Jelica Kiso: PRIČATI

„Majka mi je umrla, znaš li?“, upitao je. U priči mlade pesnikinje Jelice Kiso, njenom junaku odgovaraju da znaju. Kao što znaju da je to bilo juče. A sutra? Sutra će umreti neko drugi.

Jelica Kiso

PRIČATI

Ceo jedan svet protiv celog jednog sveta.

Sreda. Ulica. Buduća kafana. Kafana, literatura koja ne laže. Drvoredi, lipe, iz grudi raste drvo, njih dvojica na molu, Ponko i Mirko.

Ponko je visok i mršav čovek, jake građe i tamnog tena. Mirko je bled, lošeg zdravlja, proziran, sitan, upola Ponko, u dugačkom radnom mantilu koji ga celog prekriva.

Sedeli su na obali reke. Sedeli, gledali, dovikivali svoja imena, slušali eho.

- Mirkoooo!!!

- Ponkoooo!!!

Protezalo se.

Na pristaništu su se videli brodovi, trajekti, teretnjaci, splavovi; mogla se videti i unutrašnjost potpalublja, samo ako se bolje pogleda: obojena lamperija bojama rđastoriđim, crvenim i zelenim, bojama sunđera, lišajeva i krečnjaka. Beli dokovi, uređeni klupama i osvetljenjem, bez pešaka. Nebojšina kula je prepolovila reku nadvoje, njena gruba građa naspram suprotne obale, deluje sablasno i mračno, senka joj je očigledno svojstvo, svojstvo koje vremenom raste, kao istorija, uziđuje se i postaje njen materijalni deo.

Krenuli su sa Kalemegdana prema uglu Ulice Zmaja od Noćaja i 7. jula. Zerekom su nastavili dalje. Mrak je bio sve gušći, noć sve arhaičnija. Poslastičarnica na uglu, uzak kućerak, mrak oko nje koji kao da pamti strahote turskog doba, bila je otvorena. Ponko je poželeo da pregrize bečki slatkiš, ali ne reče ništa.

- Majka mi je umrla, znaš li? – reče Mirko.

- Znam. Juče.

- Možda i juče.

- Možda. – reče Ponko bacivši letimičan pogled na Dušanovu ulicu koja je, znao je to pouzdano, vodila ka Dunavu i nebu nad banatskom ravnicom.

- Moraću da je sahranim. – ispotiha će Mirko.

- Pa da, to ionako nije tvoja krivica.

- Nije.

- Posle, videćeš, posle će sve biti bolje.

- Kako to misliš? – upita Mirko bez zadrške.

- Sigurno se pitaš kakva je smrt? – upita Ponko, spreman na diskusiju.

- Ne.

- Čudno.

- Šta je tu čudno?

- Baš ništa.

Stigli su do Kapetan Mišine ulice. Mirko je predložio da se spuste duž nje do parka. Tamo su šine, kasnije mogu krenuti prema Nevskom.

- Svejedno, svakako nemam pametnija posla.

- Ja imam, ali eto, da ti udovoljim. – odbrusi Mirko.

Bio je iskrivio usta u dijagonalu kao da je progutao nešto gorko i tvrdo. Mlečna kugla sijalice obasjala je njegov tamni potiljak, kosu kao u kakvog oštrodlakog psa.

- Znaš li da pišem dnevnik?

- Znam. – uzvrati nezainteresovano Mirko. – Čitao si mi.

- Čisto sumnjam, moj dnevnik nikome nisam čitao!

- Zašto?

- Zato.

- Glupo! Pa što ga onda pišeš?

- Onako. Zbog jezika.

- Zbog jezika? – nakostrešeno će Mirko.

- I zbog samog pisanja. – pravdao se Ponko.

- Ja ne pišem dnevnik. Uopšte mislim da je pisanje veliki teret.

- Kako?

- Kažem da je pisanje teret! – graknu Mirko.

Preprečila im se Ulica Gospodar Jovanova, nekoliko automobila, trube. U toj ulici nema ni travke, ni drveta; prava je i bez senke. Vodila je na Kalemegdan, na breg utočišta i kontemplacije.

