Nemanja Rotar: DECA POSLUŠNOSTI

U autorskom tekstu o Sokratovoj smrti, napisanom za Male novine kao peti nastavak u ciklusu POLIS, Nemanja Rotar proročki je najavio gotovo antički rasplet sopstvenog političkog angažmana, izdaju istomišljenika i poslušnički mentalitet pred nehajnošću lokalnih moćnika. “Zašto je Sokrat odbio da pobegne? Pomislim na njega i zapitam se: Da li je osetio strah, da li je pomislio da pobegne, da li se i jednog trenutka pokolebao? Verovatno. Ali je stari filozof u sebi ugušio nelagodu”.

Nemanja Rotar

DECA POSLUŠNOSTI

ili ZAŠTO JE SOKRAT ODBIO DA POBEGNE?

Samo su neke spoljne okolnosti mogle da nas trgnu
iz ravnodušnosti, da nas udalje od smrti
koja se polako približavala. Spoljašnja, a ne
unutrašnja snaga. Iznutra je sve bilo spaljeno,
opustošeno, bilo nam je svejedno,
nismo pravili planove dalje od sutrašnjeg dana.
Varlam Šalamov

Prvi veliki proces protiv slobodoumlja vođen je u antičkoj Grčkoj. Stradao je Sokrat, filozof, koji nije imao dlake na jeziku, koji se nikoga nije bojao, koji je odolevao i najvećim iskušenjima. To što je mislilac izveden pred sud, nije za ono vreme bio nikakav kuriozitet. Građanski rat je razorio moralno biće helenskog čoveka i pretvorio nekada pravdoljubiv svet u hordu profesionalnih potkazivača i hulja. Pošto je zamrla većina delatnosti i nastupila blokada rada u pristaništima i zemljoradnji, narodu je preostalo da živi od denunciranja, klevetanja i drugih nečasnih rabota koje su se dobro plaćale.

Međutim, i sam Sokrat je davao mnoštvo povoda da ga građani opadaju i tuže. Pre svega, bio je različit od mnoštva. Isticao se znanjem, nesvakidašnjom moći zapažanja, hrabrošću, doslednošću, nepotkupljivošću i nadasve slobodarskim pogledom na stvarnost. Takav nezavistan način života mogli su da priušte sebi samo bogati, ali nikako siromašni filozof. Podozrenje i mržnja rasli su među stanovništvom Atine i zbog  Sokratove potrebe da oko sebe okuplja učenike i slušaoce, što je neodoljivo podsećalo na sofiste koji su odavno bili prokazani.

Sokrat je bio rođeni kritičar. Izricao je neprestano negativno mišljenje o ljudskoj gluposti i nadmenosti. Unosio se prolaznicima u lice i zahtevao da se preispitaju, da razmisle o svojim postupcima, da traže istinu. S posebnim    pijetetom spopadao je bogate i razotkrivao njihove nečasne namere. Kritikovao je i same temelje atinske demokratije, govoreći kako se javne funkcije ne smeju određivati kockom i političkim zaslugama, već izborom građana prema sposobnosti. Protestovao je protiv smrtne kazne nad pobedničkim zapovednicima bitke kod Arginusa, nazivajući odluku suda nezakonitom i bezbožničkom. Za vreme vladavine „tridesetorice tirana“ odbio je da dovede nekog čoveka na pogubljenje, čija je jedina krivica bila što je imao lepo uređen posed koji je zapao za oko jednom od tirana. Da ubrzo nije pogubljen Kritija, najmoćniji od sviju tadašnjih tirana, Sokrat bi završio kao žrtva jednog represivnog političkog uređenja, ali da ironija, koju je on obožavao, uzgred budi rečeno, bude veća, on je osuđen na smrt u doba demokratskog uređenja.

