Lana Bastašić: VELIKI KNJIŽEVNIK

Prvu knjišku sezonu Malih novina, pred letnju pauzu, okončavamo malom pričom o velikom književniku, vanredno talentovane spisateljice iz banjalučkog književnog kruga, Lane Bastašić, koja uspeva da nam u svega nekoliko pasusa pokaže kako je književnost velika, a književnici, zapravo, mali. Tek koji cent iznad 160.

Lana Bastašić
VELIKI KNJIŽEVNIK

Veliki književnik ustvari uopšte nije bio velik čovjek. Imao je tek koji cent preko 160. Nosio je sako od tvida, glomazne dioptrijske naočari, pomalo ofucanu aktovku i slične, ružne rekvizite koje, razumije se, jedan veliki književnik kao što je on mora da nosi.

Došao je u naš mali avetinjski grad povodom svečanog otvaranja Kluba književnika čije će prostorije (što tada nismo znali) kroz dvije godine preuzeti Savez misaonih igara Republike Srpske. (Vremenom se, naime, pokazalo kako su naši igrači drevne kineske igre go isplativiji – i usput budi rečeno uspješniji – nego naši književnici.)

Rekao nam je – on, veliki književnik – kako budućnost srpske književnosti leži upravo u nama: provincijalcima, izbjeglicama i studentima, a potom otpio još jedan gutljaj flaširane slovenačke vode i nastavio da govori o stvarima o kojima veliki književnici svakako moraju da govore. Na dvije lokalne televizije pustili su snimke sa ovog svečanog događaja, uključujući i jedan naknadno uzet intervju.

Veliki književnik zadržao se u našem gradu ukupno tri dana. Noćio je u renoviranom gradskom hotelu, jedinom koji je u svojoj ponudi imao bežični internet i salu za konferencije. Iako je u sklopu punog pansiona imao doručak, ručak i večeru, veliki književnik ipak je objedovao u novootvorenom italijanskom restoranu u centru o čijoj smo unutrašnjosti mi (provincijalci, izbjeglice i studenti) slušali od konobara Pere Trkulje. Tokom svog boravka, književnik je večerao sa ministrom prosvjete i kulture u luksuznoj konobi na obali naše smrdljive rijeke.

Rano ujutro, u ponedjeljak, dok su naše majke odlazile da čiste školske učionice, bolničke sobe i direktorske kancelarije, veliki književnik sjeo je u svoj novi pasat i odvezao se nazad u veliki grad.

Dugo nakon tog, kako je ministar rekao, vrlo važnog događaja za našu kulturnu scenu, znali smo sjediti ispred studentskog doma sa nekoliko plastičnih flaša jeftinog lokalnog piva i razmišljati o onome što nam je veliki književnik rekao. S tim da, razumije se, mi nismo znali da govorimo velikim i zvučnim riječima poput njega – tvid nam se nije dopadao, a za flaširanu vodu nismo imali novca.

Lana Bastašić , rođena 1986. godine u Zagrebu. Diplomirala komunikologiju 2009. godine. Trenutno studentkinja četvrte godine anglistike u Banjaluci. Učestvovala na festivalima Srpsko pero 2008, Ulaznica 2008. i 2009, Moravske tajne KK, Pontes 2009. i Reč u prostoru. Objavila kratke priče u zbornicima Blogopedija, Najkraće priče 2008, Rukopisi 32, Ja sam priča, Od priče do priče, te u časopisima Novi put, Književne novine, Ulaznica, Fanzin i Žvžgolj. Urednica web portala “Nezavisni prostor”. U slobodno vrijeme piše kratku prozu, svira klavir i tetovira se.


Objavile: Male novine | 11. 07. 2010.

7 komentara
Posaljite komentar »

  1. Povlačenje paralele između veličine književnika i njegove visine nije čak ni duhovito, glupo je. Zatim, šta će književniku bilo ko, pa dovoljna mu je tastatura ili pisaća mašina, kad već nema ni za vodu. Možda vam drugi put dođe Teofil Pančić, taj iako ima skoro dva metra i pola tone nikad ništa zanimljivo nije napisao :) . I siromašan je kao da je upravo izbjegao odnekud.

  2. Naravno da poenta nije u visini… meni je priča odlična!

  3. mislim da se ovde radi o necemu drugom – “velikim knjizevnicima” kao velicinama koje dodju u neki mali grad, tretirani su kao bogovi, trose pare poreskih obveznika (ako sam dobro shvatio) i popuju o knjizevnosti mladim ljudima koji su dekintirani i zive u raspadu sistema… Takvih samoprozvanih velicina kod nas ima mnogo..

