Saša Ćirić: INTERMEZZO

Kolumna-reka ili sitkom ispovest: LJUBAVI I BOLI KNJIŽEVNE KRITIKE

Umesto reklama za sapun, kafu, telefonske usluge i higijenske proizvode svih vrsta, u pauzi svoje književno-kritičarske sapunice, Saša Ćirić emituje intermezzo, zbog koga publika ne menja kanal, već ostaje hipnotisana pozadinskom „bolnom monodramom“

Intermezzo: ESEJ KOJI NIKAD NEĆU NAPISATI

Piše: Saša Ćirić

U pauzi emitovanja književno-kritičarske sapunice, dok nabeđeni kritik leči rane od šrapnela Večernjakovog posve trez(ve)nog tobdžije koji gruva li gruva teškom artiljerijom po malotiražnom insektarijumu stranofondacijskih provincijalaca, ove nedelje ćemo emitovati bolnu monodramu, ispovest čoveka koji je geslo iz antičkog hrama „Gnothi sauton“ (Spoznaj samog sebe) probao da shvati doslovno i polušao da se podvrgne nekakvom esejističkom skeneru.

Šta je problem sa efektnim naslovima? Isto kao i sa dobrim reklamama. Ma koliko bio dobar, ukusan i upotrebljiv, sadržaj nikada ne može da dostigne omamu koju pakovanje izaziva.

Opklada sa samim sobom. Prevara. I začikavanje ćudi slučaja. Ili sudbine. Otkud znam da ga neću napisati? Zašto nastavljam da ga pišem uprkos tom (jasnom) saznanju? Trik, jeftin trik. Ipak, iako deluje tako, nije.

Takav esej bio bi nepodnošljivo ličan.

Ali zar nisu takvi svi eseji u kojima se preklapaju narativno i egzistencijalno ja autora, gde je obrazina pisma providna a autentična fizionomija čvrsto priljubljena uz masku, tako vešto izrađenu da oblo prianja uz najsitnije ispupčenje na licu?

Nisu. Ne postoji potpuno preklapanje lika i odraza, ruke koja tipka i uma koji reciklira, predstave koju imamo o sebi i istine o tome kakvi smo. Tu istinu nam mora saopštiti drugi. Ili više drugih.

Ali, ako je to u osnovi tačno, to ne može da znači da ja sam nisam u stanju da spoznam istinu, makar ona bila partikularna.

Znam, partikularna istina, contradictio in adjecto, ali postoji jer sam u stanju da sagledam u sebi stvari neprijatne i nepodnošljive.

(sarkastično) Onda saznanje nije korak ka izlečenju, odnosno ka otklanjanju vlastitih nedostataka?

(ozbiljno) Zašto bi neko moralno ili psihički nedostatan tražio istinu o sebi koja mu ne može pružiti opravdanje i oprost ni doneti utehu i razumevanje? Biće ipak da tragalac za istinom ne može biti tako zla, korumpirana i zabludela osoba.

(pauza) Možda, ali vratimo se eseju.

Čistoća je pola zdravlja

Bespoštedno ogoljavanje. Ali „krošto“, cui bono ili za „čije babe zdravlje“? Eto prvog ozbiljnog otpora. Analitičar je tu nalik advokatu; budala si ako uzimaš samog sebe za predmet analize (ko uzima sebe za advokata ima budalu za klijenta, a može i vice versa). Ali, koga bi bolje poznavao od sebe samog, ko ti je stalno nadohvat ruke, ko nije u stanju da izbegne opservacioni maltretman sve i da hoće? Da, ali pomenuli smo ozbiljna i fundamentalna ograničenja koje samoposmatranje ima kod posmatrača. Drugo, povlašćenom predmetu analize pridaje se značaj koji on objektivno nema i ne zaslužuje. Treće, ima nečeg nepodnošljivo kako očekivanog i ponovljivog u rezultatima ogoljavanja, tako i voajerski sitničavog i tabloidno degutantnog.

„Čas dr Tulpa“ bio je razotkrivalački edukativan, iza neprirodne sirovosti prizora, zapravo naporedo s njom, išla je demonstracija obdukcione metode koja unutrašnjost čini vidljivom ljudskom oku. Prizor tako nije odvratan, on je neočekivan i agresivan za nepripremljeno oko, oko nevoljno da mu se omogući istovremeni uvid u ono spolja i u ono iznutra. Leš je nepomičan, ogoljavanje heuristički lekovito, prodor u unutrašnjost šokantan za nesvikle, neizbežan za one koje je njihov profesionalni izbor za to ovlastio. Do čega može dovesti moje privatno „razotkrivanje“: do bizarnih sklonosti, neočekivanih netrpeljivosti, do lascivne grubosti iza tolerantne uglađenosti… I tako u hipotetički nedogled. Šta smo time dobili? Ne kandidujem se za bilo koje odgovorno mesto pa čineći vlastiti profil olakšavam posao nadležnoj službi koja dijagnostifikuje mentalno zdravlje kandidata za javne službe. Tek sladostrasno prekopavam po sebi kao po „neuzoranoj ledini“ ili po divljoj deponiji. Ili po jezerskom mulju koje je konzerviralo antičke urne i artefakte. Ili ništa. U stvari, ne sladostrasno već hladnokrvno, upoznavajući se korak-po-korak, zapravo epiderm po epiderm i damar po damar (umalo ne napisah piksel po piksel). Ali razlika između ushita i znanosti nije suštinska, užitak mazohizma ne deformiše mogućnost uvida u samoistinu, kao što neutralnost naučnog metoda ne isključuje istraživački žar.