- Zašto teret?

- Zato.

- Ti u stvari ne znaš da pišeš?

Mirko je ponovo složio na licu svoju gorku dijagonalu.

- Pa šta, ne mora svako baš da piše. – vedro reče Ponko.

- Ma ti si besmislen. – odbrusi Mirko.

- Sve je besmisleno. – vedro će Ponko.

- Nije sve.

- Reci mi samo jednu stvar koja nije?!

- Smrt napr. nije. – reče konačno Mirko.

Ućutali su.

Šta li je spajalo Ponka sa ovim ovde Mirkom? Ljudi se mogu prepoznati prema najćudljivijim merilima: prema naravima, sklonostima, prema žlezdama, snovima, sentimentu. Svako merilo dolazi spolja, mislio je Ponko. Naravi su im bile antipodne: Ponko je bio vedar, Mirko flegmatičan, mračan, Ponko je pisao, Mirko nije, Ponko je sanjao, Mirko…

- Pravi si arheolog, – reče Ponko – ali opet, to je tako složena stvar, ta smrt.

Trenuci se odvijaju, otiču, ništa ih ne može ispuniti, mi nismo dovoljno moćni da utičemo na njihov tok, sve je pod dejstvom nekakve sanjive fantastike.

- Hajde da zaustavimo dah, – predložio je Ponko – tako ćemo videti da li smrt zaista postoji. Hajde da zatvorimo oči; eto, ta jednostavna činjenica je dovoljna pa da ceo svet nestane.

Mirkove oči su došle kao slepe, staračke, mutne i bez zenica.

Na uglu Dušanove i Kapetan Mišine ulice zapališe po cigaretu. Taj ugao ima lep pogled na otvoreno nebo. Šine se ispod uvijaju kao dve crne i pravilne ženske kike. Odatle se vidi i crkva Nevskog, njen vrh i desna strana svedenog boka.

Utom su im prišle tri devojke, pitale su za nekakav bioskop u blizini, govorile su naizmenično o projekciji filma, o tome kako kasne. Bile su brbljive. Mirko nije voleo takve devojke. Ponko ih je upućivao rukama i glasom, jednako srdačno, smeškajući se kao dete, lice mu je došlo duguljasto i dobroćudno. Devojke su mahale hodajući unatraške, odlazile u kikotu.

- Bednice. – odbrusi Mirko.

- Jedna je lepa, – progovori zaneseno Ponko – mogao bih napisati priču o njoj.

Mirkovo lice se začas okamenilo; delovao je neutešno, oglodano, jadno.

- Čist trošak!

Zidovi tako lako rastu između njega i sveta. Svoju odsutnost je mogao jedino da objasni kao neko međustanje, kao malokrvnost, nešto isuviše tromo, tromo. Ponko je pak pomislio na nove prozore kao nekadašnje pendžere bez stakla, otvorene, otvorene…

Merilo njihovog prepoznavanja moralo je biti upravo u toj razlici.

U donjem najmračnijem delu Kapetan Mišine, gde je broj 35, i gde je nekada živeo stari pop Novaković, nalazila se mala galerija, škiljavo svetlo iz nje, iz slika okačenih po prostoru, koji se okom sa ulice mogao ceo videti i ceo shvatiti.

- Ja sam ovo sanjao. – reče Ponko.

Prekinuo je tišinu mračne srpske prošlosti, tišinu mržnje, pratilicu i senku ulice, trgovine. Ućutkao je ljude onog vremena kada se zidala Zadužbina i kada je moć jednog moćnika uvek išla pomalo na štetu drugoga.

- Da, tačno ovo, – nastavio je Ponko, – ovu galeriju i ovaj mrak, broj 35, ulaz, i ovu skitnicu koja leži ovde kraj ove drvene kapije.

Skitnica je izgledao patuljasto kao nokat. Lice mu je bilo prekriveno kaputom, starim i jeftinim, ruke prljave i mesnate, ramena uska, noge opuštene, u velikim crnim cokulama, kolena trula i puna vode. Zavežljaj pored njega je bio od nekakve velike tamne kese pune starog hleba.