  4. Malo je tu knjizevnosti. Mozda kao informacija – da.
    Sta je tu je.

  5. Čitajući ovaj tekst mlade i simpatične autorke koja se pored ostalog i iscrtava po svom mlađahnom telu, običan čitalac dobije mučninu, jer naslućuje nameštaljku. Najverovatnije, da je osnovna fabula te “bljuvotine” istinita. Izgleda da je bilo potrebno velikog srpskog pesnika nagrditi i poniziti do te mere, da ga rođeni narod zamrzi. E, tu je vajna spisaljica upala u kobnu grešku, po sebe, jer što više nekoga zasipaš debelom pljuvačinom, ta se pljuvačina vraća nazad i lepi za nepredviđena mesta. Nadajmo se da je narod Republike Srpske dovoljno odrastao da može da shvati “kukavilčje jaje” koje mu se na kao “nehotičan” način podmeće. Ta providna priča o piscu, koji i bez isticanja vonja na srbijanske opanke, upućuje na to da je spisateljica htela da se poigra i – cica mice – pogađaljke, da sam čitajući narod iz prikrivenog konteksta izvlači neke pojedinosti, koje je u trećem sloju, odozdo, pisarica navlačila, da bi svi zaključili što je ona to, isfrustrirana radoznalošću da sve, ama baš sve otkrije, što je, inače pisac prikazivao neustrašivo javno, usnula nejavno. Nadajmo se da ovaj srbijanski i srpski, zaista veliki književnik , makar nizak po visini, nije niti će da pročita ovu nazovi priču, a pre prljavi pamflet o jednom nedužnom pripadniku srpskog roda.

  6. Oknepeto, ovdje studenti BUKVALNO nemaju sta da jedu, majke nam rade kao cistacice, a “veliki umjetnici” izvana dolaze da nam govore o knjizevnosti, dok odsjedaju u (reci cu ja, kad vec spisateljica nije htjela) u hotelu “Bosna” u Banjaluci i govore nam o velikom srpstvu kada je nama jedino stalo do toga da imamo sljedeci mjesec za kiriju. Veliki pozdrav

  7. Поштована Ања,
    дуго сам био неодлучан у размишљању како да вам одговорим. Верујем да је све тако како сте рекли. Међутим, многима данас не цветају руже. Спотичемо се на трње, али и опстајемо. Како, то ми сами знамо.

    Драга Ања, криза је присутна у целом свету. Само наша криза и светска криза не могу се мерити. Нама је многоструко теже. Ја у вама видим једну младу и одлучну особу која ће, свакако, уз велики напор и потешкоће доћи до свога циља.Жеља ми је да сви млади, без обзира где живе, а поготову у Републици Српској, буду сретни, задовољни, уз улагање великих људских напора да остваре свој сан. Поред свега овога о чему говоримо и размишљамо, када се појаве текстови набијени негативном енергијом, чини нам се да нас вуку назад својим разорним деловањем.

    Што се тиче циљаног књижевника и његове судбине у вашем окружењу, требало би га прихватити добронамерно, као што он сигурно добронамерно износи своје ставове и мисли. Указивати на неке збиља ретке случајеве често су пуцњи у празно. Треба животну ситуацију реално сагледати . Тај књижевник није узрок ваших проблема.

    Није проблем ни “српство” о коме говорите на башмебрига начин. Треба да знате да нас је то српство и вера наша православна и светосавље одржало. Наш народ је и раније био гладан.Јео је храстову кору и опстао. Не мислим да ми данас треба да опстајемо на тај и такав начин.

    Разни писари и писарчићи усмеравају нашу пажњу да и у мирнодопско време ратујемо макар и вербално једни против других. Е, то тако не може. Од сада, па убудуће и до века. Мир, љубав и братство треба да ДРЖИ на окупу тај истребљени и преполовљени народ . Зато, увек сам против блата сваке врсте, али сам за уљудну и разбориту причу, разговор у коме ће бити присутно обострано разумевање.

    Није суштина остваривања људских права у притисцима да би се остварили неки споразуми. Важније од било каквог споразума је постизање обостраног разумевања. Мој одговор је упућен и Вама и онима који би могли било колико помоћи да се стање у коме се налази наша млада генерација поправи.

    Желим Вам свима у 2011. години, топло и искрено, све најлепше и да вам се жеље остварују оним редоследом како ви одлучите. Убеђен сам да ће тако и да буде.

    Велики и срдачан поздрав.

Posaljite komentar


6 − = five