Srđan Srdić: KOŠMAR FUDBALA

“Bio sam miran, počelo je da se dešava, nakon pet godina, da zaspim, a da ga se ne setim. A onda je grupa naših istaknutih sportista, u pratnji ornitologa i istaknutih fudbalskih radnika, zapucala ka Pretoriji, svetoj mondijalskoj teritoriji. Sinoć sam svratio do crkve, u koju inače ne idem, ne bi li se Svevišnjem obratio i zamolio ga da odgodi susret naših ptičurina sa vesnikom fudbalske apokalipse”, kaže Srđan Srdić u sportaškoj priči “Mrtva priroda sa tikvama” o košmaru fudbala.

[Na slici: Johann Heinrich Füssli - NACHMAHR (Noćna mora), ulje na platnu, 1781.]

Srđan Srdić

MRTVA PRIRODA SA TIKVAMA

Vojna doktrina čika-Crnog

Neke noćne more funkcionišu na dnevnoj bazi. Njihov rok trajanja je neograničen, one vas progone kao smeh Milojka Pantića. Život sa neobičnom lakoćom može da vam se pretvori u dvadeset deveti septembar 2005. godine, devetnaest i petnaest. Stadion Partizana. Možete da imate prednost od dva gola koju ste obezbedili na tradicionalno miroljubivom Bliskom Istoku. Kralj može čak i penal da odbrani u poslednjem minutu. Neke formalnosti su to što jesu, samo ako pored aut linije ne stoji vojnik Partizana. Ophrvan teškim teoretskim razmatranjima koja, pod senkom neizostavnog kačketa, proističu iz tri vrhunske Čičine mantre:

- pet nula je najopasniji rezultat za onog koji ga ostvari
- lopta je okrugla
- danas svi igraju fudbal, ili, imate vi noge, imaju oni

Vi ste tu, na istočnoj tribini, vaše srce je puno milosrđa, oprostili ste hrišćanski, Artmedija je arhivirana, ona je sada ništa više od Fljamurtarija, Kroacije ili Rapida, više se ne sećate Boje koji zavija vaše crno-belo srce u crno, ne, ne priviđa vam se Brnović Nenad, koji izvodi penal lucidno poput Brnović Dragoljuba („Pusti ga, bolan, Hadžibegiću kad ti kažem!“, urliknuo je duhom klonuli Osim), sve je u redu, fudbal je to, desilo se i Liverpulu protiv Debrecina, Zvezdi protiv Ksamaksa. Zvezdi protiv Ekerena. Zvezdi protiv Levadije… Ali ne protiv Tikve. Ne postoji klub koji se zove Tikva. Tikva u fudbalu, to je čist psihički automatizam. To je Nimbruk u košarci. To je trideset prvi februar.

I taj penal, u prvom minutu. I još par penala. I taj tip, koji se zove Golan (što je prihvatljivo, čovek je igrao za Tikvu, hteo posle neko da nam ga uvali, u četiri se kredita uvalio!), taj Golan kako poput maloletne antilope galopira pred brižnim očima čika-Crnog, ostavljajući ga u ledenim ponorima fudbalske introspekcije. I nema tog Džojsa, tog Viljema i Henrija Džejmsa, koji ne bi ustuknuo pred strahotama toka svesti iz kog se izvukla elementarna pouka pred početak drugog poluvremena:

„Vojnici, junaci, pet plus prvo poluvreme, gubimo, ništa strašno, važno je da verujete da ovo nije verovatno. Ostaje nam da se ukopate i ne reagujete pre no što im vidite beonjače. Igraćemo gandijevski, na njihovu agresiju odgovorićemo melanholijom nemih posmatrača. Navijači će doživeti aristotelovsku katarzu, ne zvao se ja Crni! A i ne zovem se tako. Ko me ne posluša! (ovde je obrisao suzu kralja Lira), Ko me ne posluša! (iz očinskog je srca promumlao), Ko me ne posluša! (ovde ga više niko nije slušao, čak ni poslovično radoznali Vukčević). Izađite pred ovih deset hiljada mučenika u Hristu, i pasivno se ustremite ka aktivnoj tragediji. Moja komanda je izvršna: zabranjujem svaku samovolju, nagle pokrete i dodavanje iz prve. Kome na pamet padne da šutne ka golu protivnika, eno mu holandske i nemačke lige, pa neka se tamo iživljava.“

