Mitovi: TAJNA MIHAJLA PUPINA

Kako je ekipa Društva za promociju i popularizaciju nauke, u lovu na raširene mitove, u Idvoru pokušala da eksperimentalno proveri jednu priču iz autobiografije Mihajla Pupina, knjige za koju je slavni izumitelj dobio Pulicerovu nagradu i koja je bila lektira u američkim školama?

TAJNA MIHAJLA PUPINA

Piše: S. Bubnjević, Vreme nauke

Idvor, malo selo u Banatu kod Kovačice, nedaleko od Pančeva, podjednako je tiho kao i pre 150 godina kad se u njemu rodio Mihajlo Pupin (1854–1935), jedan od najznačajnijih srpskih naučnika i izumitelja koji se, kao profesor američkog Univerziteta Kolumbija, proslavio sa svoja 34 patenta, uglavnom iz oblasti telefonije, telegrafije i radio-tehnike. Nedavno se ekipa Društva za promociju i popularizaciju nauke, Danica Pajović, Nemanja Đorđević, Sonja i Milovan Šuvakov, zaputila u Pupinovo selo kako bi proverila jedan od opšteprihvaćenih “mitova” koji je u svet lansirao sam Pupin pre osam decenija.

“Posetili smo rodno mesto Mihajla Pupina i u idvorskim atarima izveli eksperiment koji je inspirisan pričom iz Pupinove autobiografije”, kaže doktor fizike Milovan Šuvakov, predsednik Društva za promociju i popularizaciju nauke (www.dppn.rs), objašnjavajući kako su se odlučili da eksperimentalno provere priču iz detinjstva slavnog izumitelja koja se uobičajeno i bez ikakvih provera prenosi u svim tekstovima o njegovom odrastanju u Idvoru.

Mihajlo Pupin (1854–1935)

U XIX veku, ovo banatsko mesto, koga po Pupinovim rečima “nema ni na jednoj mapi”, pripadalo je južnoj Austro-Ugraskoj. Banat je bio nerazvijena, ali autonomna oblast, nastanjena srpskim seoskim porodicama čiji su članovi ratovali širom Evrope za austrijskog cara. Pupin je odsratao u jednoj od takvih idvorskih porodica, a dobar deo detinjstva je proveo na pašnjacima gde su Mihajlo i drugi dečaci čuvali su stoku i sprečavali je da zađe u kukuruzna polja jer su se u njima skrivali rumunski kradljivci stoke.

“Pupin pominje kako je kao dete čuvajući goveda komunicirao sa drugarima tako što bi u zemlju zabijali noževe sa velikom drvenom drškom i udarajući u dršku proizvodili zvuk koji se prostirao kroz suvu zemlju”, podseća Šuvakov.

Naime, Pupin u svojoj autobiografskoj knjizi Od pašnjaka do naučenjaka (u originalu From immigrant to inventor) koju je objavio 1923. godine, na strani 15. engleskog originala navodi epizodu iz detinjstva koja je navodno “osnova otkrića do koga sam došao dvadeset i pet godina kasnije, pošto sam ponovo ispitivao to zapažanje iz moje pastirske škole u Idvoru”.

“Svaki dečko imao je bricu, nož sa dugom drvenom drškom”, piše Pupin na 21. strani autobiografije u prevodu Aleksandra Marinčića. “Taj bi se nož zabadao duboko u zemlju, zatim bi se udaranjem po njegovoj drvenoj dršci proizvodio zvuk, a dečaci su, ležeći na zemlji, prislonjeni uhom, imali zadatak da odrede pravac i rastojanje zvučnog izvora. Vežbanjem smo postali stručnjaci za ovaj posao. Zapazili smo da se zvuk mnogo brže prostire kroz zemlju nego kroz vazduh, i da tvrda i čvrsta zemlja prenosi zvuk mnogo bolje od rastresite uzorane zemlje”, objašnjava Pupin, kazujući da su na taj način slali signale koje nisu mogli da čuju rumunski kradljuvci stoke koji su se krili u kukurznim poljima.

