Slobodan Bubnjević: BAUKOV INCIDENT

BEOGRAD, POSLE DVEHILJADITE. Nisam se upleo u mrežu zbog Mine.

Nije baš da sam prebirao po oglasima kako bih sebi pronаšao kakvu zgodnu špijunsku aferu, ali kad se već postavilo pitanje, imao sam za to mnogo drugih, jačih motiva od bivše devojke.

Mina, uostalom, nije ni bila tu. Odselila se u Kanadu par meseci pre nego što je, jednog letnjeg dana, iskrsao posao sa Kristijanom.

A njega, Kristijana, lokalnog glumca rumunskog porekla, poznavao sam od detinjstva.

On je bio sasvim beznadežan lik, dobroćudan, ali toliko neprilagodljiv na savremene uslove života da je ubijao vreme uglavnom u očajanju, osim ako već nije nudio na prodaju bilo šta što bi mu došlo u ruke.

Još od ratova u Bosni i Hrvatskoj, Kristijan je igrao epizode u rumunskom pozorištu, mada je, zapravo, toliko retko imao kakvu repliku da je više bio statista nego glumac.

Tog popodneva, upravo dok sam iz porcelanske činije na sto istresao sitninu i slagao je na dve gomile, jednu za hleb, drugu za cigarete, Kristijan me je pozvao telefonom.

“Treba mi tvoja pomoć”, rekao je, sav uzbuđen, kao da razgovara sa upravnikom pozorišta.

“Reci, Kristijane”.

“Hteo bih nešto da prodam”.

“Šta god da je”, nasmejao sam se, “ja ti to ne mogu kupiti”.

“Ne, potrebna mi je tvoja pomoć za prodaju”, promumlao je. “Dođi na kej za sat vremena”.

“Zašto ne u Srbiji?”.

“Dođi na kej”.

Pomislio sam kako Kristijan hoće da mi ponudi procenat od tog posla, ali nisam mnogo verovao da se tu krije bilo šta ozbiljno. Kristijan nije bio tip koji može da nabasa na lovu.

Uglavnom je samo sedeo u “Srbiji”, birtiji koja je kao u kakvoj plitkoj alegoriji naše istoimene države, sa dolaskom novih vlasnika stalno menjala imena, ali je njen stari naziv nekako opstajao među gostima čitav vek, još od vremena kad je, usred poreskog rata sa Austro-Ugarskom, otvorena u blizini dunavske obale.

Kristijan se opijao mahom na veresiju, a ponekad i od bednih nadnica koje mu je uprava pozorišta povremeno isplaćivala uz mnogo cike i moljakanja. No, bilo bi netačno reći da, osim statiranja na rumunskom jeziku, baš ništa drugo nije pokušavao.

Pronašao sam ga nedaleko od metalne piramide na keju – sedeo je na betonskoj ogradi i zamišljeno posmatrao reku. Bilo mi je jasno da ono što želi da proda uslovljava takvo sumorno ponašanje.

“O čemu je reč?”, upitao sam ga.

“Ovo”, uzdahnuo je i iz džepa izvadio malu plastičnu kasetu kakve koriste digitalne kamere starije generacije.

“Šta je to?”

“Beta. Ali, snimak je napravljen VHS kamerom”, rekao je i pružio mi kasetu.

Razgledao sam je, retko sam držao betu u ruci. Na prednjoj strani male sive Sony kasete nalazila se nalepnica koja je govorila da je snimak star više godina.

Hemijskom olovkom kojoj se tinta razlivala na uglovima slova, neka drhtava ruka je napisala “Donje polje, 1995”.

Donje – ko zna gde – polje. Godina 1995. – poslednja godina rata u Bosni i Hrvatskoj. Bilo je to dovoljno da me prilično zabrine.

“To je jedini autentični snimak zločina”, objasnio mi je Kristijan.

“Gledao si?”

“Nisam, nemam na čemu to da pustim. Veruj mi, čovek koji mi je to dao ne laže o takvim stvarima”.

“Nemam ni ja takav plejer”, odgovorio sam mu. “Ova kaseta može da se vidi samo u nekoj televiziji”.