- Pigmej! – zašišta Mirko.

Ponko je prepričavao san. Govorio je o tome da je sasvim moguće da on u stvari sada sanja, a da je njegov nekadašnji san u stvari stvarnost, i da mu ne ulazi u glavu otkud Mirko u njegovom snu kad ga u stvarnosti nije bilo.

- U snovima je sve moguće! – reče veselo. – Sve je dozvoljeno! Lakoća svega je nepojmljiva!

Glas mu je odzvanjao u tom natrulom i vlažnom prostoru mraka. Šapatom je pripovedao priču o iluziji sna i jave, bez tragova upotrebe što brusi i preinačuje, već narativno, opisno, od uspomene.

Mirko ga nije slušao. Koračao je polako, gledao u vrh svojih cipela, poredio ih sa cokulama ovog čudovišta, maštao o dobrim cipelama, o nepromočivim cipelama. Mislio je na majčinu smrt, brinula ga je cela ta stvar oko sahrane, o tome kako će je morati videti. Bolje da je pamti onakvu kakvu je video poslednji put. U rukama je držala veliku sivu mačku i smeškala se njegovoj promenljivoj dečačkoj sreći. Sada mu je delovala ta slika više kao nekakvo ogrešenje o samoću. Svako od nas, mislio je Mirko, čini sve što može samo da ne bi ostao prepušten samome sebi. Neizbežnost drugoga je ponekad tako dragocena.

- Sanjaš li ti kad? – prekinu ga je Ponko.

- Ne.

- To mora da je strašno.

Iz mraka se čuo ženski kikot, isprekidan, usiljen, čak neprijatan, kikot požude, neizdrža.

- Umoran sam. – reče Mirko.

- Zaista?

- Možda bi bilo pametno da krenem.

- A hodanje po šinama?

- Šine će uvek biti tu.

Neizvesno, pomisli Ponko.

Četvrtak. Ponko je sedeo na svom prostranom krevetu. Kolenima je podupirao crni tefter boje noći i oblizivao olovku koju je pre nedelju dana pronašao u kabinetu profesora Tota. Ubeležio bi datum, dan, vreme i počeo. Ispisao bi mastiljavim i u kurzivu slovima nekoliko redova, stao, vratio se na početak i pročitao šapatom. Tako je proveravao da nije slučajno, u brzini da stigne na kraj rečenice, propustio rečcu, vezicu, zapetu, kuku, u svečanoj melodiji prvog čitanja. Nije voleo da mu drugi čita. Pažnja bi mu pala, interesovanje zaostalo, i uopšte je smatrao da je nemoguće uskladiti dve uvek različite brzine; tamo gde bi on stao, osmotrio okoliš reči, ušao u misao, taj bi preleteo deo teksta kao ptica čiju lokaciju ne možemo odrediti u odnosu na zemlju, nego samo u odnosu na nebo, na prostranstvo koje ne poseduje nikakvo merilo. Prostranstvo individualnog čitanja!

Gledao je kroz prozor. Videlo se parče neba, nekoliko ptica, rasutih, drugih, nijedna javna, ukoliko uzmemo da je javna određena po nečemu (a jeste). U daljini je slutio reku, široku kao jezero, carinu, carinarevu kućicu. Ispod horizonta visilo je nekoliko bilborda, na jednom su muškarci bili goli.

Mirko ga je već pola sata čekao kod Železničkog mosta, odakle je trebalo da se pridruže grupici građana koji su štrajkovali zbog mnogo čega, zbog ko zna čega. Tako će najlakše proći ceo trg i stići tačno tamo gde su bili i naumili. Kolona se kretala sporo. Kolovozi su se zatvarali, saobraćaj zaustavljao, kočio. Orkestar, iz nekog sindikata, svirao je u hodu staru melodiju, melodiju njihovih očeva, raštimovanu i neveselu. Cela se grupica njihala po taktu, svako je pevao za svoj račun, da bi s vremena na vreme neko uzviknuo kakvu reč, reč bodrenja, da bi mu se svi jednoglasno pridružili kao u horskim scenama grčkih tragedija.