Lovci na mitove u Idvoru

“Probali smo na više načina da rekonstruišemo prepričani događaj iz Pupinove knjige”, kaže drugi mitolovac, matematičar Nemanja Đorđević, još jedan od osnivača Društva za promociju i popularizaciju nauke. Kako bi proverili ovu priču, Šuvakov i Đorđević su u idvorskom ataru zaboli nekoliko noževa sa drvenom drškom i izazvali “pobudu” koju opisuje Pupin. Uz pomoć mikrofona i računara, snimili su kako jačina zvuka opada na raznim rastojanjima. Međutim, na većim razdaljinama nije bilo nikakvog signala. Jedan od problema tokom eksperimenta bio je zvuk traktora koji nije postojao u Pupinovo doba, no ključni razlog što je zvuk iščezavao može se objasniti time što je zemlja bila vlažna i rastresita, što potvrđuje Pupinovu tvrdnju o tome da zvuka nije bilo u kukuruzištu. Međutim, nema dokaza da Pupinove brice uopšte pojačavaju signal.

“Uz običnu bricu smo poneli i druge noževe različitih veličina, ali i špahtle i jedan podugački metalni lenjir. Signale smo slali što udaranjem, što “okidanjem” po izvoru. S druge strane, prijemnik je bio, ili čovek, ili mikrofon, ponekad direktno prislonjen uvetom na zemlju, a ponekad uz dršku od noža. Ni jedan put, na rastojanju većem od jednog metra nismo ništa čuli”, kaže Đorđević koji najavljuje da sve to treba ponoviti kada zemlja bude bila suva.

“Zvuk se mogao brže prostirati po takozvanoj leniji, kako u Banatu nazivaju utabani put između njiva”, kaže Šuvakov, objašnjavajući da se zvuk tako prostire linijski, kroz tvrdu gredu. Kako bi detaljnije proverili šta se dešava, članovi DPPN-a su snimili kako se zvuci udaraca u zemlju (basovi) prostiru i kroz zemlju i kroz vazduh, ustanovivši da oni stižu dalje u tvrdoj nego u mekoj zemlji. Sve to ne opovrgava Pupinovu priču. Međutim, odsustvo nekog jasnijeg pojačanja zbog noževa pokazuje da fenomen sa signaliziranjem noževima najverovatnije nije bio uobičajena, rasprostranjena praksa, već možda samo jedinstvena epizoda iz dečačkih igara. Nešto od čega je Pupin, svojom spisateljskom veštinom, kasnije napravio mit.

Autobiografija Mihajla Pupina, prvo, američko izdanje

“Moj život kao naučnika započeo je pitanjima koja sam sebi postavljao u ponoćnoj tmini dok sam ležao sa uhom pritisnutim uz zemlju, očekujući tajni kod mojih seoskih drugara”, piše Pupin u autobiografiji, za koju je, inače, 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu, najprestižniju književnu nagradu u Americi, i koja je kasnije godinama bila školska lektira u američkim školama.

Danas se u Idvoru nalazi Muzej Mihajla Pupina, kome pored glavne zgrade pripada i nedavno renovirana Pupinova rodna kuća. Međutim, sama zgrada muzeja je ugrožena, a njen krov je oštećen i prokišnjava, što su “lovci na mitove” i sami videli tokom svoje posete. “Društvo za promociju i popularizaciju nauke apeluje na državu i sve nadležne institucije da pomognu renoviranje zgrade muzeja koja je u jako teškom stanju”, kaže Šuvakov, podsećajući da je sećanje na Pupina danas mnogo prisutnije u Americi nego u Srbiji.

[Prema tekstu iz Vremena nauke, broj 13]


Objavile: Male novine | 23. 05. 2010.

Posaljite komentar


three + 9 =