Nekada snažna, kao katran crna brada, negovana brižljivo i vešto, visila je sa njegovog lica kao nalepljena, prljava vata. Pri prolasku muškaraca on je njištavo podvriskivao Bandit, bandit, i tebe će ufatiti, serem ti se na tebe da ti se serem, vadeći iz unutrašnjeg džepa olinjalog kožuha muzgavu papirčinu na kojoj se jedva razaznavalo Dr sci., nam ja tebe, čuješ, bizon, nam ja tebe, arlaukao je, srednjim prstom pokazujući na pečat kojim su ga ponizili, Poništeno zbog falsifikovanja.

Profesor ga nije zaboravio, ne, čak naprotiv, on mu se i ovakvom divio, smatrajući ga najumnijim među velikima, davao mu za pravo i tešio ga. Bilo je dovoljno da ga uoči, samog pred tablom na kojoj su oglašavali smrti pravoslavnih hrišćana, kako im mrtvima sudi i šalje ih u pakao ka kom su zasigurno krenuli, pa da mu se pridruži, zagrli ga srdačno i poljubi mu mlitavu, sparušenu ruku. Viđao ga je uvek na istom mestu, kako sa jeseni trpi: vetar mu survava kestenje na glavu i razbija je, a on je i sam stisnutim pesnicama udara samokažnjavajući se bez ikakve krivice i jezovito urličući, razjapljenih usta punih truleži.

Kada bi profesor uspeo da ga smiri, uživali su u uspomenama na dane svoje najveće slave. Posmatrali su žene, profesor je sipljivo uzdisao, uspomene su navirale, a velikan do njega je šarmantno i neupadljivo dobacivao Kinta, kinta, daj parice, parice drugarice, aplaudirao, Aaa guzice, mašala!, hvalio je žensku lepotu. I nijedna se nikada nije osvrnula, a znao je njih profesor, i kada su mu se osmehivale impresionirane strogošću i autoritetom koje je reprezentovao, i kada su razne poklone njima dvojici donosile, generacijama je trajalo, i sve su oni odbijali, nisu želeli da učestvuju u bilo čemu što bi se nečasnim moglo nazvati, ali ta ćudljiva i zla ženska prevejanost, te prekrštene noge, te zatvorene oči i mirisni dim tankih cigareta, to ih je pobedilo, nekoliko puta jeste, i profesor je to sa setom priznavao. Ali nije zaboravljao profesor, da su sve te, kurve vavilonske, sve su one gledale, ono veče, kad se odlučivalo, kad se sve rešavalo, gledale su lokalne vesti kad su se njih dvojica pojavili, Predsednik sindikata i njegov Savetnik, a svi su novinari bili tu, sigurno njih troje, i pred svima, i pred desetinama hiljada onih koji su očekivali konačno rešenje (jer u gradu se tada, po poslednjem spisku stanovništva nalazilo pedeset hiljada ljudi, a šta je sa selima?), profesor, Predsednik, izgovorio je svoje Optužujem!, i nikada se grad nije oporavio od potresa, od sile pomamljenih elemenata koja je umalo rascepila zemljinu ploču pod njim:

Ići ćemo do kraja… (ovde je zastao, taj dubokoumni psiholog, znao je sve o višeznačnosti retoričkog gesta), borićemo se i u Francuskoj (kasnije su ga mnogi pitali na šta je tačno ovde mislio, a on se smeškao i pokazivao negde daleko ispred sebe, Pitajte njih, te tumače, tako je rekao, i baš naglasio to tumače, a u čudu su ostali mnogobrojni predstavnici medija, uskraćeni za saznanje o rečenom, ne shvatajući da su se uskraćeni i rodili), borićemo se na morima i okeanima (Kakva metafora!, mislili su, ali i profesor je mislio), puni kiptećeg samopouzdanja i snage borićemo se i u vazduhu (ovo su ispravno sa Bogom povezali), odbranićemo naše ostrvo (na pomen ostrva, Savetnik Predsednika je obema rukama snažno prigrlio uredno naslagane konzerve sa graškom i kukuruzom), pa nek košta šta košta (zajecao je profesor-Predsednik, dok je Savetnik potvrdno klimao glavom), borićemo se na plažama (šeretski je namignuo bivšoj učenici koja se izdavala za bespoštednu hroničarku gradskog života i svakog previranja), borićemo se na pistama (ovde je već grmelo), borićemo se po poljima i ulicama (neki od okupljenih su od straha počeli da izlaze), borićemo se u brdima (Da znate da hoćemo, siknuo je Savetnik), i nikada se nećemo predati! Egzaltiran, Savetnik je porušio konzerve, taj kamen spoticanja između sindikalnih vođa i članstva nezadovoljnog cenom graška ponuđenom od strane sindikata. Mi ih čekamo, slobodno im prenesite!, nije se zaustavljao profesor, iako novinara više nije bilo, pili su kafu u susednoj prostoriji, zaboravivši da isključe kamere, pa je pred oči javnosti dospela Savetnikova finalna i drečeća sentenca Kraljevstvo za konja!