- Odličan paravan, – primeti Mirko – brže ćemo ovako nego dvojkom.

Ponko se složio prijateljskim znakom prelomljene obrve.

Mirko pored njega nikako nije mogao da uhvati korak sa kolonom. Činilo mu se da im se ritam menja bez ikakve logike i reda, da se zaglavljuju negde napred, da su uopšte užasavajuće haotični, neujednačeni, da svako vuče na svoju stranu, svako je prema svom koraku usporavao ili ubrzavao, i da uopšte ova kolona, ovo raštrkano i nesložno pleme, negde duboko protivrečno, nikada neće uspeti da pronađe zajednički imenitelj, skup svih njihovih ideala i obmana, najzad nešto jedinstveno i univerzalno, kao obeležije, kao predznak. Kako je to apsolutno nemoguće, osećao je Mirko, uz sav napor ovih smešnih staraca, nemoguće, apsolutno, to, je, kako…

Prostor oko Trga je bio prenatrpan, mada je njihov cilj bio sasvim blizu, na nekoliko koraka, a opet udaljen rekama ljudi, žena, dece, pun patetike, parola, pištolja, politike, panike, predaha. Njihov štrajkački odred je zapravo bio samo jedna mala jedinica, jedna gotovo nevidljiva geometrijska šara koja se upravo na Trgu stopila u veliko telo razularene i bezoblične mase. Ponko je u tom uhvatio Mirka za rukav kako bi se zajedničkim snagama probili. Držali su se prave linije, linije Hrista, najtvrđe i najstradalnije. No, reka ljudi se pred njima otvorila i oni se nađoše ispred Narodnog pozorišta. Još malo, valjalo je skrenuti pramenjem nekadašnjeg šanca, dakle Francuskom ulicom, njenim strmim belim kamenom čiji je nekadašnji palisad, kako kažu predanja, izgledao nematerijalan, crn i sjajan, no čija su predanja na kraju ipak protumačena kao čista praznoverica starih ljudi, i dalje, ući u onaj park preko puta Doma Vojske, sesti na kesten i sačekati. Rulja se zahuktavala, zbijala prema ”konju”, vetar je razvejavao sve jezike tog neuređenog doma. Pošto se nađoše u parkiću, zapališe po cigaretu.

- Vide li ti ovo?! – raspoloženo vrisnu Ponko.

- Ma pusti.

- Jadan čovek!

- Ništa mu to ne vredi… – jednako rezignirano završi Mirko.

- I opet se muči, – govorio je Ponko – opet diplomac, i sin sudije i sin glumca i sin ekonomiste, i opet se muči, opet sledbenik južnoameričke mistike, ili kabale, ili političke partije, agnostik ili gnostik, nihilist ili nišči, opet sin lepotice i sin feministkinje i sin… i opet se muči!

Grupica devojaka je dolazila sa strane Skadarske ulice kikotom raspuštenosti i naslade, prekinuvši Ponkov lirski govor o pobunjenom čoveku. U Ponkovim retorskim sposobnostima, Mirko je znao da uživa na njemu svojstven mazohistički način. U njima je nalazio one provalije i one ponore koji se mogu videti jedino sa mostova ili sa nekakve slične uzvišice gde je vrtoglavica jaka i mami na skok. Takve stvari prevazilaze škrtost ljudskih pogleda, pomišlja Mirko, u želji da se bar malo primakne opasnosti morbidnog i halucinantnog pogleda.

Devojke im dobaciše pozdrav. Ponko je istom prepoznao onu najlepšu, kada mu je ona prišla, dohvatila ga za ruku, tresnula šakom nekoliko puta, i uz nepojmljiv, za Mirka surov, ohol, smeh, rekla – Jelena.

- ”Žena koje nema”! – dobaci Ponko brzinom knjiškog moljca.

- Lično i personalno. – pomisli Mirko cinično.

Dok je Ponko razotkrivao čitalački ukus mlade Jelene koja je, po svemu sudeći, čula za naslov pripovetke, ali dalje od toga ništa nije znala, možda nije ni morala da zna, Mirko se okrenuo rulji da posmatra. No, istom mu se osmehnula devojka, riđa, prozirna i tiha.

