Goran Korunović: SIROMAŠTVO BEZ TELA

Dok ekonomska kriza otiče povlačeći za sobom više socijaldemokratskih tekovina, sindikati širom Evrope, od Grčke do Francuske, vode borbu oko radničkih prava. U međuvremenu, u Srbiji, glasovi obespravljenih, ni nalik uličnoj buri, zvuče kao usamljeni krik u magli. Kakvo značenje ima samopovređivanje radnika u Srbiji?

Goran Korunović

SIROMAŠTVO BEZ TELA

Tokom poslednje dve godine zabeleženo je nekoliko slučajeva autodestrukcije radnika, nasilnog preoblikovanja sopstvenog tela. Smisao tih činova može se razumevati, na primer, uz zamašnu dozu cinizma – nije, zaboga, posegnuto za povredama koje bi nosile veći rizik po sam život; sledstveno takvom stavu, odsecanje prsta, probijanje kože šake ekserom, javno vađenje zuba, verovatno u sebi taje i nemalu dozu manipulacije, pritvornu instrumentalizaciju sopstvenog tela i neukusno skretanje pažnje.

Međutim, takva perspektiva previđa da je čak i izvestan nivo manipulacije, ukoliko ga uopšte ima, marginalan detalj u turobnoj, grotesknoj slici radničkog oglašavanja u javnom životu Srbije. Jer, nije teško naslutiti da, pomenuta bizarna samopovređivanja, nisu prelomno sredstvo u potencijalnom preokretanju stvari u radničku korist, već tek nejaki odjek duha koji već dugo boje neljudski mučna i beznadežna osećanja. I radnici, i nadređene socijalne instance, i celokupna javnost, znaju da nije žrtva ono što menja katastrofalnu situaciju, te se samosakaćenje stoga ukazuje kao artikulacija susreta mrtvog dostojanstva i žiška svesti o poslednjim tragovima sopstvene egzistencije. Samopovređivanje je u tom slučaju svojevrsno samopotvrđivanje – u nizu obesmišljenih aktiviteta moguć je još samo smeo čin nanošenja boli sopstvenom telu, i u spletu neizvesnih okolnosti, socijalnih nesigurnosti, propuštenih prilika, jedina izvesnost je materijalnost sopstvenog tela.

Još jedna stvar se ne može zanemariti. Takvi očajnički potezi zatiču i one koji podržavaju radničke proteste, jer se pomenutim, autodestruktivnim oblicima izražavanja nezadovoljstva, teško može dati adekvatna podrška; drugim rečima, nije moguće odgovoriti solidarnošću koja ne bi izgledala pomirljivo pored podizanja ruke na sopstveno telo. Svaki podsticaj i empatija od onih koji razumeju šta znači nestanak radničkog samopoštovanja i dostojanstva, uključivali bi i svest o nužnoj medicinskoj nezi povređenih radnika, što, u krajnjoj instanci, podrazumeva povratak obespravljenih u okvire institucionalizovanih mreža, od kojih ne mogu dobiti ništa više do jeftinog medikamenta privezanog zavojima. Paradoksalno i ironično, nasilje nad sopstvenim telom, budući da za posledicu nema reorganizaciju javnog i socijalnog života, ukazuje se, osim u funkciji iluzije samopotvrđivanja, i kao upotrebno sredstvo samih instanci moći – ono je krajnji domet otpora, na koji čak i istomišljenici pobunjenih radnika mogu gledati jedino sa sažaljenjem; ono je takođe i dvogubi fenomen: njime posredno instance moći kažnjavaju „neprilagođene“ predstavnike radničke klase, istovremeno davajući povoda da ih još jednom, u pritvornom duhu zgranutosti, pozovu na održanje mere i razuma, privijajući ih uz sebe kao majka koja šalje dvostruku, ambivalentnu poruku: „Vidiš, volim te, iako si kriv“.

Mnogo je pisano o telu, i spisak čak strogo svedene, relevantne literature, bio bi opsežniji od ovog teksta. A taj spisak malo znači ljudima koji čekaju godinama isplatu zarađenih plata, kojima je osećanje poniženja podrazumevajuće poput elementarnih nagona, i koji dramatično preuređuju, u osećanju gašenja poslednjih snaga, i oblik sopstvenog tela. Ostaje stoga pitanje: vid podrške? Čitati javno Badjua? Šetati? Pridružiti se višemesečnim protestima u pogonima fabrika? Dok sindikalna borba ne dobije znatno smisleniji i uticajniji vid, možda poslušati A. B. Šimića koji, pevajući upravo o telu siromaha, sugeriše: „Ne razlivaj se preko ruba“. Niti utešna, niti jednosmislena maksima. Ali, može li se ponuditi više?

Odsecanje prsta [YouTube video]

Goran Korunović, rodjen 1978, radi kao saradnik u nastavi na predmetu Južnoslovenska komparatistika, na Katedri za Srpsku književnost sa juznoslovenskim književnostima, na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljuje naučne radove, poeziju, i knjizevnu kritiku. Uskoro izlazi iz štampe zbirka pesama “Reka kaiševa”. Autor je Malih novina od januara 2010.


Objavile: Male novine | 27. 10. 2010.

2 komentara
Posaljite komentar »

  1. Dirljiv tekst koji precizno pogadja temu koju odgovorni ovog drustva zaobilaze kao kuznu, smrdljivu ranu. Do novih izbora niko ne zeli da udise vazduh vagona trece klase. Hvala autoru u ime nasih roditelja radnika, postidjenih i nesnadjenih.

  2. Mene, pomenuto, samopovređivanje asocira na ljude koji su kroz istoriju izbjegavali vojnu obavezu …
    Vjerovatno vam se neće svidjeti poređenje, ali razlika između riječi raTnik i raDnik (rat i rad) ,oruĐe i oruŽje je veoma mala.Nadam se da nije potrebno navoditi primjere koliko je puta kroz istoriju oruđe “prerađivano” u oružje(ali i obrnuto ).
    Teško mi je da poštujem radnika koji nekoliko mjeseci radi i ne primi platu a nikako ne mogu poštovati one koji autodestrukcijom rješavaju probleme.
    Ti ljudi su neodgovorani prema sebi , porodici, djeci…
    Razlog za takvo stanje je jednoumlje kroz koje su prošli i u kojem su vaspitani . Dizani su krediti za koje su znalo da ih neće vratiti,lako trošenje istih para i tako siti i “napojeni” vraćali bi se na isto mjesto(fabriku) čekajući penziju a oni malo “pametniji” su profućkali ili zaledili gomilu para …
    Radnik bez mrvice ratničkog duha je produkt tog “poštenog” vremena.

Posaljite komentar


8 − four =