Slobodan Bubnjević: NAPREDAK

DESET ODSTO. Taj mozak je čudo neviđeno. Brate, gledam sinoć na televiziji, neki ruski naučnik objašnjava da čovek koristi samo deset odsto mozga. Da li se može to nekako pa da se koristi i ono ostalo? Namestim se u sedištu i zveram tako oko sebe. Nešto mi retka kosa u retrovizoru. Nagnem glavu i bacim pogled iza uveta. Gde je tih deset odsto? Napred, nazad? Pročitao novine, kupio Mileni sirup za Vukosavu, Stani patlidžan i kačilice za garnišnu, zveram, pandurka u kiosku čita recepte, ma iste one Stanine novine, jebem ti zemlju, ko te čuva. E, a ovog mog, brate, baš nema danas. Nikako da izađe iz gradske skupštine. Brate, ali jeste sjajan čovek, genije, moj direktor. Sve te političare vrti oko prsta. Dok je njega, biće nama posla. A volim kad onako sav u poslu, lupi, sedne, duva, huči “Vozi, Džombo”. Brate, nema šanse da neko kapira to što on izvodi, genije čovek. Mislim, bre, nije to ni za svakog. Treba se tamo gore snaći. Nisam ni ja glup, ali nije to za mene. Šta mi fali ovde? Klima u kolima, odelo, sedim, čitam novine, izvrndačim se i raj, brate. Ulicom ide takva pička da odmah ubaciš u treću. Ko to jebe, brate? A meni Stana. Jebem ti život. Ode pička. Gledam plakat “Svesrpski sabor Ne damo Kosovo”. Manijaci. Kolko bre, mozak treba da ti ne radi da ne kapiraš da je to gotova stvar? Ne znam šta znači ono “transcendentalna meditacija”. “Trans-cen-den-talna”. Žuti oglas sa nekom pičkom. Ma, jebo ga, idem da vidim. Oho, brate, zahladnelo spolja. “Jasmuhin. Naučite za dva meseca da koristite 100 odsto mozga”. Jebem ti život. Zar je to moguće? Taj mozak je stvarno čudo neviđeno.

DVADESET ODSTO. Dupliram duhovne sposobnosti. Sreća da sam zapisao broj telefona. Uvek pišem brojeve sa oglasa, ništa se u životu ne zna. Nisam baš odmah krenuo na kurs, te ovo, te ono, mali ide na nastavu u prirodi, ali brate, prvi čas me odmah prosvetlilo. Ta Jasmuhin. Genije žena. Naravno, Stani još ništa ne pominjem. Ona nema karmu da shvati tu energiju, zvocala bi do besvesti, kako odmrzava frižider, treba novi. Jebem ti život. Opet je boli glava. Svako veče. Svučem joj gaće u krevetu, a ona ništa. Boli je glava. Kao i uvek, drema dok je jebem. “Kad ćeš malom da kupiš kompjuter?”, svako jutro skuva kafu i davi. Kažem da mu kompjuter ne treba. “Milena zajmi od mene, ali eno, kupili detetu kompjuter”, davi dalje. Ne bi nikom trebao kompjuter kad bi koristio ceo duhovni potencijal. Taj mozak je čudo neviđeno. Ona se krsti na te reči. Zna samo da gleda kod komšije. To je, brate, sve za budale. Nisam glupson kao moj stari, ceo život je proveo na bageru. Jebem ti bager. I, uvek, šta će reći komšije? Šta kolege? On i oni njegovi tikvani. Ne znam gde mu je glava bila kad je bagerskom kašikom rascopao ulaz u upravu. Ne može se to tako, brate, tu sede ljudi, rade mozgom. Mislim, bre, nije to ni za svakog. Kaže mi lepo direktor, “Džombo, nema ljutnje, stari ti je usro stvar, dobar je radnik, i tebe je doveo u firmu, razumem ja to, navikli su oni na stara vremena, gunđaju i treba da gunđaju, ali sad ti je matori prekrdašio. Sva stolarija je sjebana na upravi. Sreća njegova da je bager stao, pa nije izvalio stepenice. Ti si moj drug, neću da ga kaznim, ali mora u penziju”. Ja sve hoću u pod da potonem. Jebem ti život. Stari nezahvalan, oće komisiju, misli, glupson, oće da ga prevare. Ali, brate, održa moj direktor reč, zbog mene, valjda voli kako ga vozim, starom još i invalidsku sredio. Genije čovek. On mora da koristi jedno pedeset odsto mozga. Brate, nema sile da je manje.

