Nemanja Rotar: SUMRAK NAČELA

“Javna svest je počela da slabi, a znaci kvareži da bujaju na sve strane. U izdanke patogenih društvenih pojava ubraja se poluinteligent”, kaže Nemanja Rotar u eseju – analizi nestajanja matrice ponašanja sa “čovekoljubovom osnovom”.

Foto: “Wasp and Spider“, Tony Wils

Nemanja Rotar

SUMRAK HUMANISTIČKOG NAČELA

Čitajući „Pančevačku nedelju”, predratne novine koje je uređivao poznati radikal i gradonačelnik drevne varoši na obali Tamiša Vasa J. Isailović, stiče se utisak da se u našoj zemlji mnoge stvari, na žalost, ne menjaju. To su konstante koje stvaraju probleme u svakom državnom uređenju i trajno uništavaju naciju. Jedna od njih je i problem moralne iskvarenosti naše intelektualne elite. Opaka bolest gubitka etičkih uzusa genetski se prenosi s generacije na generaciju i traje u kontinuitetu kroz sva razdoblja novije srpske istorije. Već sami naslovi članaka koji se pojavljuju na stranicama starih glasila: „Mi nemamo inteligencije”, „Palanački tip intelektualca” ili briljantni eseji Isidore Sekulić i Slobodana Jovanovića, jasno upozoravaju na negativnu crtu našeg nacionalnog karaktera koja se ogleda u oštrom odupiranju humanističkom, odnosno starohelenskom poimanju građanina i naginjanju orijentalnom despotizmu.

Nije dovoljno da neko završi najviše škole pa da se odmah smatra mudrom glavom i kulturnom osobom. Ukoliko pojedinac ne poseduje valjano građansko vaspitanje, onda ne postoje barijere koje bi mogle da ustave stihijsku prirodu dinarskog psihološkog varijeteta, oličenog u plahovitoj naravi i histeričnim izlivima besa, a koja je očito rasprostranjena u našoj sredini. Stoga nije dovoljno posedovati izvesna intelektualna znanja da bi se gradilo zdravo društvo, mnogo više od toga potrebno je posedovati kulturni obrazac po kome se odgajaju generacije mladih ljudi.

Pošto su „velike priče” nestale sa svetske scene, dakle, potrošen je politički i nacionalni zajednički imenitelj koji je držao na okupu društvene zajednice i kontrolisao sveopšta ideološka gibanja. Pojedinac je ostao prepušten samom sebi. Nakon pada Berlinskog zida i definitivnog sloma komunizma u zemljama Istočne Evrope, narodi na ovim prostorima izgubili su zajedničku matricu ponašanja i delanja. To znači da svako dopušta da ga vodi isključivo goli egoizam. Javna svest je počela da slabi, a znaci kvareži da bujaju na sve strane. U izdanke patogenih društvenih pojava ubraja se poluinteligent.

Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa čak i sa dobrim ocenama završio školu, ali u pogledu kulturnog i moralnog obrazovanja nije usvojio skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog očitog nedostatka školskog sistema, ovaj fah idiot nije osetio nikakav podstrek za duhovno samorazumevanje. Za njega ni ne postoje nikakve više vrednosti od karijerizma. On nema moralne dileme jer je i u etičkom i u kulturnom pogledu primitivac. Fakultetska diploma, kao ulaznica u krug prosvećenog sveta, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. U društvenoj utakmici, taj diplomirani hohštapler kidiše bez ikakvih skrupula na druge takmace, udara po njima žestinom hajdučkog harambaše. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića već komadi pokućstva. On ima dobro nazubljen lakat kojim razgrće sve prepreke pred sobom. Ponizan i snishodljiv pred nadređenima, a nemilosrdan prema potčinjenima

Kada se besramni neum dohvati politike nastaje prava tagikomedija. Zamislimo da poluinteligent poželi da postane ministar. On do takvog položaja može stići jedino pomoću nitkovluka, a kada se domogne trona, smatra da je isključivo njegov i ničiji više. Iz svoje tečevine, ili beolje rečeno plena, gledaće da zgrabi za sebe što više ličnog ćara. Biće svakako „korupcionaš” koji na to neće gledati kao na nelegalnu rabotu. To je za njega normalno pravo koje se stiče s položajem. Njemu prosto nije „patriotski“ da se čovek ne okoristi ministarskim položajem.

