Siniša Tucić: DEDIJEROVO JAJE

U prvoj iz serije subverzivnih proza o Nadlogičkom akademiku, novosadskog pesnika Siniše Tucića,  njegov sasvim neuobičajeni junak, pesnik-inženjer istražuje kako je, u poslednjem mračnom dobu istorije Balkana, iz velike nacionalne biblioteke misteriozno nestala Dedijerova istorija, ogromna knjiga od hiljadu strana.

Siniša Tucić

NADLOGIČKI AKADEMIK

I deo DEDIJEROVO JAJE

Mome ocu Vujici Rešinu Tuciću
i svima onima koji se prepoznaju u  ovoj priči

Nakon što je odlepio i počeo da recituje na trgu, nije završio u ludnici – sudbina je izabrala za njega bolju varijantu, zaposlili su ga u Narodnoj biblioteci. Dežurao je u glavnoj čitaonici. Čitaoci su mu donosili lične karte, a on im je izdavao knjige iz svih oblasti.

Neverovatan broj knjiga. Poezije, proze, eseja, enciklopedija, medicinskih, pedagoških, psiholoških, geografskih, istorijskih, bioloških, slikarskih monografija, raznih filozofskih spisa, dnevne štampe…

Biblioteka je imala  veliki broj naslova, ubačenih u pomalo zastarelu, ali funkcionalnu  kompjutersku bazu podataka.  Čitalac je mogao da pronađe knjigu pomoću naslova, imena autora, ključne reči, godine izdanja.

Pesnik inžinjer je izdavao knjige uglavnom studentima, ali je bilo i raznih drugih frikova. Penzionera, besposličara, udbaša, autodidakta koji su, poput Samouka iz Sartrove Mučnine, davili ozbiljne naučnike. Narodna biblioteka se nalazila pored jednog velikog hrama u izgradnji. Neki su tvrdili da je hram radioaktivni istok na zapadu i radioaktivni zapad na istoku.

Iako su ga zaposlili, pesnik-inžinjer nije se smirivao. Hteo je da radi sa  omladinom i da im prenese sve što zna. Imao je želju da ostvari san svojih prijatelja i osnuje  Akademiju za nadlogiku. Njen idejni tvorac, inžinjerov  drug iz mladosti, kojeg je upoznao na fakultetu, izvesni Srećko Lorgov, živeo je u drugoj, sada neprijateljskoj državi. Objavio je zbirku pesama pod nazivom Elektroliza je kao mala dijeta. Rat je besneo. Veze su bile u prekidu, a Internet, kao sredstvo komunikacije, tada još uvek nije zaživeo.

Tih godina, novine su bile pod žestokom cenzurom. Vesti iz neprijateljskih država davane su na kašičicu. Ipak, inžinjer je nešto načuo da je njegov prijatelj iz mladosti, idejni tvorac Akademije za nadlogiku, koji je živeo u jednom primorskom gradiću, ušao u politiku i da je osnovao partiju koja se borila za veću autonomiju primorske regije u kojoj živi.  Ta vest je zvučala pomalo čudno, jer nadlogika u samoj svojoj ideji beži od politike, pošto je politika stvarnost, a stvarnost je zasnovana  na logičkim principima.

Pesnik-inžinjer, veliki protivnik logike, nije bio i veliki dogmata pa je pokušao da razume  svog prijatelja. Rat je, teško je vreme, ljudi se menjaju. Uostalom, možda je to samo jedna od faza u strategiji. Moguće je da je nadlogiku lakše uspostaviti na manjim, decentralizovanim teritorijalnim celinama.

Često, sedeći u svojoj udobnoj stolici, pesnik-injžinjer, koji je sa svojim prijateljima sam sebi dodelio titulu Nadlogičkog akademika, razmišljao je o novom nadlogičnom vremenu, koje mora doći.

Uglavnom, u biblioteci se začela priča o formiranju grupe Mebijusova traka, koja bi okupila sve one koji ne prihvataju logiku i stvarnost u jednoj izolovanoj zemlji. Pesnik-inžinjer upoznao je grupu mladih ljudi koji nisu mogli da upišu studije istorije umetnosti, jer su hteli da menjaju svet!

Ulazio je u dijalog sa njima, na pauzama, u hodniku čitaonice. Reč promena svakako je dobro došla, ali se postavljalo pitanje šta je to svet i da li svet postoji? Pokušao je sa njima da razgovara o različitim načinima definisanja pojmova. Grupa mladih umetnika mu je odgovarala da je u velikim zabludama, da se gubi u sopstvenom solipsizmu. Razgovori u hodniku ispred čitaonice trajali su satima. Mladi ljudi su se bavili jezikom. Proučavali su moderne umetničke pokrete – Simbolizam, Dadaizam, Nadrealizam, sovjetsku Agit-prop umetnost i Kubo-futurizam. Među njima se isticao mali, debeljuškasti Mirko Čizmić, koji je imao bradu bez brkova i nosio šešir. U čitaonicu je dolazio uvek u babinom kaputu. Paralelno sa umetnošću, proučavao je teozofiju. Dijalozi između Mirka i pesnika-inžinjera bili su u početku polemični a posle sve više i više harmonični. Počeli su da stvaraju spiritualnu korespodenciju na nadlogičnim nivoima svesti. U tome su samo njih dvojica mogli učestvovati.