TRIDESET PET ODSTO. Duhovnom ravnotežom mogu da ujednačim zlo i dobro. Dva principa. Laž i istinu. Udahnuo sam i slagao Stani da mi preduzeće plaća kurs transcendentalne meditacije. Nema pojma ona, bre, šta je to, nije čudno, svet je vakuum taštine. Nesrećnica upravlja sa upola manje duhovne energije. Brate, sad ima dvadeset i pet odsto manje mozga. Mnogo sam, čoveče, napredovao. Dobro Stana išta razume od onog što joj govorim. Pita me zašto mi u firmi umesto te medi-ja-cije nisu dali lovu u kešu. Posle pita što se smejem.

ČETRDESET PET ODSTO. Ko bi rekao da je jedan od mojih karmičkih zadataka fudbal? Otkrio sam svoju mantru, čoveče. Jasmuhin nam je na kursu rekla da tražimo u sebi ono što jesmo, što nas čini od malena takvima. Ja tako od srednje škole pišem sve rezultate fudbalskih utakmica u svesku. Ali, to sam radio onako, bez svesti, bez duhovnog vodiča. Sad sam, brate, našao dubinu u tome. Juče sam doživeo to prosvetljenje. Došao sam na meditaciju službenim, direktorovim kolima i u povratku sa kursa povezao Jasmuhin do kuće. Njena energija, čoveče, tako je jaka da se oseća kao da me dodiruje. Izliva se i uliva iz nje, oko glave, struka, nogu. Ne može da te ne uzdigne takva aura. Tako gusta. “Vi ste mnogo napredovali”, kaže i dotakne me po ramenu prstima. Njen dodir isceljuje. Preplavi me milina. Nije to ni za svakog. Pomislim na svoju svesku sa rezultatima. Nikad ne idem na utakmice, ranije mi Stana nije dala, ali sam shvatio da je u suštini mog bića da samo čitam i zapisujem rezultate sa teleteksta. Šta bih radio među drugim navijačima? Ja sam iznad tih fizičkih obračuna. Jasmuhin mi u kolima kaže da je moja karma tako čvrsta da sam oduvek gajio prezir ka spoljnjem.

ČETRDESET DEVET ODSTO. Posle dva meseca duhovnog rasta, sad mi je napredak malo sporiji. Zamišljam svoj sopstveni leš dok vozim. To je put spoznaje. Ali, direktor me dekoncentriše. Jeste on genije, čovek. Mislim, nije to ni za svakog. Ali, hoće da je glavni uvek. “Džombo, kako to voziš?”, prodere se. Ja ćutim. Ne mislim više na svoj leš. Silazim sa tramvajskih šina da ga zadovoljim. On ćuti, posle zaboravi da je bilo šta bilo. Ma, genije je čovek. Ali, najviše volim kad sam sâm. Sad na meditaciju redovno idem službenim kolima i posle vozim Jasmuhin do kuće. Mnogo ljudi je odustalo. Jasmuhin mi kaže da nije to za svakog, ali da će moja mentalna snaga još rasti. Zna mnogo više o meni nego što bih mogao da pretpostavim – sve vidi, kakva mi je firma i kakav je direktor koga vozim. Uvek čekam onaj trenutak kad me dodirne. Pun sam miline dok izlazi iz kola, kad čujem kako svila njenih čarapa prelazi preko filcanog sedišta. Aura je obmotava kao ta crna suknja. Ona mi kaže da svakog trenutka treba da osetim svoju boju aure kako me osvetljava. A sa Jasmuhin mi je aura uvek crvena. Postaje žuta kad se vozim sâm u kolima. Bordo je kad idem na zadnji ulaz sekretarijata i nosim koverat za Popovića. Sekretarica me zaustavlja i hoće da preuzme pošiljku. Ali, nisam ja običan direktorov vozač. “Ne, ne ostavljam, moram lično da predam”, uvek sam iznad lažne spoljašnjosti. Mnogo su tužna stvorenja, te sekretarice. Popović posle izlazi, uzima koverat, opipa novac, pruža mi ruku i kaže “Džombo, majstore, kaži debelom šefu da će sve biti sređeno”. Sekretarica kipti od jeda što on tako sa mnom. Tužno stvorenje. Moja karma je iznad toga. Više me nimalo ne pogađa ni Stanina glavobolja. Šta je boli kad nema mozga? Onih deset odsto? Dobio sam falš robu kad sam je oženio, nisu joj napunili ni fabričkih deset odsto.