“Hoću to da prodam. Ljudi treba da vide šta se sve događalo u ratu”, uzdahnuo je Kristijan. “Nema drugih kopija. Šta misliš, koliko vredi?”

“Mislim da bi na nekoj televiziji dali bar hiljadu evra”, nagađao sam. “Ako je snimak stvarno autentičan”.

“Ti znaš neke novinare. Pozovi ih, ako mi pomogneš, daću ti pola love”.

“Dogovoreno, ali ko zna šta će biti”.

“Hej, ne brini za snimak. Čovek je sve snimio šta se radilo”, rekao je Kristijan i ustao.

Krenuli smo ka gradu i uskoro završili u “Srbiji”. Gazda kafane, zvani Vreća, meni je tada još davao veresiju, pa smo u kafani sedeli do kasno u noć. Kristijan se grozno napio, ali nije rekao nijednu reč više o kaseti.

Onaj koji mu je to dao zaista ga je ubedio da je stvar opasna.

SUTRADAN. Sve što sam uradio bilo je da pozovem svoju prijateljicu Sonju iz agencije za odnose sa javnošću.

Razmišljao sam i o Milutinu, mom susedu istoričaru koji je nekada u Zagrebu privremeno radio kao novinar, ali sam znao da mi on ništa neće pomoći, a ako je stvar prava – ne valja širiti krug ljudi.

Sonja je zato bila sasvim u tokovima. Zamolio sam je da mi pronađe telefon nekog hrabrog, nezavisnog TV novinara.

Nasmejala se.

“Takvih nema u ovoj zemlji”, rekla je.

No, dala mi je broj jednog novinara koji je u to doba bio toliko slavan da je bolje ne pominjati mu ime. Jedva sam smogao hrabrosti da ga pozovem.

Rekao sam mu da imam važne informacije za njega, da ne mogu o detaljima preko telefona, da treba da se vidimo i zakazao mu sastanak na istom onom keju gde sam se susreo sa Kristijanom.

Tih dana, kao i uvek tokom leta, nije bilo nikakvog posla, pa sam imao vremena da se zabavljam sa video-kasetom i odlazim na konspirativne sastanke sa novinarem.

Kad je došao na kej, mrzovoljan i neispavan, ispričao sam mu relativno brzo o čemu je reč, mada mu nisam pokazao kasetu.

“Razgovarajte sa urednikom”, rekao sam mu, “javite se da vam predam kasetu ako budete želeli da me nagradite”.

Sva ta konspiracija će samo podići cenu, a, uz to, kasetu nisam smeo odmah da mu predam. Ni sam još nisam znao šta je na njoj bilo snimljeno.

“Mi ne radimo tako”, rekao je novinar i zapalio cigaretu, mada je jednu upravo bio ugasio.

Objasnio mi je da oni ne plaćaju takve usluge čak i kad mogu unapred da pregledaju materijal. Pretvarao sam se da sam tip koji ume da pregovara – odgovorio sam kako smo vrlo ozbiljni sa onim što mu nudimo i najzad, otvoreno sam tražio dve hiljade evra.

Novinar je odmahivao glavom na sve to, ali je ipak uzeo broj telefona. Bila je to neka nada.

Kasnije, ispričao sam Kristijanu kako sam našao pravog čoveka. Kristijan je pokazao dotad neviđeno oduševljenje – počeo je da razmišlja koliko duboke rupe može da popuni sa tolikom lovom.

“Treba da mi se javi”, rekao sam mu.

Međutim, novinar se nije javljao.

PAR DANA KASNIJE. Često sam zagledao u telefon, ali nije bilo nikakvih neočekivanih poziva. Nije bilo ni onog, očekivanog.

U međuvremenu, Kristijan je počeo da sumnja kako ta moja veza nije naročito zainteresovana.

“Da ponudimo nekom drugom?”, pitao je kad smo se sreli u „Srbiji“.

Slegao sam ramenima. Bolje sačekati, glupo je stvar nutkati okolo.

Ako je snimak autentičan, neće valjati da se priča raširi pre javnog emitovanja, a ako nije, glupo je dalje uzaludno pokušavati.

“Bolje da sedimo na tome”, rekao sam Kristijanu.

Uz to, nisam znao nijednog drugog novinara, a nisam mogao ni ponovo da molim Sonju za istu uslugu. To bi značilo da se stvar detaljno objašnjava.