SOKRATOVA SMRT Jacques-Philip-Joseph de Saint-Quentin

Razlozi? Navodno je kvario omladinu i bogohulio, odbijajući da oda poštu priznatim bogovima. Tako je barem glasila optužba koju su protiv njega podigli pesnik Melet, pravnik Likon i kožar Anit. Naravno da su navedeni razlozi bili krajnje besmisleni u slučaju velikog mislioca. Zbog svoje ljubaznosti, svoje iskrene požrtvovanosti za prijatelje, svog logičkog rasuđivanja, pretočenom u vrcave diskusije u kojima je zadirao u najskrovitije oblasti života i rasplitao zamršene odnose, protivrečnosti i besmislenosti, Sokrat je bio popularan među mladim Atinjanima.  Pogotovo su njegove šale plenile ljude. Međutim, on jeste bio čudak. Stalno je hodao bos u pohabanom odelu. Pio je znatno, ali ga nikada niko nije video nakićenog.

Ipak, mora se konstatovati da je Sokrat kao građanin i vojnik bio besprekoran.  Platon u svom dijalogu „Fedar“ odaje poslednju počast velikom učitelju: „Tako nam se, Eherkrate, predstavio naš prijatelj; to je bio svršetak čoveka koji se, kao što smemo tvrditi, od svih savremenika, koje smo upoznali, bio najbolji i uopšte najumniji i najpravedniji“. Ono što mu je nanelo nevolju i došlo glave bio je prezir koji je gajio prema političarima. Mislilac koji je pokazao snagu volje kao retko ko u istoriji, i to u najodsudnijim trenucima života, odbivši da spava sa Alkibijadom, kome niko od viđenijih intelektualaca u Atini odoleti ne uzmogaše, nije prihvato nestalnost, moralnu iskvarenost i potkupljivost tadašnjih vlastodržaca. Naravno da je smetalo bratiji na vlasti  da im se po atinskim ulicama smuca čovek sa tvrdim stavom i podbunjuje ljude. Rešili su da ga odstrane na podao način, pronašavši uslužne budale koje su bile spremne da podnesu sudu lažnu optužnicu. I tako je čuveni filozof dopao tamnice, pošto je odbrana bila uzaludna, a ceo proces nameštaljka. Iako mu je izrečena smrtna kazna, svi su očekivali da će Sokrat, kao i većina drugih osuđenika u takvim situacijama, pobeći iz grada. Međutim, on to nije učinio. Odlučno je odbio preklinjanja svog najboljeg prijatelja Kritona da napusti grad, rekavši „Ostavljaj sve to, Kritone, i delajmo ovako kada nas na to Bog upućuje“. Taj čin pokazuje divovsku snagu volje ovog prvog svetskog moraliste. Sokrat je branio svoja etička uverenja samim životom. Bekstvom bi opovrgao sva učenja i uništio sve u šta je verovao. Odabrao je najteži put, put protiv struje. Ali je poslužio kao primer, zauvek.

Sokratov slučaj nas uči da nema slobode bez građanske hrabrosti, da neka uverenja nije moguće menjati ni u najekstremnijim situacijama, ako se želi ostati čovek. Oportunizam, kukavičluk, nedoslednost, izdajstvo vode u ponor i ropstvo. Strah uništava dušu tokom života, pa su često ljudi duhovno mrtvi, mnogo pre svog stvarnog fizičkog iščeznuća. Uronjeni u ropsko stanje svesti, nalikuju životinjama, a ne bogovima. Ali se razgneve kada im se predoči kakav pozitivan primer poput Sokratovog. Onda mala braća počinju da sevaju i ruše sve pred sobom. Onda kidišu na hrabre i odvažne u buljucima.

Sokratova smrt problematizuje pojmove slobode, hrabrosti, istine, slobodoumnosti i građanske vrline. Ona pokazuje i činjenicu da svi sistemi vlasti prezaju od uticajnih, mislećih pojedinaca koje nije jednostavno pokoriti. To su pitanja koja iskrsavaju u svesti kada se pomene tragični kraj slavnog mudraca. Pogotovo u našem vremenu ova antička drama nagoni na razmišljanje. Koliko smo udaljeni od Sokrata? Postoji li građanska vrlina u današnjem svetu hiperbrze razmene? Da li smo spremni na žrtvu zarad istine?