SEDAMDESET ODSTO. Neprestani rad na sebi može potpuno da promeni čoveka. Pošto sam toliko mentalno uznapredovao, nije više bilo smisla da živim sa Stanom i detetom. Njihova negativna energija mi razara unutrašnji balans. Odselio sam se. Iznajmio garsonjeru. U njoj nema nameštaja što mi pomaže u mojim meditativnim treninzima. Prestao sam da pratim utakmice, čitam literaturu koju mi Jasmuhin daje. Sedim na podu i satima fiksiram kvaku terasnih vrata. Uporno se borim protiv mora sekundarnih misli. Jasmuhin kaže da ću jednog dana telepatski pomeriti kvaku i otvoriti vrata. Pridržavam se strogih dijeta i uzdržavam od snova. Jasmuhin je moj učitelj. Samo sa njom mogu da pričam sa razumevanjem. Sa direktorom inače slabo razgovaram. Učinilo mi se da sam ga video na ulici kad sam jednom posle kursa vozio Jasmuhin kući. Nisam se uzbudio što je možda primetio da službeno vozilo koristim za privatne potrebe. Platu ionako šaljem Stani, a za mene od firme ostaju samo ta kola. Takve sitnice više ne mogu da me uzbude. Vidim negde opet plakat “Svesrpski sabor Ne damo Kosovo”. Zaista, sitnice koje više ne mogu da me uzbude.

OSAMDESET ODSTO. Čitam u tom članku kako svaki čovek koristi ceo svoj mentalni kapacitet i da je priča o upotrebi deset odsto mozga samo zabluda od koje žive prevaranti. Novinar u tekstu navodi neke evolutivne teorije i snimke magnetnom rezonancom koji kao opovrgavaju neiskorišćenost mozga. Kakve bezočne laži. Ne razumem se u nauku i medicinu, ali šta je bilo sa više hiljada godina taoizma i duboke istočne tradicije? To je zaobiđeno u članku. A šta bi sa onim ruskim naučnikom? Novinar ni njega nigde ne pominje. Ljudi vide samo ono što se njima sviđa. Bez obzira čime se bave. “Kakvu to pičku vozaš po gradu?”, pita me direktor. Ćutim i stoički podnosim ove uvrede koje Jasmuhin ne zaslužuje. On se smeje. “Džombo, Džombo, nisam znao da si takav jebač”, pokušava da se zbliži sa mnom na sasvim primitivnom nivou. Jedno popodne dolazi moj stari u garsonjeru i prekida me u meditaciji. “Stana plače, mali plače, šta to izvodiš?”, pita me. Zamolim ga da ode jer moram da dovršim meditativni niz. Ni ja nisam čačkao njegove bagere. Stari odmahuje velikim šakama i odlazi. Jasmuhin mi posle kaže da pravilno reagujem. “Nikada mi niko nije tako brzo napredovao”, kaže dok me miluje po ramenima. Tako su naše aure spojene svake večeri dok se vozimo. Pitam je za članak o ljudskom mozgu. “Ti jadni novinari koji to pišu ne razumeju osnovne stvari”, kaže Jasmuhin. “To su plaćenici zapadnih korporacija koji ljudima u glave imputiraju lekcije besmisla. Pa zar je evolucija neki dokaz? Postoji samo unutrašnja evolucija, od nižeg stupnja bića ka višem”, objašnjava mi Jasmuhin. “Zar se ljudski duh može snimiti magnetnom rezonancom?”, pita i gleda me direktno. Zaustavim automobil i zagledam se u njene oči. Siguran sam da ono što se u njima krije nikakva magnetna rezonanca ne može da uslika.