Eto, mislio je profesor razgledajući paradu pomenutih guzica, ćute čak i o Tome, ali nije očajavao, on koji je, sa svojim Savetnikom, sve štampane tragove te mračne afere, priložio gradskom Arhivu, zaveštavajući ih pokolenjima, i one naslovljene sa Čerčil brani zimnicu, kao i seriju stručnih i serioznih istupa Savetnika poput Anafora i asindeton u praksi modernog Demostena.

*

Tegobe i muke sa kojima se profesor susretao, godinama su se množile i uvećavale. Činilo mu se da je sve to namerno, da hoće da ga dotuku pre penzije, što ga je užasavalo. Penzija, to je bio mrtvački sanduk kome je ozaren hrlio u susret! Iz tog kovčega, verovao je, uspeće da dovrši mnogobrojne poslove koji su se ticali kompletnog njegovog rada u raznolikim kulturnim organizacijama i institutima, zar pravo na slodobnu misao da mu uskrate i oduzmu? Zar mir smrti, koji je duhom svojim kupio? Želeo je da u amanet gradu ostavi sređene spise i memoare. Znao je i nadao se, da će doći dan kada će Budućnost prepoznati krvave napore i monašku posvećenost njegovu, te da će se delo koje za sobom ostavlja kupati u blagonaklonosti Istorije. Ali, bauci i secikese, zli podmetači i opadači, nisu se smirivali. Do kraja ozlojeđen pismenim reagovanjem intelektualno zapuštenog čitaoca koji je njegov poslednji literarni prikaz u našim malim, lokalnim novinama nazvao nedotupavnim, profesor, taj ljubimac Slave i Erudicije, neumorni procenitelj istinskih umetničkih vrednosti i čovek koji nas je sve zadužio, odlučio je da ode. Nikom se nije javio, doduše, nije to ni ranije radio, spakovao je sve svoje novinske tekstove, kako objavljene tako i apokrifne, svu svoju prepisku sa gromadama savremene kulture, beleške koje bi trebalo da zaiskre u njegovom životnom delu, romanu Znanje i njegov sluga, diplomu srednje škole, kao i nekoliko pari čarapa. Četkicu za zube nije poneo. Bila je kasna jesen, hladno nedeljno popodne. Na autobuskoj stanici nije bilo okupljenih građana ožalošćenih njegovom radikalnom odlukom. Nije bilo izvinjenja, molbi i unesrećenih žena. Nije bilo čak ni autobusa do prestonice. A onda se profesor zamislio i suočio sa prazninom sveta iz kog je pokušao da izuzme samog sebe. I gle, strašan je taj svet bio!

Skvrčen u oronuloj čekaonici uvlačio se duboko sebi u srce, iznenađen onim što je tamo zatekao. Škripala su nepodmazana stanična vrata, udarana upornim ledenim vetrom. U prvi mah, mislio je o brkovima. O godinama brige, jutrima koja je proveo pred ogledalom, trudu, energiji koju je ulagao u bavljenje oblikom svojih brkova. Začudilo ga je pitanje brkova, delovalo je kao epifanija. Ipak je to čitav jedan život, složio se, nalazeći začetke svoje svesti u začetku mladalačke zaljubljenosti u taj trag koji životno iskustvo i muškost utiskuju na lice. Da, nije mogao da porekne, ipak je sa brkovima proživeo svoje. Ako niko, oni mogu da posvedoče pred Strašnim sudom. Tako brkat ostaće upisan u enciklopedijskim priručnicima. Ispod tih brkova cedilo se Pomaže Bog, junačka zdravica učeničkim kukavcima, Bog ti pomogao, kreveljili su se majmunski besprizorno i bestidno dok je sedao za katedru, bez želje da ih privede neosvojivoj tvrđavi literature. Možda je čitav njegov brkati vek bio samo dažd koji je poslat na belosvetske gnjide i stenice, možda je on, profesor, bio samo brkato oružje osvete planirane na počecima, na kojima je stajala Reč. I možda je upravo zato mnoge časove, posebno one nakon ručka, provodio gledajući kroz prozor, Da sam ja vlast, tako je snatrio, ili, Da sam ja direktor, a u krošnjama visokog drveća koje je sakrivalo školu od svakojakih pogleda razlivali su se prizori, scene iz života jednog velikog čoveka kome je društvo poverilo da u svoje okrilje uzme vrhunsku tekovinu razuma. Vrteo se profesor u kaleidoskopu nadanja, prizivao u-topos, da bi shvatio da je jedina zamisliva veličina ona koja dolazi od osujećenja. I ovaj nagli odlazak, i to je profesor razumeo kao osujećenje, njega su izgonili krvnici plemenitosti, čopor zapenušenih bukača, u gradu nije bilo mesta za njih i njega, savladali su ga, anatemisali i razapeli, konačno im je uspelo. Ali jedno nisu znali, da terajući njega sebe nakaze i naružuju, da iz sebe proteruju poslednji atom čovekoljublja, da su se ostrvili na Profesora, a on je čast svoju utkao u ime strahotne i čoveku preteške profesije koju je sa dignitetom obavljao (a ne oni, što su po nekakvim budibogsnama pravilnicima laprdali da je on nastavnik ili izvođač nastave, ne, to nikako, Profesor je bio i Profesor će ostati, njega mogu iz škole na Golgotu odvesti, ali školu iz njega nikada!). Ovidije, Bajron, Igo, pa on, ko je onaj koji može prevariti Pravdu i poreći da će ovako biti zapisano, u čitankama i letopisima, u poglavljima o mimo svoje volje proterivanima, jedan do drugog marširaće, povorka svetošću i patnjom obasjana, i znaće svet, ništa nije skriveno što se neće otkriti, čitao je on Bibliju, sudiće osuđeni!