SOKRATOVA SMRT Benjamin West i Jacques-Louis David

Vremenom u kome živimo dominira ropska svest. Primetan je gubitak pamćenja ko smo to mi, zaista. U našim glavama još traju iskrzani i tanušni pojmovi dostojanstva i pravednosti, ali se retko aktiviraju. Čak i kada pretrpimo nepravdu, sve više to primamo kao nepromenjiv usud. Retko koga obuzima sveti gnev. Mislimo tada: „Šta se tu može; u takvom uređenju živimo; takva je stvarnost; ništa se ne može promeniti!“  Te otrovne konstatacije predstavljaju naš udeo u sistemu. Premda smo spoznali svu gnusobu življenja u modernom društvu, u hibridnoj zajednici izgrađenoj na sebičluku, nemoralu i nasilju, mi se još uvek grčevito hvatamo za olupine, jer nas je strah da bi kazna za protivljenje i pobunu vodila u neizvesnu stvarnost, a strah od nepoznatog parališe svaki pokušaj otpora. Oportune misli cementiraju nehumani i nedemokratski sistem života. Navikli smo se na svakodnevicu krcatu sitnim, mučnim opterećenjima. Predali smo se bez pokušaja odbrane. Nastupila je revulucija bez časti, revolucija hladnog proračuna, koja negira biće i božansku bit čoveka. Evropu su preplavili sitni demagozi ropskog porekla, kojima je jedini cilj da svoje nečasne usluge unovče po što većoj ceni. Oni više ne veruju u ono što postoji, u svet i živog čoveka, već se raduju prolaznom osećaju volje za moć. Savremeni pojedinac više se ne određuje delima prema pojmovima i vrednostima, već rečima u odnosu prema ljudima i činjenicama.  Mera vrednosti postaje mišljenje okoline, kolega na poslu, najbližeg komšiluka, rodbine. Čovek postupa u skladu sa mišljenjem kolektiva, prihvatajući ropski svaku nepravdu kao nešto neizbežno. Um su zagadili glupaci, smisao za pravdu je iščezao.

Sokrata bi i danas uhapsili. Optužili ga za skitničarenje, napakovali mu ludilo i strpali u neki zatvorski sanatorijum. I sigurno mu ne bi mu dozvolili da okupi svoje prijatelje u ćeliji i raspreda s njima o pravdi, lepoti i svrsi postojanja. Kome je potrebna priča o istini u svetu ispunjenom cinizmom i mržnjom. Za atinskog filozofa bi rekli da je idealista, odnosno budala. Ali to ne bi bilo mišljenje mešetara sa berze, fah idiota nauke ili političara, već običnog sveta koji se davno odrekao nade da će se išta promeniti. Bitka za pravednije društvo, u današnjim uslovima, za mnoštvo običnog sveta je unapred izgubljena. Zato treba ćutati, povijene glave i pokorno izvršavati naloge šefa, partijskog vođe, roditelja. Pretvoriti se u zupčanik proizvodnje koji će biti nauljen lažima iz medijskog kosmosa, a na kraju iscrpljujuće rabote, zamenjen novim točkićem i bačen na smetlište. To svakako nije život dostojan čoveka, ali koga je briga dok imamo dovoljno novca da zadovoljimo sve veštačke potrebe izazvane tržištem roba. U ljudima današnjice više nema prave revolucionarne strasti. Svi nervi pokretači su trajno umrtvljeni. Građani oboljevaju od neuroza, histerije, depresije. Na slobodi je sve više latentnih psihopata. Imamo pred sobom narod čiji su živci iscrpljeni do krajnosti, pošto mora iz dana u dan da se bori za svoju egzistenciju. Čovek se predao na milost i nemilost tržištu (što je mnogo gore u odnosu na predaju tiraninu u ranijim vremenima) i kao nadoknadu očekuje sigurnost, konfor, zaštitu. Odriče se svega bitnog u varljivoj nadi da će gomilanjem nepotrebnih dobara postići smisao i sreću postojanja.