”Ti mora da si žena na kamenu”. – ironično upita Mirko.

- Nikada nisam htela da postanem operska pevačica. – reče glasom, hitrim i pouzdanim.

Nije bio za razgovor, no šta je tu je, rizika svakako nema.

Počeli su oboje u dvoglasu da ređaju najpre usiljene komentare na štrajk koji im se odvijao pred očima. Ona je govorila o tome da nema talenta za politiku, a on o tome da je politika za njega oduvek mrtva stvar. Ona o tome da nema smisla za borbu, on o tome da je borba svakako bezlična i da nema potrebe gubiti vreme na nju. Ona o tome da to nije svojstveno muškarcima, on o tome da svakako nije svojstveno muškarcima pošto je svojstveno ženama. Ona o tome da bi volela da popiju čaj jednom zajedno, on o tome da ima oči boje pelina. Ona o tome da ne voli komplimente, on o tome da se slaže s njom i da nije mislio to što je rekao. Ona o tome da nije u redu govoriti ono što se ne misli, on o tome da ima oči boje pelina. Ona o tome da su je uvek zanimale granične doktrine, on o tome da je na ivici i da zna o čemu govori. Ona o tome da je umorna, on o tome da je umoran. Ona o tome da ni po čemu nije slična sa svojom drugaricom Jelenom, on o tome da nipočemu nije sličan sa svojim prijeteljem Ponkom. Ona o tome da je skver ispred Narodnog pozorišta podseća na Zmaja, on o tome da ona sigurno misli na spomenik ispred njih. Ona o tome da da i da su to, naravno, priče koje se pamte, on o tome da on želi da zaboravi sve priče.

To ga je podsetilo na jednu.

Broj 3, ulaz 6, zgrada 36. Pozvonio je. Zapalio cigaretu. Ponovo pozvonio. Nije se čuo glas, samo šušanj veze. Iza njega je ostajalo veče, početak večeri, nada tog početka. Kraj samog ulaza, u senci, stajala je ženska osoba. Visoka, vitka, crna. Zastao je. Najpre u ljubopitljivosti. Mrak je u haustoru, vlaga iz zaključanih podruma, smrad trulog, grafiti. Uhvaćen na prepad, snalazi se, na brzu brzinu, prepoznaje svoju staru veštinu uzimanja, rukom privlači njeno telo, diše, diže je na kolena, zveket njenih štikli, nešto kao skok, zvuk rajsferšlusa pokreće njegovu telesnu reakciju. Možda je i poznavao ovu ženu. Razmišlja, priseća se, zagrljaj neodustajanja koji ga steže oko vrata, možda ga je samo podsetila na mnoge, u stvari na ta odvijanja, na taj materijalno-telesni, internacionalni, kosmički, biološki, semantički, metaforični, rasni i punokrvni zev seksa. Mogao je da nastavi, bio je u stanju da besomučno niže dodire, da se primiče stubu tog sećanja.

Devojka koja nije bila žena na kamenu je očekivala razgovor kao jedan od onih koji se ne pamte, i kome on, Mirko, nije pridavao nikakvu važnost, nego iz čiste dosade, zbog toga što je sve moglo da bude drugačije.

Rulja se izvlačila i redila prema Kolarčevoj, gde je, mogao je to da pretpostavi, onaj tesnac prema Makedonskoj morao ugroziti lagano oticanje kolone i zakrčiti njen dalji tok.

Asocijacije su ga vodile dublje u istoriju, u vreme pred drugi svetski rat, kada je bombardovanje Beograda uništilo Kolarčevu kuću, a sa njom kafanu i bioskop. Ta činjenica, mislio je, porušila je mnoge ideale onog beogradskog sveta koji je u kragnama od kaučuka, oficirskim krutim kragnama koje su činile da glava stoji nekako ukrućeno i gordo, a koje su opet morale doći iz čuvene Viene preko kasnog baroka, preko pomalo dekadentnog ali higijenski besprekornog baroka, dakle tog pomodnog i izveštačenog sveta koji je svoje ideale nalazio u radikalizmu superlativnih dimenzija i čašici francuskog Apsinta.