Ako ništa drugo, Sonja je mogla da pomisli kako je njen prijatelj jedan od onih nesrećnika koji pišu dopise poznatim novinarima.

Stvar je ostala na tome da čekamo da se novinar sam javi.

U međuvremenu, dok smo čekali poziv, razmatrali smo razne mogućnosti da sami pogledamo snimak. Nije bilo načina da dođemo do odgovarajućeg plejera, a da ne izazovemo previše sumnje.

Srećom, u Kristijanovom pozorištu postojala je neka soba sa snimateljskom opremom – zaostavština upravnikove propale ideje da kupi kameru, plati kamermana, snima predstave i šalje ih u Rumuniju, u nadi da će time iz matice dobiti kakvu finansijsku pomoć.

Ta upravnikova stvar je propala u svim segmentima. Kamerman je brzo odustao od tog posla, napustio pozorište, ali je oprema ostala.

Kristijan je smislio da se jedne noći uvučemo u pozorište. Pod izgovorom da prevodimo neki komad sa srpskog na rumunski, mogli smo proći pored portira i na kameri krišom pogledati snimak.

Svidela mi se ideja. U međuvremenu, krenulo mi je sa časovima matematike, spremili smo nekako litar konjaka za portira i ugovorili da u ponedeljak uveče idemo u akciju.

Uvukla me je cela ta stvar. Zanimalo me je kakvi su samo monstruozni zločini mogli biti učinjeni u tom Donjem polju 1995. godine.

Sve češće sam zamišljao kako bi sve to moglo da izgleda pošto prodamo kasetu. Snimak se emituje, izazove politički skandal, poslanici se svađaju u direktnom prenosu skupštinskog zasedanja, novinari i društveni mislioci grme sa svih strana, a na kraju, policija privodi zlikovce sa snimka.

Lepo, mislio sam. Naravno, u celoj priči, Kristijan i ja ostajemo u anonimnosti. Najvažnije je da se sami ne odamo.

Možda bih posle svega učinio samo jedan nepromišljen potez – ne bih odoleo da Mini napišem kako sam učestvovao u tako važnoj stvari.

Ona nije nameravala da se vraća iz Toronta, ali sam joj još uvek uporno slao mejlove. Dok se razvijao slučaj sa kasetom, sve više sam razmišljao šta joj treba reći o tome, ali, srećom, ništa joj nisam napisao.

PONEDELJAK. Radio sam tokom tog dana razne poslove, ali mi je sve vreme na umu bila mala plastična kaseta.

Šta li se nalazilo na snimku? Verovatno ubistva, silovanja, paljevine.

Nešto što se verovatno ne vidi jasno, snimljeno iz ugla, sa puno smetnji, zločin koji se brzo odigrava i realno izgleda manje strašno, manje krvavo i plastično nego scena nasilja iz osrednjeg akcionog filma, ali zato u stomaku ostavlja pustoš koja se ne može otvoriti nikakvom filmskom katarzom.

Sa Kristijanom sam ugovorio susret u osam sati na keju. Planirali smo da potom idemo u pozorište, umirimo portira konjakom i najzad, pregledamo kasetu.

No, negde oko pet sati, neko mi je pozvonio na vratima.

“O, Marko”, uzviknuo sam kad sam ugledao muža jedne svoje devojke iz gimnazije. “Sam si, Katarina nije sa tobom?”

“Ne, bio sam u blizini, pa sam svratio da te vidim”, rekao je Marko.

“Uđi”, osmehnuo sam se, mada mi uopšte nije bilo jasno otkud on.

Nasamo se nikada nismo družili, uvek je bio u Katarininom društvu. Njih dvoje su bili jedan od onih sjajnih parova koji nesrećnicima poput mene mogu samo da idu na nerve.

Nisam voleo Marka jer čovek nije imao drugi izbor osim da uspe u životu. Odrastao je u uglednoj i oduvek podobnoj porodici, deda mu je bio vojni general u jednom, a otac policijski pukovnik u drugom režimu.

Poslednjih godina, mada vrlo mlad, radio je za neku firmu koja je bila u lancu trgovaca boksitom iz Rusije i neviđeno je zarađivao.

