Nemanja Rotar: PISCI U POLITICI

„Pokušaj da se nešto, po svojoj prirodi namenjeno za sitne gmizavce, učini dostupnim i za prepotopske džinove, mora uroditi neuspehom”. Podstaknut ličnim suočenjem sa “sitnim gmizavcima”, književnik Nemanja Rotar piše o fenomenu pisca u politici.

Nemanja Rotar

PISCI U POLITICI

(Slučaj između tragedije i farse)

Moj prijatelj biolog mi je jedanputa pričao kako su preistorijske zveri, razni prepotopski ihtiosaurusi i brontosaurusi, podcenili sitne gmizavce koji su se motali oko njihovih nogu. Omalovažavali su ih. Čudovišta su potom nestala, gušteri su preživeli. Podležući postepenim mutacijama, proizveli su vrstu homo sapiens. To znači, za svoje postojanje imamo da zahvalimo trpeljivosti velikih gmazova. U našim genima upisana je uspomena na ovo tvrdokorno pleme. Mi smo, zapravo, njihov soj.

Ako se uzme u obzir gore navedeno, situacija sa piscima upetljanim u politiku postaje znatno jasnija u modernom društvu. Postoji izvesna razlika u poimanju uloge književnika u životu ljudske zajednice na Zapadu i u Istočnoj Evropi. Nikada literarni stvaraoci na Zapadu nisu bili tako privilegovani u društvenom smislu kao njihove kolege u komunističkim i socijalističkim zemljama Istočne Evrope. Zakon tržišta je oblikovao sudbinu autora u razvijenim kapitalističkim zemljama. Oni su bili bogati i čitani, slavljeni od najšire publike ili bili miljenici kritike i zatvorenih akademskih krugova. Njihova uloga u društvenom smislu bila je zabavljačka ili kritizerska, ali nikako presudna. Književnik je samo jedan u nizu umetnika koji bira slavu i materijalni uspeh ili poziciju usamljenog cinika.

Međutim, na Istoku Evrope situacija je posve drugačija. U doba komunizma, pojedini etablirani pisci, ponekad delegirani od strane bezbedonosnih službi, primali su sinekuru od države ne bi li stvarali svoja dela. Naravno da su ta dela bila izrazito ideološki obojena. Ona su slavila socijalističke, marksističke, komunističke i druge ideje koje je baštinila elita na vlasti. Korupcija je savršeno funkcionisala. Mi tebi platu i privilegije, a ti nama ditirambe, omaže i panegirike. Bilo je, naravno, književnika koji se nisu slagali sa režimom i koji su pisali po diktatu vlastite sumnje i savesti. Oni su prošli loše. Bili su hapšeni, mučeni i ubijani. Slobodoumlje se plaćalo glavom. Stoga su pisci-disidenti napuštali matične zemlje i bežali na Zapad. Ali ni tamo nisu baš mogli da se razmahnu i pišu o čemu im je volja, već jedino o svojoj jalovoj sudbini i progonu od kog su mislili da su zauvek utekli.

Situacija i položaj pisca nakon pada komunizma u zemljama Istočne Evrope znatno se menja. Jedan od najupadljivijih fenomena u postkomunističkim zemljama je upravo visoka vidljivost pisaca u političkom životu, ali više ne u vidu ideološke potpore partijskom aparatu, već u vidu aktivnog učešća i donošenja odluka. Mnoge literate postaju stranački lideri, predsednici država, ministri, državni sekretari. Dojučerašnji disidenti, borci za pravdu, ljudi prevashodno humanističkih i kosmopolitskih nazora oblače partijske uniforme i postaju deo postrojenog društva. Postaju deo džinovske birokratske mašinerije koja ih je lomila i davila do skora, a koju su oni poželeli da iznutra promene i oplemene. Tu nastaje sva kob i zao udes, tu nastaje tragedija i farsa jednog, u suštini, dubokog neslaganja i jedne urođene neprirodnosti koja se želi prevazići po svaku cenu. Pokušaj da se nešto, po svojoj prirodi namenjeno za sitne gmizavce, učini dostupnim i za prepotopske džinove, mora uroditi neuspehom. Čak i oni književnici, koji su dobro ispekli zanat u komunističkom jednopartijskom uređenju, a po njegovom padu na krilima nacionalizma uzurpirali državni tron, nisu bili vični poslu koji se pred njima našao. I u slučaju pokušaja humanizacije okoštalog birokratskog sistema i u slučaju histerične nacionalne egzaltacije i ostvarivanja projekta jednonacionalne države, pobedili su sitni, trpeljivi gmazovi. Pisci su bili u većini slučajeva sluđeni, nasamareni, izigrani i na kraju brutalno smenjeni. Egzekutori su bili politikanti, spremni na odbranu svog mandata i novčanih privilegija koje iz toga proističu, krijući se vešto iza tobožnje nemogućnosti narušavanja partijske discipline.

Da li je rigidnost i nehumanost predhodnog tiranskog političkog uređenja proizvela kod ljudi osećaj da bi baš pisci, i to disidenti, mogli da promene stvari na bolje, ili je razlog u potpunoj diskreditaciji komunističke elite – teško je reći, ali ostaje činjenica da se nakon sloma totalitarnih državnih aparata upravo književnicima najviše verovalo. Ekspanzija pisaca na visokim državničkim funkcijama je očigledna. Predsednici – književnici postaju praksa u većini istočno evropskih zemalja: Vaclav Havel u Češkoj, Arpad Genc u Mađarskoj, Rudolf Šuster u Slovačkoj, Dobrica Ćosić u Srbiji, Lenart Meri u Estoniji.