No, Mirko se odjednom okrenuo, naglo, hitro. U njemu više nisu postojale priče. Ponko je vatreno objašnjavao sa podignutim rukama iznad glave. Govorio je da mora doći do pobune. Tu leži kob, baš tu, nastavljao je, u gordosti tišine malog naroda.

A možda, opet je mislio Mirko, možda je tako sa svim stvarima u životu. Dovoljno je samo okrenuti se, jednim trzajem tela, neprimetnim za okolinu. Okret, uspeo je da raskine sve veze sa svim onim što mi se prethodno učinilo važno. I ko zna koliko takvih veza ima, u prošlosti, ili sada, u trenutku dok sam naslonjen na spomenik Vase Čarapića i dok devojka koja nije žena na kamenu očekuje mali sudbinski obrt svog malog života. U prošlosti posebno, mislio je Mirko, veze ostaju urasle kao nekakve skamenjene relacije među događajima i ljudima. Njih je nemoguće tek jednim trzajem, jednim beznačajnim atomskim trzajem ruke, ručice, malog prsta, narušiti tako da nestanu. Posebno u istoriji gde je verodostojnost tih veza, pa i malog prsta, od krucijalnog značaja za njen ishod.

(Nisi bio jasan i zato ponovo pokušavaš da sabereš misli. Misliš. Vraćaš se onome od čeka si krenuo. Tada si jasno utvrdio da je kragna od kaučuka oficirska, da je njena ukrućenost, u stvari, da je ukrućena glava bila ta koja je ipak učinila mali pomak, trzaj, tako si rekao, i da su se bombardovanjem Beograda razbile sve veze između kragne od kaučuka i glave, i da si sasvim uveren da na svetu mora da postoji neka knjiga koja će ponovo da ih objedini.)

Utom je rulja, onaj njen veći deo koji se nije odlio prema Domu Omladine, krenuo jurišom. U nekakvom nerazumnom pomeranju masa se pomerila prema spomeniku Vase Čarapića, prema mestu gde su stajali Ponko i Mirko. Prostor je počeo naglo da se sužava ka stepenicama Doma Vojske. To je značilo da su u tom nehotičnom povlačenju morali preći ulicu kako bi čudni heroji štrajka (pojedinci koji su bili i zagovorili juriš) odigrali svoj paganski ples besa i ludila na tom nasilno zauzetom prostoru, na prostoru koji se već vekovima nasilno zauzima. Mirku se nije dopao ovaj poduhvat. Izvodila su ga trojica mladića, i to naoružanih mladića, primetio je Mirko, pošto su ohrabreni narodom koji kliče, izvadili svoje gole pištolje i zajedno sa njima počeli da vrludaju od jednog građanina do drugog, pokazujući rukom (ili pištoljem, to se više nije moglo razlučiti) ka nebu.

Najčešće izbijaju ovako, mislio je Mirko, na mestima gde je njihovo rušilacko raspoloženje čak poželjno, izazivajući ono što svakoj državi uvek treba, a to su nove zabrane, a utoliko i novi zakoni. Makar morala da padne i glava zalutalog građanina koji nema nikakve koristi od cele te stvari, ali čija se senka mora uzidati i u ovu tvrđavu, u ovaj čin, njegovom voljom ili ne, najzad tako je oduvek, tako je od pamtiveka, tako su nam govorili stari.

Opet, Mirku se čini da ta konstatacija ipak nije dovoljna, da ga ona samo izdvaja, da ga osamljuje. Mirko se udaljavao od ovog kolektivnog i neosmišljenog transa, njegova je glava bila hladna, jer se rastvarala u nečem što ovi ljudi mora da ne poznaju. U pucketanju upaljenih baklji koje su se osvedočile onoga jutra kada je Stambol-kapija ispred ulaza na Veliku scenu Narodnog pozorišta zamalo bila osvojena od strane Srba. Ali se i taj pokušaj neslavno završio, u neprozirnoj strahoti turkse vlasti i u odavno ugašenim i zaboravljenim bakljama, podjednako sudelujući kao sada, samo što su se baklje premetnule u pištolje, ustanici u umetnike, a noć prosvetiteljske vatre u noć pomućenih obzira, u kojoj je svako pomalo kriv, čak i on, Mirko.