Politička ambicija jednog poluintelektualca i nije suštinski politička. Ona se svodi na sitne, egoističke ciljeve i lično bogaćenje. Primetno je svako odsustvo borbe za opštu stvar. Ćepenačka logika i malograđanski duh izazivaju kod poluinteligenta snažnu mržnju prema svemu što se od njega razlikuje. Pogotovu su na meti čestiti ljudi, stvarni znalci, osvedočeni umovi, umetnici, stvaraoci, estete, gospoda i svi oni koji se vinu iznad proseka. Ova moralna spodoba, čim spazi takve duhove u svojoj blizini, pušta otrovne pipke i traži najosetljivije mesto kako bi zadala smrtonosan ubod. „Stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni napuštaju borbu. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju mediokriteti, čak i ljudi bez ikakve vrednosti. Zato vam je i politički kadar kukavan”.(Arčibald Rajs, 1928.)

Glavni kriterijum za političko napredovanje u komunizmu bio je autoritarnost. Rezultat takve selekcije bio je, naravno, da su prednost i bolju prohodnost imali oni kandidati koji su pokazali najviše autoritarnih crta u svom karakteru. Prolazili su najnetolerantniji, najagresivniji, najosioniji i najfanatičniji. Prolazili su, u glavnom, poluintelektualci koji su bili ostrašđeni i uvek lični.

Danas je situacija u društvu vrlo slična negdanjoj. Premda je uspostavljeno demokratsko uređenje, naše političke pseudoelite nastavljaju da se ponašaju kao i u doba partiskog jednoumlja. Zapravo, poluinteligenti su presvukli svoje kostime i preko noći postali, od zadojenih komunista, „demokrate“ zapadnog tipa. Orijentalni način vladavine nikada nije napušten jer nije usvojen kulturni obrazac niti su mase opsmenjene i obučene da žive u građanskoj demokratiji. Omladina se ne vaspitava u znaku humanističkih ideja i građanskih vrlina, već duhovno kržlja kraj najodurnije prostote koja stoluje na svim programima naših televizijskih stanica. Ulaskom u stranke, umesto razvijanja smisla za debatu i dijalog, socijalnu pravdu, umesto odbrane građanskih sloboda, mladi postaju svedoci najotrovnijeg makijavelizma. Srpska politika je odavno postala delatnost bez ikakvih moralnih i zakonskih ograničenja, obična vašarska improvizacija lišena dugoročnog i jasnog cilja. Umesto da se neguje uspomena na snažne i pravedne muževe i karakterne ličnosti davnih vremena, kojih ima podosta u nacionalnoj istoriji, mladim lavovima srpske politike nudi se model čoveka bez svojstva.

Samo jedan slučaj je tužniji od poluinteligenta koji se vinuo u nedostižne visine vlasti, a to je slučaj palanačkog intelektualca. To su posrnule duše koje su vremenom napabirčile određena znanja, uglavnom površno i nesistematično, a pred svetom se šepure i glumataju da su bogom dani izdanci nepatvorene pameti i čuvari nacionalnog blaga. Ovi samozvani mudrijaši najviše vole da kritikuju uspešnije od sebe. Prisustvo istinskih talenata ih neviđeno psihički ugrožava. Kada pročitiaju dobar tekst u novinama, kakav oni nisu u stanju da napišu, skaču kao ošureni jarčevi i bodu od pakosti sve našta nalete. Nedopustivo je za ove palanačke nadriumove da iko bude pametniji od njih. Plaze svoje duge jezike, sikću i ropću iz mraka, ispisuju nečasne poruke, proizvoljno i tendenciozno tumače napisano, kleveću i besomučno olajavaju.

A onda kada im istekne vreme i čemer pojede životnu energiju, nestaju ovi nesretnici u ništavilu palanke kao da nikada živeli nisu.