Izgledao je kao dobronameran, čak donekle šarmantan lik. Uvek sam govorio kako nije duhovit, pošto je to bila jedina Markova mana za koju sam mogao da se uhvatim.

“Hoćeš da popiješ nešto?”, upitao sam, na šta je Marko odmahnuo glavom.

“Vozim, ali može kafa”.

“Gorka ili slatka?”

“Slatka kao Katarina, a jaka kao ja”, odgovorio je kao u jednom glupom vicu.

Osmehnuo sam se na silu. Možda se pročulo kako nije duhovit, pa se jadnik upinjao da stvori drugačiji imidž. Mora se priznati da me je to radovalo.

Mi nismo bili deo istog sveta. Za razliku od svih ostalih smrtnika, Marko je i vojsku služio pod olakšanim okolnostima, u nekoj jedinici gde su ga obučili za oficira u rezervnom sastavu.

On se sam povremeno hvalio kako ima neke legitimacije zbog kojih ga policija ne zaustavlja na putu i kako uvek može da pozove svoje ljude kad je neka frka.

Budući da sam, uz druge svoje mane, oduvek bio pomalo paranoičan, pomišljao sam kako su Marka još u vojsci vrbovali da radi za Službu.

Dok sam kuvao kafu, činilo mi se da ipak preterano sumnjičim Marka. Teško da u mojoj blizini uopšte može biti nekog ko radi za Službu.

No, nisam to nikada isključio. Marko je mogao biti bar spoljni saradnik, neko iz najšireg kruga mreže doušnika. Neko ko čini usluge kad baš zatreba.

“Kako živiš?”, pitao me je uz kafu.

“Dobro je. Tražim neki stalan posao”.

“Znam sve, ništa ne moraš da objašnjavaš. Znam kako je”.

“Pa, eto, javio sam se na neki oglas. Izgleda mi ozbiljna stvar. Čekam ovih dana da me pozovu”.

“Mogu li ja da ti pomognem?”

“Sumnjam, nije tvoja oblast”.

“Ti znaš da ja imam opasne veze”, uzdahnuo je.

“Znam”.

“Nego, pročulo se da prodaješ nešto”, rekao je Marko i srknuo kafu.

“Molim?”

“Pročulo se da prodaješ nešto”, ponovio je i srknuo kafu. “Jedan čovek mi je pričao da u Službi govore o tebi”.

„Ne znam o čemu govoriš“.

MINUT KASNIJE. Znao sam dobro da Marko misli na Kristijanovu kasetu, ali me je iznenadio način na koji je otvorio karte. Nisam zapazio ni kada su uopšte podeljene.

Osetio sam izvesno razočaranje.

Već sam pomišljao da bi neduhoviti Marko mogao biti u ulozi saradnika, ali, nikako nisam očekivao da će, bez ikakve igre, Služba preći na moju stvar dok srče kafu.

“Nutkaš okolo nešto što ne treba”, Marko je spustio šoljicu.

“Ne, ništa. Ti znaš, uglavnom držim časove”.

“Došao sam da te upozorim“, Marko mi se gotovo uneo u lice. „Drugarski. To ti ne valja. Reši se brzo toga što imaš”.

“Nemam pojma o čemu pričaš”, mrmljao sam.

“E moj Stanislave, nisi glup momak, pritegnuće te za neke tvoje greške”, Marko je izvadio kutiju cigareta i polako je raspakivao. Pokidao je celofan i iscepao foliju.

“Ne pratim te, Marko”.

“Uzmi”, izvukao je jednu cigaretu i okrenuo paklu ka meni.

“Neću, hvala”.

“Uzmi. Nije to zajebancija. Ti znaš da se mene to ne tiče”, spustio je paklu. “Došao sam zbog Katarine, da te drugarski upozorim, ništa me ne košta”.

“Ne znam o čemu pričaš, Marko”.

“Znam sve, ništa ne moraš da objašnjavaš. Znam kako je“, uzdahnuo je i ponovo podigao paklu sa stola. “Uzmi cigaru, nemoj da me uvrediš.”

“Hvala, Marko”, ne znam zbog čega sam uzeo cigaretu. Tek tako.