Nakon primljenog četvrtog gola, konačno sam se ostvario kao fudbalski huligan. Tehnologiju čupanja stolice sa stadiona savladao sam neslućenom brzinom. Osetio sam i ja delić sitnog huliganskog zadovoljstva, vitlao neko vreme pomenutim objektom iznad glave, kao Leatherface motornom testerom, zatim sam se sjurio dole, ka rešetkama koje su delile nas, dobroćudne prijatelje fudbala, od poprišta najznamenitijeg filozofskog eksperimenta u istoriji plemenite i drage nam igre. A onda je, dok sam rikao kao razjareni lav kog su iz nevinog sna uznemirili razni potuljeni i anonimni zverovi, obratio pažnju na tamnoputog momka koji je prošetao do juga. Sa loptom. I koji je uputio tu loptu u okvir gola. Ona je prešla zamišljenu gol liniju i završila iza leđa nemoćnog vratara. Po peti put. Da nam se nađe. Za uspomenu. I dugo sećanje. Ono sa početka priče.

.

JUNSKI SPECIJAL
Malih novina

AFRIKA 2010.

.

Kao kroz isparenja iz pančevačke rafinerije, sećam se kako čika-Crni, vojnik Partizana, saopštava nešto o razlozima svog neumitnog odlaska. Napuštajući pres salu dotakao je vrh kačketa, kao da je hteo da nam poruči da ništa nije gotovo. Da ćemo se još videti. Osvrnuo se rezignirano, i otišao u Afriku. Južnu Afriku. I bio sam miran, počelo je da se dešava, nakon pet godina, da zaspim, a da ga se ne setim. A onda je grupa naših istaknutih sportista, u pratnji ornitologa i istaknutih fudbalskih radnika, zapucala ka Pretoriji, svetoj mondijalskoj teritoriji. Sinoć sam svratio do crkve, u koju inače ne idem, ne bi li se Svevišnjem obratio i zamolio ga da odgodi susret naših ptičurina sa vesnikom fudbalske apokalipse. Možda im uputi neku sugestiju, pozove ih na večeru, možda ima neki predlog za gazda-Radomira, ne sumnjam da ima. Svevišnji je, srećom, bio dostupan, i rekao mi da će učiniti sve što je u njegovim moćima. A sve je u njegovim moćima. Oprezan sam i pored nebeskih garancija. Ko jednom stolicu sa stadiona polomi… Šta ćeš, svako svoju Tikvu ima.

[Pročitano na KIKINDA SPORT-u, najavnom događaju za ovogodišnji, peti po redu, festival Kikinda short]

Srđan Srdić, rođen u Kikindi 1977, diplomirao je u Beogradu na katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, na kojoj kasnije završio i master studije. Trenutno na doktorskim studijama na istom fakultetu. Urednik međunarodnog festivala kratke priče KIKINDA SHORT. Do sada se bavio kraćim proznim oblicima. Objavljivao u „Zarezu“, „Quorumu“, „Knjigomatu“, „Poljima“, „Povelji“, „Severnom bunkeru“, „Plastelinu“, „Litkonu“… 2007. godine dobio prvu nagradu na konkursu zrenjaninskog časopisa „Ulaznica“, u delu koji se odnosio na prozu. 2009. godine dobio nagradu „Laza Lazarević“ za najbolju neobjavljenu srpsku pripovetku. Od decembra 2009. godine autor izdavačke kuće „Stubovi kulture“, koja 2010 objavljuje njegov prvi roman „Mrtvo polje“. Dobio je književnu stipendiju iz Fonda “Borislav Pekić” za 2010. godinu za rukopis zbirke priča “Sagorevanja”.


Objavile: Male novine | 12. 06. 2010.

Posaljite komentar


8 + = thirteen