Malo kome je od književnika pošlo za rukom da uspešno obavlja dva tako oprečna zadatka, da bude umetnik, stvaralac, mislilac, a opet i operativac, odnosno vladar. Posve su čudne pobude koje su naterale umetnike da zakorače u svet krajnjeg pragmatizma i prevare. Njihovi svetonazori, izgrađena moralna načela, težnja ka slobodi misli, nesputanost u ponašanju i odlučivanju, postaju smetnja u vršenju vlasti. Politički sistem današnjice, izgradjen na fluidnim načelima, stalnoj promeni stava, munjevitim prevratima, neizvesnosti, nitkovluku, makijavelističkim pravilima igre, ne podnosi karakternu rigidnost, doslednost, upornost i pravednost. Partikularizam, sitnosopstvenički porivi, vulgarno kompromiserstvo strani su umetničkoj duši. Ona teži savršenstvu i zaumnoj istini, bez obzira u kom pravcu se neko kretao. Pisci su isposnici i najzatucaniji vernici svoje boginje Atine. Njihov crno-beli književni svet nije svet realnih političkih kalambura i marifetluka. Insistiranje na moralnim načelima mora biti ismejano u okvirima modernog menadžmenta i “ekspertskih” poduhvata. Zamrlo je vreme vrednosti i normi koje se poštuju i ne ruše, ovo što živimo jeste gorki nihilizam i majmunisanje. U tako neuređenom sistemu, u kome se događaji odvijaju prema scenariju opšte propasti, pisci bivaju smešni poput klovnova, poput smotanih tipova koji ruše sve oko sebe i kojima okoreli kulovi politike povazdan lupaju šamare. U svetu prošaranom spletkama, nameštaljkama, podvalama, seljačkim nasamarivanjima, svaka plemenitost deluje neartikulisano i komično.

Tako su svi, na neki način podbacili. Havel nije uspeo da se na valjan način izbori sa multikorporacijskim beskičmenjaštvom, malograđanskim i belosvetskim političkim profiterstvom pa su stoga njegovi pristanci na kompromise delovali licemerno, premda on na njih nije nikako pristajao iz zlih namera. Pri kraju svoje političke karijere, on se u potpunosti prepustio dominatnoj struji političkog oportunizma. Svoje zatvorske godine i robovanje razmenio je u sitniš. Postao je nesiguran i uplašen daleko više nego u doba partijskog jednoumlja. To sam priznaje u jednom govoru američkim studentima: “Otkrio sam jednu zapanjujuću stvar: iako bi se moglo očekivati da sam s bogatim iskustvom stekao i više samopouzdanja, sigurnosti i ubedljivosti, istina je sasvim suprotna. Postao sam manje siguran u sebe, mnogo skromniji. Možda mi nećete verovati, ali svaki dan imam sve veću tremu; svaki dan sve se više bojim da ću se pokazati nedoraslim poslu, ili da ću nešto da zabrljam”. Ovo iskreno priznanje svedoči da obrazovan, rafiniran i suptilan duh ne pronalazi sigurnost u razvratnom političkom okruženju.

Havel je samo jedan od primera kako odličan pisac postaje nespretan političar. Zapravo, virtuoznost, osobenost, jaka individualnost je nešto posve strano modernom političkom životu. Srednjomernost, disciplinovanost, beskarakternost kvaliteti su koji se traže i koji danas imaju cenu.

Preterano verujući u vrednosti koje su nestale sa sumrakom idola, književnici-političari čine iznova grube i početničke greške. Sanjajući o stvaralačkoj demokratiji, o politici rada, o najcelishodnijoj upotrebi i poštovanju dokazane i vredne ličnosti, o politici kao službi narodu, pisci previđaju da se u stvarnosti događa vladavina koncesija, banaka, konzorcijuma, multinacionalnih korporacija, nepotizma, ugovora ispod žita, socijalnog raskola, partokratije i političke prostitucije.

Treba pojedincima odati poštu za sakupljenu hrabrost i avanturistički duh. Međutim, stvarnost je u više navrata opovrgla činjenicu da se umetnik može snaći u političkom vrtlogu bez ozbiljnih ožiljaka na duši. Pisci ne mogu da se zadovolje uskostranačkim istinama, niti mogu da prihvate gvozdeni zakon partijske oligarhije. Niče je bio u pravu kada je napisao: “Ko mnogo misli, nepodesan je da bude član stranke: svojom mišlju on lako probija granice stranke”. Demagoški karakter i namera da se deluje na mase svojstveni su sada svim partijama. Borba za glasove na svaki način, nikako borba za principe, ideologiju ili načela. Sve stranke su prinuđene, zbog potreba omasovljenja i populizma, da svoje principe i dobre namere pretvore u velike gluposti. Dakle, nema govora o Politici, već o političicama. I kome nije jasno, i ko još uvek gaji plemenite nade, ponavljam i vičem u uho: preživeli su veliki gmazovi, a nestali prepotopski dinosaurusi. Mi smo, međutim, soj ovih prvih. Na žalost, sada i zauvek.

Nemanja Rotar, pisac i diplomirani filolog, rođen je 1972. u Pančevu, gde i danas živi i radi. Objavio je knjigu pesama “Početak sna”, zbirku priča “Katalog čitalaca”, knjigu eseja “U vrtlogu samoće” i romane: “Buđenje zmaja”, “Čuvari Balkana”, “Poslednja noć na Levantu”, “Netrpeljivost” i “Dnevnik ljudoždera”. Autor je izdavačke kuće Stubovi kulture iz Beograda. Dobitnik je stipendije Fonda “Borislav Pekic”, a četiri njegova romana su se našla u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 25. 05. 2010.

Posaljite komentar


8 − four =