“Kažem ja njima da si moj čovek. Služba bi ti bila zahvalna ako bi se rešio toga što imaš”, Marko je opet srknuo kafu. Zapalio je cigaretu, ali nije ugasio vatru na upaljaču. “Ali, tvoja stvar. Ja došao, preneo ti, a ti vidi šta ćeš”.

“Možda bi mogao”, prozborio sam vrteći cigaretnu tubu oko ose. “Možda bi mogao da im kažeš da ja nemam ništa na prodaju”.

“Ljudi znaju da ti imaš nešto za prodaju”, prineo mi je plamen.

“Mislim da ga više neću imati”.

“Pazi, Stanislave, nije to zajebancija. Nemoj da ga sad ima, sad nema“.

“Kontam te sve Marko, nije zajebancija. Ako je ičeg i bilo, više ga neće biti”.

„Nisi ti glup, Stanislave. Kažem ja Katarini da si mi se od njenih drugova ti uvek najviše sviđao”, ugasio je svoju cigaretu, dok sam ja uvlačio dim. Nekako mi je laknulo kad sam osetio kako mi toplina puni plućne alveole.

“Hvala ti, Marko. Nisam znao da ta stvar može biti išta bitno”.

“Znam kako je. Ljudi ne paze i uvale se u sranje. Ali, uvek neko brine. Zato sam ja i došao, da te drugarski upozorim“.

„Hvala ti.“

„Odoh sad, čeka me posao. Ti se samo što pre reši tog paketa, a ostalo ne brini, sve ću ja da ti završim sa Službom”, ustao je. “Javi mi se slobodno kad god mogu da ti pomognem. Možeš da izađeš nekad sa mnom i Katarinom”.

“Važi, Marko. Ne brini, neću da te ispalim”, ispratio sam ga.

Nije mi bilo odvratno što glumim da sam zahvalan čoveku koji je došao da mi preti u ime Službe. Bio sam razočaran što se sve odigralo na takav bezvezan način.

Očekivao sam od Službe bar jednu mrvu psihološke igre, u kojoj ona svoju žrtvu polako pritiska, saslušava, postavlja pitanja tako da je vodi do loma ili joj bar preti i batina, da bi najzad, ponudila sitnicu za koju se čovek uhvati, šta god to bilo, neka mala tajna ili usluga, posle koje dolazi potpuno otvaranje. Ali, nije bilo ništa od toga.

Priznajem da sam saradnike Službe neosnovano i preterano zamišljao kao ispijene i pronicljive sovjetske čekiste, kao tanane gospodare ljudske slabosti sa prodornim pogledom, maskiranim cvikerom, kao ledene askete nemilosrdnog čela čije lukavstvo doseže do dubina koje običan čovek ne može dokučiti.

Verovatno bi ovi sovjetski pioniri, umetnici igre, danas pali u očaj kad bi videli na šta se srozao njihov zanat.

Sa decenijama prakse, elemente ljudskog dobija i lomljenje ljudskog u čoveku – i ono postaje rutinski i preko volje odrađen posao.

A ja se nisam nikako suprotstavio tom trulom mehanizmu.

Nikada nisam spadao u one neustrašive pojedince koji bi Marka u ovakvoj situaciji izbacili kroz vrata. Samo sam ih zatvorio za njim.

Cigareta mi je lagano dogorevala među prstima. Tuba neokrunjenog pepela se povila pri vrhu.

POSLE. Nisam imao pojma ko je mogao da nas oda Službi. Verovatno se Kristijan izbrbljao negde. Novinar nije sigurno, ali ni to nije isključeno.

Kad sam samo malo razmislio, prošla me je neugodnost zbog kukavičluka i olakog pristajanja na Markove nagoveštaje.

Kako je veče padalo, moć Službe je postajala sve jasnija.

“Tako se to radi”, rekao sam Kristijanu koji je sumnjičavo vrteo glavom pošto smo se našli na dunavskoj obali.

“Šta?”, ljutio se Kristijan. “Dođe ti neki levi tip, popije kafu sa tobom i ti se načisto usereš. Hej, bre, otkud znaš da on uopšte radi za Službu? Pokazao ti neku legitimaciju?”

