Slobodan Bubnjević: U POTRAZI ZA VUKOM

Evo jedne male priče iz Beča. Njen junak je ni manje ni više nego Vuk Stefanović Karadžić, nesumnjivi rodonačelnik srpskog književnog jezika i u mnogo čemu, pionir moderne srpske kulture. Kako danas u Beču pronaći reformatora koji je tu proveo veći deo života?

Slobodan Bubnjević
U POTRAZI ZA VUKOM

Mada mu se od 1897. grob nalazi u porti Saborne crkve u Beogradu, Vuk Karadžić je kao “izbeglica iz Turske” pedeset i jednu godinu živeo i vrlo aktivno radio u Beču, tadašnjem kulturnom i političkom središtu svih naroda Zapadnog Balkana koji su pod vlašću Habsburga ili već živeli ili tražili skloništa od turske vlasti. Sve one tragove koji, na zadovoljstvo, ili pak, gunđanje nekih književnika, nesumnjivo omeđavaju celu srpsku kulturu Vuk je zapravo stvorio u Beču.

Danas u dvomilionskom Beču Srbi čine čak deset odsto stanovništva, a zajedno sa Hrvatima, Bošnjacima i drugim narodima bivše Jugoslavije predstavljaju petinu gradske populacije.  Boraveći u prestonici Austrije zapitali smo se koliko u njoj, uz toliku dijasporu, danas ima i Vukovih tragova.

Da li ovdašnji Srbi na bilo koji način čuvaju uspomenu na u Srbiji najpoznatijeg Bečliju? Da li u neverovatnoj kulturnoj ponudi koju Beč nudi u stotinama svojih muzeja, galerija i dvorana ima igde i jedan najmanji trag vezan za najvećeg reformatora srpske kulture?

Nakon brižljive pretrage te preobimne kulturne ponude, ispostavilo se da ga nema.

To bi se, nažalost, moglo i očekivati s obzirom na jadan status koji Srbi danas imaju u Evropi, ali smo ipak ostali nemi pred desetinama brošura, programskih vodiča, kulturnih mapa i monografija koje su raspostrte ležale unaokolo. I ćutale o Vuku. No, bar je bilo jasnije zašto toliki Srbi rasejani po svetu svoj kulturni identitet u tuđini nalaze isključivo u turbo folk zvezdama i bizarnim nacionalnim klubovima.

Međutim, to nikako nije moglo biti sve – ako ne u živoj kulturnoj ponudi, mora biti da je ostao nekav Vukov trag bar u kamenu. Bečke ulice su prekrivene istorijom na najrazličitije načine – na spomenicima, bistama, spomen pločama zabeleženo je sve ono što je imalo ikakvog istorijskog odjeka kako u lokalnoj, tako i mnogim drugim sredinama. Po brojnim zgradama mogu se videti table koje govore ko je tu odsedao, čak i ako je to trajalo samo jednu noć, a ličnost jedva da ima crticu na Vikipediji. Neke stare kafane su obeležene spomen pločom samo zato što je u njima u nekoj prilici Franc Kafka popio kafu. Ne piše, doduše, ništa o bakšišu koji tu ostavio.

Vuk je u Beču promenio dvadeset adresa, pa je potraga za njegovom kućom na kojoj bi se mogla nalaziti bilo kakva spomen tabla prilično komplikovana. No, kako bi saznali čime je tačno u gradu obeležen njegov boravak ovde, u ledenom novembraskom jutru, zaputili smo se do Info servisa u Karntestrasse.

Okolnim pultovima prilazili su turisti sa najraznovrsnijim problemima, a naša sredovečna službenica se samo osmehivala na pitanje o Vuku Karadžiću. Prelistala je nekoliko turističkih kataloga, a onda nam pružila papirić da joj ipak napišemo ime tog čoveka. Ukucala je ime u računar, gledala, gledala u monitor, pa se očigledno opredelila za Vikipediju i najzad uzviknula:

Oh, I heard about that guy!”

Mada jeste čudno što u gradu sa toliko Srba, baš niko nikada ne pita za Vuka Karadžića, bio sam zadovoljan što njegovo ime ipak nije nepoznato. I da su službenice u Info servisu negde ipak čule za njega. Nakon još malo listanja, kad su drugi ljudi u sali već sasvim prestali očekivati da će se naš pult osloboditi, službenica je uzela jednu praznu mapu i obeležila ulicu u distriktu koji je izuzetno daleko od centra.

“Zar je Beč bio toliki u to doba?”, upitao sam, a ona je slegla ramenima.

“Evo kako izgleda ulica u kojoj je njegova kuća”, rekla je i okrenula monitor ka nama.

Bili smo preneraženi onim što vidimo. A onda smo počeli da se smejemo. Na slici se videla obična bečka ulica, a u njenom uglu se nalazila bizarna slika famoznog doktora Dabića, alter ega Radovana Karadžića, lidera bosanskih Srba koji je u Haškom tribunalu optužen za ratne zločine i koji se iza tog lika godinama skrivao po Beogradu, sve dok nije konačno uhapšen.