Poštedno ogoljavanje, parcijalno otkriće, rezultat intuitivne introspekcije. Nisam u stanju da kontrolišem svoje porive, ali jesam u stanju da ih naknadno budem svestan, da ih utuvim i urežem u svoju memoriju da bi me to saznanje, obloženo stidom i strahom, malaksalošću i otporom pred niskošću, sprečilo da se ponovim, učinilo ako ne da neugodni poriv nestane ono da se dublje sakrije u rupu, katarza samospoznaje.

Braća Reno vam garantuju da će gledati za vama

Ono što pretendenta na javne funkcije u Srbiji može automatski da diskvalifikuje u očima matičnog javnog mnenja jeste „seksualna nastranost“ (homoseksualizam), alkoholizam i korišćenje narkotika, kriminalni dosije. Nasilničko ponašanje, pretnje i uvrede, zlostavljanje na poslu, zloupotreba položaja, nepotizam, pa i korupcija ne štete u toj meri imidžu javne ličnosti. Dakle, to su sklonosti koje većina osuđuje sa indignacijom, spremna na fizički obračun i linč zastupnika takvih sklonosti. Pretpostavljam da otkriće takvih sklonosti ne bi bilo šokantno za auto-analitičara koliko bi bio tegoban napor da se vodi dvostruki život ili da se žudi za realizacijom sklonosti bez mogućnosti njihovog ispunjenja, da se praktikuje ketman (javno glumi heteroseksualna normalnost) koji uključuje i traženje alibija za društveno stigmatizovan senzibilitet i praksu. Tu bi dakle problem bio u strahu od posledica usklađivanja afiniteta sa javnim stavovima i ponašanjem, ne u bolnoj raspolućenosti do koje bi dovelo saznanje o vlastitoj homo(bi/trans)seksualnosti. Rekao bih da je veći problem po samopoštovanje, ili preciznije govoreći pravi problem, pošto homoseksualnost nije bolest kako veruju ekstremni desničari niti moralni i verski prekršaj, te opasnost po porodično ustrojstvo društva, kako veruju konzervativci. Takvo saznanje vodilo bi traumatičnoj podvojenosti analitičara. Na dnu neotkrivenog saznanja, u mulju samospoznaje, u dalekoj hladnoj vaseljeni, stajala bi istina, istina Pandorine kutije koju ni po koju cenu ne treba otvarati: nasilna priroda, mizantropija, forme autodestruktivnosti i nihilizma, prezir prema civilizaciji, rasizam i nacizam, incestuozne i pedofilne seksualne aspiracije… Kao za inat, uvek se oko Baš-čelika vrzma kakvo znatiželjno čeljade.

Ili se na kraju samoanalize ne krije ništa posebno, ništa vredno truda zapisivanja. I to je depresivno otkriće. Biti neizuzetan.

Ali sve je to mimo dometa mog eseja koji nikada neću napisati. A čitava ispovest mogla bi tako marketinški zgodno stati u jedan efektan naslov: autor je gej, nacista, samoubica, siledžija, čovekomrzac, pshihopata, preljubnik, lopov, asasin, prosečni pretenciozni konvencionalni anonimus. U srcu ja sam zlo, pevao bi kino-lirik, i njegova repetitivna mantra bio bi sasvim prikladan muzički bekgraund ovog hipotetičkog eseja u nenastanku.

Kolumna reka ili sitkom ispovest LJUBAVI I BOLI KNJIŽEVNE KRITIKE

Pogledajte prethodnu epizodu
PSEUDOGENEALOGIJA KRITIKE

Saša Ćirić, rođen 1975. u Pirotu, novinar Radio Beograda 2, jedan od četvorice urednika “Betona” i književni kritičar zagrebačkog nedeljnika „Novosti“ i web-portala zagrebačke knjižare „Booksa“. Objavio knjigu kritike i eseja “Užici hermeneutike” (Zrenjanin, 2009) i monografiju o savremenom crnogorskom romanu Ujed istorije (Ulcinj, 2009). Jedan od autora i urednika “Srbija kao sprava” (Beograd, 2007) i “Antimemorandum-dum” (VBZ, 2009). Za sebe kaže da ga “doživljavaju kao ecces homo-a i zaziru od njega, a on samo hoće da se druži sa ljudima”. Autor Malih novina od marta 2010.


Objavile: Male novine | 10. 05. 2010.

Posaljite komentar


− three = 2