Prekinuo ga je pucanj, jak i proloman. Rulja, sada već raštrkana i rasuta, stala je kao zaleđena, mnogi su gledali u sopstveni trbuh, u nebo.

Pucanj kao nekakva oglašena prinuda tera da se čovek pokori toj zapovesti. Nezaštićen i bespomoćan pred onim što je odjeknulo, u njemu je aktiviralo sećanje na život. Pucanj oduzima reč, zapravo oduzima sve reči koje bi mogle da se kažu, sve misli koje čekaju svoju milost uobličenja, sve unutrašnje veze sa svim onim što je stvarno i istinito u njima.

Mirko, kao da je tog trenutka uspeo, ali već na izmaku, da uvidi važnost upaljenih i ugašenih baklji srpske istorije, lepotu kragni od kaučuka, ljubavni susret s nepoznatom devojkom u haustoru smrdljive zgrade, ništavnost skitnice koji je manji od nokta, sladak ukus cigarete, šine, Železnički most, razgovorljivog Ponka, rulju i negaciju te rulje, ustanak i negaciju tog ustanka, možda i ideju da ova tri umetnika sa pištoljima zanima umetnost tek kao vid trošenja životne energije, a ne kao delo. Ili je, pak, sve to video samo kao prazninu, kao smrt njegove majke, njegovo kašnjenje na njenu sahranu na koju u stvari nećeš ni otići, a možda i hoćeš, to uostalom sada ne bi predstavljalo nikakvo iznenađenje. Sluđuju ga misli. Pucanj se ponovio, ili ga on priziva iz njegovog odsustva, baš zato što ga nema, njemu se čini da ga čuje. Mozak je tu, takođe, omamljen, umoran, i kao da je sada shvatio da je devojci koja nije žena na kamenu upravo to i rekao, da je umoran, da mu se spava, i da je tada trebalo sve zaustaviti, sve što je mislio, ako je mislio, ako te pucanj nije prevario, i ako sve ovo nije obična vrtoglavica koja će proći kao što je i došla, iznenada. Nešto tvrdo ti ne dozvoljava da se razbudiš, nešto netelesno i teško, nešto što otiče u tebi, što nadolazi kao povodanj.

Da li si pogođen?! Strelovito pitanje! Pomišljaš! Samo je još to pitanje ostalo, bistro, razumno. Da li si pogođen?

Petak. Ponko u hladnom kupatilu svoga stana, na kadi, nad krilom, sa glavom u rukama, plače. Crni tefter, pored, otvoren na beloj stranici, onoj koja je bila predviđena za danas. Ne. Izgleda da Ponko ništa nije ubeležio, ni dan ranije, ni dan pre tog dana.

Jelica Kiso (1979) piše poeziju, prozu, dramu i likovnu kritiku. Diplomirala na Filološkom fakultet u Beogradu (južnoslovenska filologija, srbistika). Učestvovala u projektu „NovA DramA – Nada”, u organizaciji Narodnog pozorišta. Radila na Radio Beogradu 2, u okviru emisije „Govori da bih te video”. Jedan je od osnivača književno-umetničke asocijacije „Klub 9”, kao i likovnog udruženja „GnH”. Piše za likovne kataloge. Bavi se video instalacijama. Član je neformalne grupe umetnika „Vir”. U Studenstkom kulturnom centru uređivala mnogobrojne književne večeri. Dobitnica je prve nagrade za poeziju „Ulaznica 2009”. Autorka je „Malih novina” od februara 2010.


Objavile: Male novine | 24. 04. 2010.

Jedan komentar
Posaljite komentar »

  1. Bravo, Jelice,
    čika Beket bi bio zadovoljan ovom pričom.
    Mirko bez Ponka

Posaljite komentar


nine + = 16