Savijen i umotan u teški, masni mantil, gorostas je plamteo iznutra, kao starozavetni proroci, kao Tolstoj u Astapovu. Potresni unutrašnji monolog       razdirao ga je i raspolućivao njegovo biće:

Šta ćete sada, bezumni? Kome vas ostavljam? Ima li ijednog među vama da se ne plaši onoga što dolazi? Zar ste me se odrekli, odljudi? Zasluge moje, gde su sada? Palite lomače, a šta ćete sa pepelom? Ko će o vašoj žgadiji brinuti, ko će se njome baviti? Čujete li, izmećari? Ja sam vi, bagro, a vi ste ja, kud možete bez mene? (ovo je u sebi osluškivao sa spokojem koji donose najdublje filozofske konstante.) Ko je podigao muku ovoga grada i na svojim plećima je vasceloga veka nosio? Ruku zar sam vam pružio da je nagrdite grozomornim zadahom svojim? Ja, to li sam zaslužio? Ja, koji sam se dece svoje odrekao vas da bih odgajao. Imate li drugoga oca osim mene? Gde je žena moja, gde je bogatstvo moje, gde su haljine kojima se bogataši hvale pred poniznim robovima? Nema ničega, tama je nad bezdanom. Nema nikoga. Evo čoveka!, neki bulazni, Nema ga, ja vam kažem! Nema ga, do mene samoga. A vi me ubijate. Hijene ste vi, koje meso moje razvlače po kikindskim oborima. I opelo za mene u oboru obavite. Ja sam vi, stoko, a vi ste ja, rekao sam, pamtite, kad ne vidite, vi, krticama ravni. Hoće li sreća, pitate, hoće li toplina, milosrđe i ljubav, to pitate? Neće, ja vam kažem, neće više nikada. Mene kad ste se odrekli, sa sobom ostajete, a gore od toga niste mogli da zaslužite. Sami sa sobom ostajete, profesore nove između sebe izaberite, kritičarima neuke proglasite, za savet se đavolu obratite. Vucite smrad svoj za sobom ulicama gluvim i pustim, teturajte opijeni beslovesnošću svojom i jadom. A ja vam kažem, molićete da vam se vratim, ali mene više neće biti. Tako neka bude, tako, i nikako drugačije.

Tek što je profesor tako pomislio, iz debelog creva autobuske stanice izroni neka nakarada, grbavac neki, vašljiv i klimav na nogama. Dovuče se nekako do profesora, unese mu se u lice te prozbori:

Vi ste to, profesore? Znam ja vas, tamo sam  sedeo, prva klupa, do levog prozora. Sine, tako ste mi govorili, boljeg učenika od mene niste imali. Sve sam upamtio što ste govorili, zapisivao sam, evo, imam tu, kod sebe. Tako sam i položio sve ispite, iz beležaka koje sam vodio na vašim predavanjima. Čuo sam da idete, pa se nešto mislim, red je da se pozdravimo, jel’te? Da vam stegnem ruku, da vam priznam – nikada ne bih bio to što jesam da vas nije bilo. To su prepoznali kod mene, tako nešto mislim, to nešto vaše, posebno, zvali me i kažu: Ej, ti, što se češeš, dolazi ovamo, od sutra decu da učiš, jes’ čuo zunzaro, profesor si, nema više cile-mile. Posle se mislim, voleo bi on da zna, jel’te? Nisam pogrešio, jel’te? A samo ste se jednom naljutili na mene, nikada to nisam zaboravio, lepa anegdota, baš spomenarska, poslednji je čas bio, i vama, mislim, desilo vam se, jel’te, i Napoleon bi, mislim, kako da ne, ljudi smo, čuo sam ja to vaše, a bogami i namirisao, i okrenem se pa kažem onima iza sebe kako ste, jel’te, pustili, mislim, gasove, a vi onda, malo ste me prezreli zbog toga, a smejali su se, možda se sećate, i svi su ustima taj zvuk pravili i noseve stiskali, a vi ste rekli, mislim, Gleda  majmun sebe u zrcalo, a ja ni dan danas ne znam šta ste hteli da kažete, ne može čovek sve da zna, ali je bilo nekako toplo, očinski, i ja danas znam šta je majmun, ali šta je zrcalo ne, velike tajne zauvek ostaju tajne, ali kakva misao, zvučna misao, vaša, pre svega, to mislim, darove ste svoje na mene izlili, pa i taj miris, pa i on, ako hoćete. Sine, često ste znali da mi kažete.

I ustane profesor, i pogleda toga očajnika pred sobom, a taj je sve trzao jednim ramenom, pa se zgurio snishodljivo, razrok, kao da čeka da ga tuku. I češao se, ručerdama dugačkim i dlakama obraslim grebao leđa, te se kikotao, bečio, unezvereno osvrtao i podizao uneređene pantalone koje su mu svako malo spadale. I video ga je, profesor, tamo, na televiziji, umesto sebe, video ga je u zbornici, za katedrom, pred crkvom, svuda ga je video, a što je najgore, i u toalet se profesorov uvukao. Profesor se stresao od same pomisli na tako nešto, citirao u sebi omiljeno mesto iz Knjige propovjednikove i lagano krenuo kući. Zastao je, pred vratima stanice, okrenuo se ka toj nepodopštini ljudskoj, zauzeo stav, podigao vilicu, stegao usne i pesnice, zadrhtao u kolosalnom i epskom nastupu patosa, suza je krenula iz levog oka kad je prozborio:

Ne sećam se, poštovani, da smo se Vi i ja ikada sreli. Da, poštovani, takvog nekog kao što ste Vi bih se sasvim sigurno setio.

*

Srećan je profesor bio kad je umro. Svoje poslednje, definitivne misli, zaključao je sa sobom u toalet i uminuo sa njima. (Neka se duševna deca setila, uzdrmana do srži tragedijom koja ih je snašla, te u novinama ispod slike njegove ovako napisala, Bog će im platu dati za toliku privrženost i dobrodušje: Otišao je, vodu za sobom nije zaboravio da pusti.) I niko nikada ne bi narušio spokoj njegovog večnog počivališta da se na njegovu kuću nisu obrušili oni osioni zlotvori iz komunalne službe, doveka željni tuđeg novca. Sav je sijao, pričaju, naslonjen lagodno, širom raširenih nogu i spuštenih gaća. Obasjan natprirodnim žutilom u tami nevelike prostorije, smešio se, levom rukom oslonjen o veš-mašinu. Kao kralj razbaškaren na svom prestolu. Povodom te kraljevske smrti, usudio sam se da napišem ovu neuglednu i nedostojnu posvetu, želeći da ga opevam i ožalim onako kako i dolikuje. Znam da mi za zlo ne bi uzeo, meni, bez talenta i sposobnosti, rabu Božjem slabe pameti. Srce želi i kad razuma nema. Nek mu je večna slava i hvala. Amin.

Srđan Srdić,  rođen u Kikindi 1977, diplomirao je u Beogradu na katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, na kojoj kasnije završio i master studije. Trenutno na doktorskim studijama na istom fakultetu. Urednik međunarodnog festivala kratke priče KIKINDA SHORT. Do sada se bavio kraćim proznim oblicima. Objavljivao u „Zarezu“, „Quorumu“, „Knjigomatu“, „Poljima“, „Povelji“, „Severnom bunkeru“, „Plastelinu“, „Litkonu“… 2007. godine dobio prvu nagradu na konkursu zrenjaninskog časopisa „Ulaznica“, u delu koji se odnosio na prozu. 2009. godine dobio nagradu „Laza Lazarević“ za najbolju neobjavljenu srpsku pripovetku. Od decembra 2009. godine autor izdavačke kuće „Stubovi kulture“, koja 2010 objavljuje njegov prvi roman „Mrtvo polje“.


Objavile: Male novine | 11. 04. 2010.

Posaljite komentar


+ nine = 14