Kako sprečiti da ovaj opak ljudski soj zauvek gospodari sudbinama sviju nas? Potrebno je vaspitanje „za život”. Neophodan je povratak drevnoj baštini, helenskim izvorima, humanizmu kao osnovnom političkom načelu. Dužnost škole i roditeljskog doma bi trebalo da bude u prvom redu građanski odgoj, a potom punjenje glave višim i nižim naukama. Kada bi sve obrazovne institucije u pravom smislu poradile na oblikovanju čoveka (antička paideja) i pripremile ga za demokratiju, ne bi bilo toliko bede, nesporazuma, netolerancije, egoizma, histerije, besa, osionosti i prostakluka svake vrste.

Humanistički kulturni obrazac vladao je dugo vremena na Zapadu. I engleski „džentlmen”, nemački „kulturni čovek” i francuski „honnete homme” jesu modeli ponašanja i držanja s istom čovekoljubivom osnovom. U svima njima naglašena je samodisciplina  i pristojno vladanje, ali ne kao nešto spoljašnje i lažno, već nešto unutrašnje u čemu se ogleda naša lična vrednost i gospotstvenost.

Samo kroz usklađeno poimanje sveta i života, proisteklog iz korpusa drevnih veština i znanja, čovek dolazi do unutrašnje skladnosti i uravnoteženosti. Dok god u nama ne postoji zdrav temelj, mi nećemo živeti dostojnim i svesnim životom. Sve druge okolnosti: bogatstvo, lepota, moć, popularnost i položaj tek u sporednoj liniji doprinose kvalitetu postojanja, tek ukrašavaju kostur ljudske sreće, ali pravo zadovoljstvo i punoću ovozemaljskog bitisanja ostvaruje samo hrišćanski, odnosno humanistički prosvetljena duša.

Nemanja Rotar, pisac i diplomirani filolog, rođen je 1972. u Pančevu, gde i danas živi i radi. Objavio je knjigu pesama “Početak sna”, zbirku priča “Katalog čitalaca”, knjigu eseja “U vrtlogu samoće” i romane: “Buđenje zmaja”, “Čuvari Balkana”, “Poslednja noć na Levantu”, “Netrpeljivost” i “Dnevnik ljudoždera”. Autor je izdavačke kuće Stubovi kulture iz Beograda. Dobitnik je stipendije Fonda “Borislav Pekic”, a četiri njegova romana su se našla u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 11. 11. 2010.

Jedan komentar
Posaljite komentar »

  1. Ovaj me tekst podsjeti na ovaj SVESKE http://www.taibuckur.com/page1.php Mada se tvoj Nemanja zaletio vodama tako mutnim, ukaljanim, i ovako pred njima stojeći previše je prejednostavno, previse je pokušao sve da obuhvati pa je tako ostao nedorečen. Mada…ako je pisan onima koji razumiju pitam se kakve mu fajde. Jer je upravo kukavičluk inteligencije odlikom da sve razumije, introvertno mudruje o svijetu oko sebe, ono što joj podmeče jaje u gnjezdo. Ovako “opšti” kako si ga uokvirio ne pomaže ni mnogoznalaštvu da dođe pameti, jer ce ga sofista samo sažvaki i ispljunuti, klimajući glavom u znak odobravanja i ostaviti u nekoj pregradi mozga kao korisni podsjetnik dobro upotrebljiv kod pragmatične relativizacije normi i njima, licem iskeženih, ponašanja. A hrišćansko- judejska civiliyacijka osnova, u koju se tako lako, i rado rekao bih, podrayumjeva helenski duh-Ah, ponovo kako Nitche reče isčitavati istoriju, da još jednom utuvimo u glavu da nas nikad ništa nije naučila. Al dobro, osim tih “ideala” što štrče glavama ( k’o pronađenim pradjedovima) u ovom tvom tekstu, ostalo je kao i uvijek kod tebe, vispremo, jasno i inspirativno. I kao i uvijek zbog toga mi se sviđa.

Posaljite komentar


four × = 36