Pitanje dobra i zla prerasta u beskonačno zapitkivanje. Velike teme ili priče po Liotaru raspale su se, a delovi razorenog sistema postali jezičke igre. U svetu bez morala sve štima, ali prividno. Lekari leče pacijente, kapetani duge plovidbe upravljaju svojim prekookeanskim lađama, inženjeri grade mostove, učitelji podučavaju decu, prividno, zaista, ništa ne nedostaje. Međutim, ako nema razlikovanja dobra i zla, opaka rutina guši i potiskuje humanost  iz svakog posla kojim se bavimo. Gubi se esencija ljudskosti, preostaje čovek bez svojstva.

Svi mi nosimo u sebi svoje tamnice, svoje zločine, svoje pustoši. Licemerno upiremo prst u druge i tražimo odmazdu za njihova sagrešenja. Za sopstvene propuste imamo razumevanja i strpljenja u izobilju.

Nekako su nas ubedili da je otpor nemoguć, da je pobuna apsurdna.

Onda pomislim na Sokrata i zapitam se: Da li je osetio strah, da li je pomislio da pobegne, da li se i jednog trenutka pokolebao?

Verovatno. Ali je stari filozof u sebi ugušio nelagodu.

SOKRATOVA SMRT Jean-François-Pierre Peyron

Mi gušimo strah jastucima. Spuštamo pogled ka zemlji i ćutimo. Nas ne zanimaju sve te nepravde. Ko će to rasplesti? Čemu trud? Bolje je prihvatiti stanje stvari nego pružati otpor i otići u smrt. Umrećemo kao kokoške, ali koga je briga. Dok god je zrnevlja, nije tako loše. Imamo svoja sitna zadovoljstva, svoje rutinske posliće, svoj mir. To nam je dovoljno. Čemu breme slobode, teret odlučivanja, čemu rabiti napuderisano telo i smekšalu dušu. Iskazivati poniznost, a istovremeno pokretati kola arogantnoga sistema, za koji je svaka pristojnost smešna, svaka uviđavnost mekuštvo, svaka požrtvovanost ludilo, svaka širokogrudost kukavičluk, znači iskazivati licemerje najvišeg tipa. Planeta se pretvara u grandioznu laboratoriju u kojoj se čovek modelira prema potrebi, kao da je od gume ili plastelina. Biti i imati znači funkcionisati, ne prihvatati tu opciju znači biti izvan sistema, znači biti ništa, nihil, nula.

Najbitnija oznaka savremenog društva je da istina više ne postoji. Na njeno mesto je došla laž. Trajno je fiksirana. Štampani i elektronski mediji raznose neistine kao vetar procvetalu topolu. Oni nasilno lome stvarnost prema laži koju je neophodno podržati. I to su godinama jedni te isti ljudi. Mali mračnjaci sa podmazanim jezicima, spremni da služe uvek novom gospodaru. Menjaju se parole, politički pravci, nestaju države, raspadaju se narodi, ali oni uvek ostaju, jednako samozadovoljni, jednako zli.

Sokrate, kada bolje razmislim, ti si, u stvari, veliko spadalo. Doveo si ljude u nevolju. Naterao si ih da misle i vagaju. Oni to naprosto ne žele i ne umeju. To je gubljenje dragocenog vremena. U susedstvu je otvoren novi megamarket i mnoštvo mojih sugrađana pohrlilo je da potroši novac. Ne zanima ih više ništa. Pogotovo ne zašto si odbio da pobegneš. To je tvoj problem, moj dragi filozofe.

Ciklus POLIS

Pogledajte prethodni tekst Nemanje Rotara
HEROJI, MUČENICI I SUPERSTAROVI

Nemanja Rotar, pisac i diplomirani filolog, rođen je 1972. u Pančevu, gde i danas živi i radi. Objavio je knjigu pesama “Početak sna”, zbirku priča “Katalog čitalaca”, knjigu eseja “U vrtlogu samoće” i romane: “Buđenje zmaja”, “Čuvari Balkana”, “Poslednja noć na Levantu”, “Netrpeljivost” i “Dnevnik ljudoždera”. Autor je izdavačke kuće Stubovi kulture iz Beograda. Dobitnik je stipendije Fonda “Borislav Pekic”, a četiri njegova romana su se našla u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 5. 05. 2010.

Posaljite komentar


− 1 = two