“Ne budi lud, Kristijane. Oni to tako rade. Pošalju nekog bliskog, nekog koga poznaješ, da te kao izokola upozori, da se usereš i gotova stvar. Drugi put ne upozoravaju”.

“Hej, jebemu”, Kristijan je raširio ruke. Opsovao je i seo na betonsku ogradu.

Bio je grdno razočaran, ali je sve shvatio – Rumuni se bar razumeju u tajne službe.

Nismo puno razmišljali šta da učinimo. Što smo više razgovarali o Markovoj poseti, pretnja nam je izgledala sve ozbiljnija. Oni su i pod novim režimom kontrolisani život, a pre svega smrt, naročito kad su zločini u pitanju.

“Hoćemo li bar da pogledamo šta je na kaseti?”, upitao sam, ali sam znao da se sad sigurno nećemo uvlačiti u pozorište i pregledati snimak.

Mogli smo biti sigurni da je autentičan. Sertifikat je stigao direktno od Službe.

Predložio sam da izvadimo traku iz kasete i spalimo je. To je bilo najsigurnije rešenje.

“Pametnije nego da palimo celu kasetu”, rekao sam Kristijanu.

Otišli smo u njegov stan, majka mu srećom nije bila kod kuće, rasekli smo kasetu i izvadili namotanu crnu usku traku.

Mora da su u tom namotaju bili kilometri vrpce. Kakvi li su užasi bili snimljeni na njoj?

Kristijan je sastrugao natpis sa polomljene prazne kasete i bacio je u smeće.

Vrpcu sa snimkom stavili smo na dno kade i zapalili. Buknula je istog trenutka. Plamen je uz prasak šiknuo do tavanice kupatila, obojica smo ustuknuli, a potom se oganj naglo stišao.

Sve je bilo gotovo za par sekundi.

“Jebi ga, ostao mi je trag u kadi”, uzdahnuo je Kristijan.

“Bezveze, nisam o tome razmišljao”, počešao sam se po glavi.

“Nema veze, važno da smo se toga rešili”, osmehnuo se i izvadio bredni koji smo spremili za portira.

Nismo imali šta da slavimo. Poneli smo se kao pičke. Ali, kao pametne pičke.

Brzo i lako smo potom prebrodili moralnu krizu. Bilo je toliko dokumentovanih zločina iz rata koji stalno iskrsavaju i koje smo videli na televiziji, jedan dokument manje ili više ništa nije značio.

Kristijan je malo žalio za lovom koju smo mogli da zaradimo, ali ga je brzo prošlo.

Naravno, nisam mu rekao da me je, samo nekoliko dana pošto smo spalili snimak, slavni novinar pozvao jer je bio zainteresovan za kupovinu kasete. Ne verujem da bi Kristijan to tako lako podneo.

Lično se nisam previše uzbudio zbog novinara – samo sam ga obavestio da je sve to bila jedna velika greška. Sa njegovim medijskim iskustvom, shvatio je šta se desilo. I Služba, takođe.

Pošto smo spalili kasetu, nije bilo novih kontakata.

Možda sam sasvim naivno gledao na celu tu priču. Pomišljao sam da će se novinar kajati zbog tolikog svog otezanja.

I bilo mi je pomalo drago zbog svega. Bar sam saznao da Marko radi za njih. I kako to sve ide.
Shvatio sam da ionako ne bih smeo bilo šta da napišem Mini. A čak i kad bih smeo, ona mi to ništa ne bi verovala. Ø

Slobodan Bubnjević, pisac i novinar nedeljnika VREME, rođen 1978. u Rijeci, objavio je osam radio drama i zbirku priča “Perturbacije i druge nevolje” (2005). Njegova drama “Usud” osvojila je prvu nagradu na konkursu za najbolju originalnu radio-dramu Radio Beograda 2005. godine, priča “Napredak” prvu nagradu na konkursu Laza K. Lazarević za najbolju pripovetku na srpskom jeziku u 2007. godini, a priča “Baukov incident” treću nagradu na konkursu “Ulaznica” 2009. Uskoro će objaviti roman u 13 priča “Baukova mreža”. Od januara 2010. je autor-urednik Malih novina.


Objavile: Male novine | 5. 03. 2010.

Posaljite komentar


7 × = fourteen