Kuda idu knjige: BEČKI KRUG

Kakvo je mesto srpske ili bilo koje druge zapadnobalkanske književnosti u Evropi?  Nakon Sajma knjiga u Beču 2010, a uoči Lajpciga, optimizam ne počiva na starovremenim, uvek istim, lažnim pričama o nekakvom uspehu ove ili one srpske delegacije. U ogromnoj bečkoj ponudi to bi bilo smešno. Optimizam treba da počiva upravo na samoj veličini te ponude. Na ogromnoj evropskoj gladi za kulturom.

Sajam knjiga u Beču nije veliki događaj.  Nekadašnja prestonica Habsburške imperije danas je toliko zasuta kulturnim zbivanjima da se jedva i primeti kako u gradu tokom poslednje nedelje novembra traje takozvani Buchmesse. Uz Pikasa i Mikelanđela u Albertini, ciklus smrti u Burgteatru, koncerte, izložbe, opere i kontinuirane performanse koji traju bez prekida, na stotinama lokacija, bečki je sajam knjiga samo ostrvce te bujice od kulturne ponude. Ni nalik beogradskom, na koji se sjati sve što bilo šta piše i čita od Kosova do Mađarske. I koji je centralni godišnji događaj ne samo za izdavače, već za celu kulturnu scenu u Srbiji.

Ambicije Bečkog sajma, kao i mnogih sajmova koji nisu prodajnog karaktera, mnogo su manje i – mnogo konkretnije. Mada između štandova koji svi zajedno zauzimaju tek trećinu jedne sajamske dvorane bečkog Messe kompleksa, povremeno vršljaju i posetioci koji su platili ulaz, ovde su uglavnom samo pisci, prevodioci i drugi akteri stvaralačko-izdavačke industrije. No, i za obične posetioce se brzo pokaže da su tu nekim poslom. Čini se kao da je to sajam na koji niko ne dolazi nepozvan. I bez unapred definisanog cilja.

Iznenadićete se, ali je i srpska delegacija ovde došla sa jednim jasno i namenski definisanim ciljem – da predstavi noviju srpsku književnost uoči predstojećeg sajma knjiga u Lajpcigu. I slogan na štandu, ukrašenom fotografijama nekoliko sprskih pisaca mlađe generacije, bio je dosledan tom cilju – “U susret Lajpcigu”. Zašto bi se na sajmu u Beču najavljivao nastup u Lajpcigu?

Prvo, Srbija je počasni gost prestižnog lajpciškog sajma sledeće godine i mnogi u Srbiji to vide kao šansu da afirmišu domaće pisce i knjige širom Evrope, pa je lako zaključeno kako u tom poslu nije loše imati unapred uspostavljene kontakte već u Beču. Drugo, Lajpcig 2011. je već dugo postao Dan D za Ministarstvo kulture i sve druge institucije u Srbiji i u tim pripremama, koje već obiluju najrazličitijim laktanjima, protežiranjima, nezadovoljstvima i sujetama, stvorena je suluda atmosfera da će se nakon Lajpciga podvući crta između onih “antologijskih” autora i onih drugih, koji to nisu (jer u Lajpcig nisu stigli).

Treće, kad dolazite na jedan ovakav događaj, ma kako bio minoran za Bečlije, dobar deo vaših troškova, i troškova autora koje vodite, pokriće tamošnje evropske organizacije, što znači da ćete dobiti mnogo više od onog što ste platili. I četvrto, što teško da je suštinski motivisalo srpske vlasti, ali je možda i najbitnije, sve bi balkanske zemlje, ako zaista žele da budu na evropskom kulturnom tržištu, morale da neprekidno sede po sajmovima kakav je ovaj u Beču. I sve druge zemlje “malih” jezika.

Jer ovakva mesta pre svega služe da Evropljani omirišu šta se to piše po Balkanu, pa ako im bude iole zanimljivo, nađe se način, sredstva i ljudi, da se to prevede.  Inače, bez toga, pokazuju statistike, za jednu deceniju se prevede i  nekako plasira na evropsko tržište jedva jedna polica knjiga, i to uz pomoć dotacija Ministarstva.

A kulturna je bujica u Beču, kao što je rečeno, toliko široka, da se ta peć neprekidno mora hraniti nečim. I nema razloga da se ne misli kako u njoj, u toj neprekidnoj potrazi za novim i zanimljivim, itekako ima mesta za mnogo štošta iz naših krnjiževnosti.  Što nikako nije  iz one agende koju čak i ozbiljni ljudi od književnosti olako prihvataju, a koju zapravo o našim krajevima prave napuderisane tetke iz turističkih saveza sa bizarnim, sasvim izmišljenim imidžom takozvanih dobrih ljudi, ljubitelja rakije, ćevapa i splavova. Naprotiv.

Čini se, ako uvidimo veličinu evropske industrije kulture, kako danas nije potrebno da se, kao nekad, Gete i sva kulturna nemačka elita zaiteresuju za nekakvu egzotičnu balkanksu epiku, pa da to izazove ogromnu tražnju tamo gore i istovremeno, ovde, potpunu renesansu jedne dotad nevidljive evropske kulture. Danas bi dovoljno bilo da samo delić te ogromne savremene evropske scene pokaže mrvu interesovanja za nas, naše ideje i naše strasti. I usisao bi svu našu godišnju produkciju.

Zvuči neverovatno, ali sve ono što u hrpama stiže na famozni NINov konkurs imalo bi neko mesto u gradu kao što je Beč. U gradu gde se ulazak na sve moguće književne večeri plaća. I sale gotovo nigde nisu prazne. Neki naši svetski “umetnici” dobro znaju o čemu je tu reč. Ali, kako mi kao kultura nismo sve ove godine nabasali na neku takvu nišu? Jedan od razloga je svakako što nas nije bilo ni na događajima kao što je sajam u Beču.  Nadajmo se da Srbija neće prestati da odlazi na ovakve sajmove posle Lajpciga. Jer, to je tek početak.

Na jednom impozantnom baroknom trgu, u dvorcu Hofburg, dok traje sajam na drugom kraju grada, uporedo sa sto drugih događaja, jedan mladić odeven u frak, na sred pločnika sedi na stolici i na čelu svira Vivaldija. Veče je  ledeno, kočijaši ne skrivajući šalove love turiste između bisti sa klasičnim predstavama morskih nemani, iza ugla se prodaju kobasice, na drugoj strani vruće vino i božićni ukrasi, a on – svira. Njegovi smrznuti prsti u krešendu zaustavljaju prolaznike. Jer, zna, uvek će neko doći da ga čuje. Da čuje i njegovu priču.

M.N.

SAJAM U BEČU 2010.

Uz podršku organizacija kao što su Kultur-kontakt i Traduki, Ministarstvo kulture Republike Srvije učestvovalo je na Sajmu knjiga u Beču koji je održan od 15. do 20. novembra. Tom prilikom se bečkoj publici predstavila mlađa generacija originalnih autora iz Srbije, među kojima su bili Srđan V. Tešin, Sreten Ugričić, Zoran Ćirić i pesnikinja Dragana Mladenović, kojima se pridružio i Bečlijama dobro poznat Dragan Velikić. Pisci su se predstavili nizom nastupa po prostorima širom Beča, uključujući i klub “Lokativ”, kao i odeljenje za slavistiku Bečkog univerziteta gde se raspravljalo o prevođenju knjiga sa srpskog na nemački jezik.


Objavile: Male novine | 23. 11. 2010.

Posaljite komentar


seven × 8 =