OSAMDESET PET ODSTO. Napredak je sporiji, ali sam svakim korakom sve bliže. Noć punog meseca. Njegova mlečna svetlost po ulici. Mesečeva boja i u meni. Jasmuhin i ja smo parkirali kola dve ulice niže i šetamo do njenog stana. Dva puta smo obišli krug oko bloka. Na jednom uglu, u senci stabla, dok pričam kako se kvaka na vratima sve više otvara, ona mi se naglo približi. Osetim njen dah i dodir. Ona stavlja ruku na moje grudi. Osmeh. “Što ti tako jako lupa srce?”, upita i okrene se. Kao da je dete, a ne žena tolike energije, gotovo da moram da trčim za njom. Potom nastavljamo šetnju po mesečini. Tada najednom opet uradi nešto neuobičajeno. Ali, to je Jasmuhin, njeni potezi se ne mogu predvideti. “Moram da piškim”, kaže, podigne suknju i čučne u travu pored ograde. “Da se okrenem?”, pitam, ali ona mi ne dozvoljava. “Gledaj”, kaže. Ne znam da li se smeje. Čujem kako jak mlaz poliva travu. Zemlja halapljivo upija njenu mokraću. Uvežban u vizuelizaciji, bez obzira na mrak, vidim odozdo – kako se njene usmine rastvaraju oko žutog, obilnog mlaza. Pratim je do stana, a ona me, pre nego što odem, pomiluje nadlanicom po obrazu.

DEVEDESET ODSTO. Došao sam do kraja. Prestao sam da odlazim na kurs transcendentalne meditacije. Neći ni da čujem više za Jasmuhin. Kad mi je moj beskrupulozni i korumpirani direktor dao otkaz kako bi kao novog vozača zaposlio svog nećaka, rekao je nešto strašno o njoj. “Ona tvoja kurvica se zove Jovanka, jebala se sa pola grada”, rekao je, uzaludno očekujući da će me to pogoditi. Potom se divlje nasmejao, hučeći i brundajući u svojoj debljini. “Ali slabo puši” dodao je kao da je baš želeo da me povredi, ali sve moje psihološke odbrane su iznad takvih bednika. Samo sam izašao iz njegove kancelarije. Držao sam korak i visoko podigao glavu. Kao slobodno biće. No, sa Jasmuhin, to jest Jovankom, nisam bio tako snažan. Zamislio sam debelog direktora sa njom tako živo da me je ta slika ubola u samu bit. “Kako si mogla?”, histerično sam ponavljao kad mi je bunovna otvorila vrata. Osećala se na alkohol. “Kako si mogla tako, Jovanka?”, suze su dolazile iz dubine, cedile su se iz najskrivenijh ljuski mog untrašnjeg sveta. Pokušala je da me zagrli, osetio sam njen mlitavi dodir, ali sam se oteo i pobegao. Želela je da me stigne, ali se saplela i pala na pločnik. Nisam se osvrtao. Nije bilo gneva koji bi me osvrnuo. Samo patnja. Trčao sam sve do garsonjere. Trčao i u svakom koraku osećao patnju. Bol života.