Nisam znao da je Radovan Karadžić boravio ikad u Beču, a nikad ranije nisam zapazio ni da taj neostvareni banjalučki pesnik i Vuk zapravo imaju isto prezime. Nažalost, u epohi masovnih medija, njegov potonji nosilac je mnogo poznatiji u svetu.

Službenica se nasmejala kad smo objasnili o kakvoj je zameni reč, ali nama to više nije bilo tako duhovito. Uz još malo potrage, pronašla je bronzani spomenik koji je u Beču podignut Vuku u čast i pokazala nam njegovu lokaciju na mapi. U ulici Rasumofskygasse 22, u delu grada Landstrasse gde je Vuk, mada je menjao adrese, svo vreme boravio.

U Vukovo doba to je bilo trgovačko predrađe, a danas spada u širi centar. Na ulici Landstrasse je vrlo živo uprkos hladnoći, prodaje se riba, božićni pokloni, ljudi vuku velike kese i zastaju pred izlozima. Za Rasumofskygasse se skreće levo kod metro stanice i tu ima više mira – samo dva reljefa nekih biskupa gledaju sa fasada na prolaznike.

Kuća na broju 22 sa niskim ovalnim ulazima i drvenim vratima u mnogo čemu podseća na habsburška vremena. Prelomljena u lakat, ona opasuje skver sa malim parkom, koji je deli od kolovoza i ostatka ulice. Ovde, usred žbunja, stoji Vukova bista i mrko gleda u daljinu. Radujemo se što ga vidimo, mada je sve oko postamenta zapušteno kao na zaboravljenom grobu. Vuk ipak samouvereno stoji, prekštenih ruku i dugih metalnih brkova, oslonjen na bronzane knjige i rukopise.

Ulica je u tišini. Prođe tek poneki Bečlija iz kraja koji se sa znatiželjom osvrne da vidi kako su usamljenom, misterioznom gorostasu najzad u poseti došli nekakvi rođaci. “Za nekog je i ovaj tip sa ćoška važan”, verovatno misle, sublimirajući time bazičnu ideju o suživotu mnoštva slojeva evropskih kultura. Vraćamo se peške nazad do Stefandoma, mereći koliko pločnika ima da se sa štulom pređe do centra Beča.

Vuk je prvi put u Beč stigao jednog jednako hladnog novembra 1813. godine. U ogromnoj, kamenoj prestonici austrijske carevine, dvadesetšestogodišnji ustanički pisar potražio je utočište nakon sloma Karađorđeve bune kao i mnoge druge tadašnje izbeglice iz Turske. Vuk je u Beč  stigao iz Zemuna gde je započeo svoje izbeglištvo i uz nešto ušteđevine tokom te zime odseo u kući Stefana Živkovića i rođake Savke.

Vrlo brzo, Vuk se povezao sa upravo osnovanim “Novinama Serbskim” Dimitrija Davidovića u kojima je pokušao da objavi jedan tekst o slomu ustanka u Srbiji, ali bez uspeha jer, zbog Bečkog kongresa, carska cenzura nije dala imprimatur za njegovo štampanje. Međutim, ovaj danas izgubljeni Vukov članak, tada je  došao u ruke carskog cenzora Jernera Kopitara, koga je zaintrigirao Vukov spisateljski stil i njegov jezik.

I tako je, u borbi koja će trajati do pobede 1847. godine, počela kreacija modernog srpskog identiteta. I svega onog što, uprkos svemu, i Srbe čini članom porodice evropskih naroda.

Nažalost, posle razornog povratka Hadžića devedesetih, Vukov uticaj više ne doseže ni do biste u njegovom gradu. Niti dalje u Evropu. I on je, kao i sva srpska kultura, ostao autistično zatvoren u granicama Srbije i ne vidi se dalje od “životnog prostora” ruševnih srpskih učionica koje su tradicionalno ukrašene njegovim portretom sa turskim fesom.

A izvan? Tamo još uvek putuju samo imena ratnih zločinaca.


Objavile: Male novine | 24. 11. 2010.

2 komentara
Posaljite komentar »

  1. Lep tekst, slažem se apsolutno u tome da treba promovisati prave vrednosti , ali mislim da je ono što Evropa želi da nas nauči da ne budemo toliki egocentrici, srpski jezik je itekako prisutan i integrisan,čak su ustupili skoro pravoslavnim vernicima i katoličku crkvu na korišćenje,pozzz

  2. Planiram sa devojkom turistički odlazak u Beč na šest dana, pa sam pretragom došao do ovog teksta.
    Naravno da sam očekivao da će Vuka u tom gradu biti više.

    Čak 10 procenata stanovništva u Beču, kažete? Po ko zna koji put sam razočaran savremenim osećajem za nacionalni identitet mog naroda…ma gde da smo.

    U svakom slučaju, hvala od srca na lepom tekstu.

Posaljite komentar


nine − 3 =