A onda, jednog dana, pesnik-inžinjer došao je u veliku nepriliku na radnom mestu. Nestala je Dedijerova istorija. Ogromna knjiga od preko hiljadu strana, nezaobilazan udžbenik društvenih nauka na svim fakultetima u bivšoj zemlji nakon drugog svetskog rata i još uvek relevantan udžbenik za mnoge profesore, iako zajedničke države više nema.

Procedura u čitaonici je veoma jasna. Knjige se ne mogu iznositi. Čitalac dođe, preda ličnu kartu, bibliotekar izda knjigu.

Zalud se pesnik-inžinjer pravdao pred upravnikom narodne biblioteke, pretraživao sve police unutar čitaonice, po deset puta odlazio u magacin. Ni traga od knjige. Zbog ovog propusta nekoliko meseci su mu, po kazni, odbijali od plate.

Sledeće godine, pesnik-inžinjer, dobio je poziv od mladih umetnika da prisustvuje njihovom multimedijalnom hepeningu, koji se održavao u jednom zabačenom Kulturno-umetničkom društvu, na periferiji prestonice.

Sala je bila puna ljudi. Delila su se besplatna pića, pogačice i kolači. Mladi pesnici su izlazili na binu i recitovali neobične stihove. Pridružio im se i pesnik-inžinjer. Neobično obučene devojke, izvandrednim glasovima, pevale su čarobne, zavodljive melodije.

Na zidovima su bili izloženi minimalistički radovi, Jedan od članova grupe umetnika izlozio je usisivač za pranje automobila, a pijanista je izvodio eksperimentalnu kompoziciju pod nazivom Kiša:

Kiša. Kiša.

Kiša, kiša, kiša.

Kap, kap.

Kiša. Kiša.

Kiša, kiša, kiša.

Kap, kap…

Razgledajuć izložbu, pesnik-inžinjer je nabasao na svog profesora, koji je pre mnogo godina bio izbačen sa filozofskog fakulteta, kao ideološki nepodoban. Nakon toga, retko se pojavljivao u javnosti.

Pesnika-inžinjera vezivale su izuzetno lepe uspomene za ovog profesora, koji je njemu i Srećku Lorgovu usadio prve nadlogičke pojmove. Od njega je to veče saznao, da je Srećko Lorgov, koji je živeo u malom primorskom gradu, uhapšen zbog osnovane sumnje da je namerno postavio bombu u prostorije sopstvene stranke kako bi lažno optužio državu za terorizam prema političkim neistomišljenicima.

Vest je delovala šokantno! Pesnik-inžinjer je zamišljen šetao salom i  nije mogao da veruje.

- Zar Srećko, ne mogu da verujem! Kako je mogao on,  koji je uvek bio toliko mršav da nije mogao da podigne hemijsku olovku… Kako je mogao on da podmeće bombu. To je laž! Nameštaljka!

Čudeći se,  šetao se razgledajući radove i na kraju nabasao na knjigu, zbog koje su mu odbijali od plate.

U uglu sale, gotovo nezapaženo, stajao je ogromni udžbenik istorije koji je pre godinu dana nestao. Na korici, u gornjem desnom uglu, stajala je nalepnica Narodne biblioteke. Kada bi posetioc otvorio knjigu, ugledao bi čudan prizor. Ogromna rupa, iskopana na sredni stranica, i u njoj jaje osrednje veličine, spušteno u dubinu knjige. Naziv rada – Dedijerovo jaje. Autor – debeljuškasti Mirko Čizmić.

Siniša Tucić, rođen 1978. godine u Novom Sadu. Pesnik, esejista, multimedijalni umetnik. Objavio tri zbirke poezije: „Betonska koma” (1996), „Krvava sisa” (2001) i „Nove domovine” (2007). Jedan je od priređivača zbornika nove novosadske poezije „Nešto je u igri ”(2008). Sarađivao u časopisima: „Tisa”, „Ovdje”, „Transkatalog”, „Simposion”, „Nezavisni”, „Danas”, „Stanje stvari”, „Polja”… Bavio se scenskim izvođenjem u Kamernom pozorištu muzike – „Ogledalo”. Živi i radi u Novom Sadu. Autor je Malih novina od marta 2010. godine


Objavile: Male novine | 19. 04. 2010.

6 komentara
Posaljite komentar »

  1. Istorijo ljubavi moja! Intrigantan naslov i prekratak prvi dio. A ako mi je prekratko znači da očekujem nastavak. :)

  2. Odličan početak!

  3. Bravo Siniša!

  4. Očekujemo nastavak!

  5. Sjajno! Nestrpljivo iščekujem nastavak.

  6. Interestno,zanimljivo:
    Svet je danas globalno selo sa velikom i blatnjavom prvincijom koja mirise na rakiju i dzoint. Svet danas mogu da spasu samo Hibridi ” inzinjer – pesnik ili pesnik – inzinjer ” koce ga znati staje ako ga zasade u balegu i smog dobro opleve, zaprase vitaminima za rast irazvoj i zaliju ga povremeno spricerom i pivom pa pruzi ruke suncu stavi ga na celo medju oci izazove krati spoj izmedju zvezda i spase ljubavlju svet. Milan Milutiinovic

Posaljite komentar


− 1 = eight