DEVEDESET OSAM ODSTO. Blago neukima, njihovo je carstvo nebesko. Posle epizode sa Jovankom, dugo sam lutao. U depresiji sam ležao pored gomile pepela na parketu – uništio sam sve knjige o meditaciji koje mi je dala. Ali, trebao mi je neki vodič. Dve noći sam lutao bez cilja i najednom stao. U kiosku ispred ambasade sedela je policajka i čitala recepte. Na garažnim vratima bio je zalepljen plakat “Svesrpski sabor Ne damo Kosovo”. Malo dalje, u bioskopu se davao film o nekom psihijatru. Prolazeći pored programa za tu filmsku predstavu, najzad sam odlučio da odem kod lekara. Izvadio sam sutradan uput za specijalistu, ali su mi na psihijatriji rekli da na čekanju imaju mnogo veće ludake od mene. Hitniji slučajevi.

DEVEDESET DEVET ODSTO. Potražio sam novinara koji je pisao onaj članak o mozgu. Jedva se seća o kom tekstu mu govorim. Sasluša me i upućuje da popričam sa sveštenikom. Zašto sveštenikom? “Sa njim će bar vaše duhovno ostati daleko od telesnog”, novinar mi odgovara bez želje da me uvredi, ali ja burno reagujem. “Budalo, ti si plaćenik zapadnih korporacija koji ljudima u glave imputira lekcije besmisla”. On me gleda u čudu. “Moja plata ovde nije ništa veća od plate urednikovog šofera”, kaže to više za sebe i potom, utone u duboku depresiju. Ili, neki oblik meditacije. Na kraju, odlazim u parohiju kod Miladina, sveštenika koji mi je krstio malog. On me sasluša bez reči, pa se posle dobro napijemo. I tako, vratim se Stani, ne zbog Miladinovih saveta, već što više nemam novca za garsonjeru. Svi potom kažu – ozdravio čovek. Dugo nisam video malog. Kupila mu Stana kompjuter. Direktor saznaje da sam ozdravio pa me vraća na posao, valjda zbog straha od onih koverti za Popovića. Ili je moj stari išao da ga moli, ne znam. Mislim, bre, nije to ni za svakog. Genije je ipak čovek. Vozim sad bager, ali, brate, dok je njega, biće nama posla. Posle nekog vremena, sve dolazi na staro, gledam fudbal, Stanu opet boli glava, opet drema dok je jebem, mali hoće nekakav modem za taj kompjuter. Jebem ti život. I, brate, gledam sinoć na televiziji, neki ruski naučnik objašnjava da čovek koristi samo deset odsto mozga. “Blago neukima, njihovo je carstvo nebesko”, kaže mi pop Miladin sa kojim svaki dan pijem i igram šah. Igram, brate, poziciju. Slabo mislim, samo vučem poteze. Taj mozak je čudo neviđeno. Mislim, nije to ni za svakog. Ø

Slobodan Bubnjević, pisac i novinar nedeljnika VREME, rođen 1978. u Rijeci, objavio je osam radio drama i zbirku priča “Perturbacije i druge nevolje” (2005). Njegova drama “Usud” osvojila je prvu nagradu na konkursu za najbolju originalnu radio-dramu Radio Beograda 2005. godine, priča “Napredak” prvu nagradu na konkursu Laza K. Lazarević za najbolju pripovetku na srpskom jeziku u 2007. godini, a priča “Baukov incident” treću nagradu na konkursu “Ulaznica” 2009. Uskoro će objaviti roman u 13 priča “Baukova mreža”. Od januara 2010. je autor-urednik Malih novina.


Objavile: Male novine | 8. 02. 2010.

5 komentara
Posaljite komentar »

  1. Bubnjeviću, baš prava priča. Zaista prava. Eto!

  2. Bravo, nasmejali ste me do suza! I više mi nije krivo što nagradu nisam dobila ja.

  3. O, Dios mio! Baš sam se cela razjapila od priče, kompozicije.. Alal ti vera..plajvaz i ostalo:)!!!

  4. G.Bubnjevicu,
    zaista sam se nasmejala.Retko dobra prica, protkana originalno-kreativnim impuslima sa jasnim porukama(poukama). Meditacije-modulacije:-)

  5. Voleo bih da sam je ja napisao, bravo!

Posaljite komentar


four × 4 =