Tijana Spasić: BEST OF 2010.


Koje su knjige izdate u 2010. zaista najbolje? Šta biste preporučili za čitanje, ali ne prema mišljenju žirija koji ovih dana dodelju sve te nagrade i književna priznanja, nego prema vašem ličnom doživljaju? Dok razmišljate, „Male novine“ vam donose jedan predlog prema listi koju je sastavila beogradska književna kritičarka Tijana Spasić.

1. Mileta Prodanović: Ultramarin/Ultramarin encore, Stubovi kulture

Najbolji roman u 2010. godini po mom mišljenju je Ultramarin/Ultramarin encore Milete Prodanovića. Knjiga je u velikoj meri autobiografska, i ima dvodelnu strukturu. Centralna tema, odnos pripovedača i njegovog oca, u prvom delu je oblikovana u formi lirske proze prožete esejističkim pasažima o renesansnom italijanskom slikarstvu, dok je drugi neka vrsta eksperimenta koji ponavlja istu priču putem slika i raznovrsnog vizuelnog materijala. Iako esejistički ekskursi na momente prete da zaguše osnovni narativ, konačan utisak je da je Ultramarin kompoziciono, stilski i idejno najzaokruženiji roman iz prošlogodišnje domaće produkcije. On je važan i zato što pronalazi jedan drugačiji način da artikuliše kritiku nacionalizma, kao vrste društvene agresivnosti nad individuom, u ovom slučaju umetnikom-slikarom.

2. Dragana Mladenović: Rodbina, Fabrika knjiga

Dragana Mladenović je svakako najznačajnija predstavnica angažovane poezije danas u Srbiji, a njena šesta zbirka pesama nosi naziv Rodbina. Izgrađen i krajnje originalan stil po kome je ova autorka već prepoznatljiva odlikuje niz kratkih pesničkih formi poređanih tako da obrazuju celinu, pri čemu inspiracija dolazi iz oblasti netipičnih za poetsku obradu kao što su birokratija, razni oblici totalitarnih uređenja i društvenih devijacija (u Rodbini reč je o odnosu društva prema ratnim zločincima). Prethodne dve zbirke, Omot spisa i Tvornica, takođe su bile konceptualne, ali Dragana Mladenović eksperiment ovde dovodi do krajnjih granica, ispisujući neku vrstu modernog političkog epa u fragmentima.

3. Svetislav Basara: Početak bune protiv dahija, Dereta

Najnovije prozno delo Svetislava Basare, Početak bune protiv dahija, žanrovski stoji negde na sredini između romana i satiričnog eseja na temu srpske istorije, i možda još više, istoriografije. Uzimajući za polazište poznatu narodnu pesmu pod istim imenom, Basara veoma uspešno i duhovito dekonstruiše ne samo nacionalne mitove vezane za Prvi i Drugi srpski ustanak, već i sam proces njihovog stvaranja, odnosno naknadnog pisanja i prepravljanja istorije. Ne moramo se složiti sa svakim autorovim stavom iznetim u knjizi, a sa stanovišta strukture problematična su i poslednja poglavlja, u kojima se pojavljuju akteri dnevnopolitičke scene. Ipak, u današnjoj Srbiji Početak bune protiv dahija je bez sumnje potrebna, ako ne i lekovita knjiga.

4. Raša Kominac Radoslav: Zamoliću te da se iseliš, Fabrika knjiga

Nenametljiva poezija Raše Kominca može biti neka vrsta prijatnog osveženja nakon naglašene pretencioznosti savremenih srpskih pesnika (“isuse, pomiluj ih grešne/i učini da postanu portiri, ekonomisti, fudbaleri/ili bilo šta drugo, korisnije”). Kod Raše Kominca isključiva tema su ljubavni i porodični odnosi, viđeni iz perspektive sredovečnog, mrzovoljnog i alkoholu sklonog pesnika, a svakodnevna draž knjige Zamoliću te da se iseliš može se uporediti sa do sada jedinom zbirkom Srđana Valjarevića. Istina, nisu sve pesme jednako uspele, za neke bi možda bilo bolje da su ostale van zbirke, ali to ne mora da kvari čitalački doživljaj.

5. David Albahari: Ćerka, Stubovi kulture

Svojim novim romanom Ćerka David Albahari je mnoge iznenadio, neke zaintrigirao i nasmejao, neke i naljutio. Poznati pisac koji se do sada bavio uglavnom intimističkim ili društveno-angažovanim temama ovom knjigom zalazi u domen pornografije, slobodno se igrajući sa žanrom u kome je sve dozvoljeno, a kombinujući ga sa njegovim antipodom – viteškim romanima. Iako ne spada u Albaharijeve najbolje romane, u Ćerci takođe možemo da uživamo u njegovom jedinstvenom stilu, kao i hrabrosti da se upusti u ovaj neobični jezički eksperiment.

6. Sreten Ugričić: Neznanom junaku, Laguna

Jedan od interesantnijih romana iz 2010. je i Neznanom junaku Sretena Ugričića, autora koji svojim specifičnim stilom stoji sasvim po strani na aktuelnoj srpskoj književnoj sceni. Mešavina filozofsko-esejističkog i književnog je jedna od konstanti Ugričićeve proze, kao i postmoderno igranje formom i izražena društvena angažovanost. Sve ove odlike prisutne su i u romanu Neznanom junaku, u kom autor ispisuje fantazmagoričnu antiutopiju koja se dešava u Srbiji 2014, sto godina nakon sarajevskog atentata. Uprkos utisku o haotičnosti građe i nefunkcionalnom gomilanju bizarnosti, Neznanom junaku ima dovoljno kvaliteta koji ga preporučuju čitaocima: tu je pre svega provokativna zamisao, srodna čuvenom filmu Brazil Terija Gilijama, kao i izuzetno snažni pasaži koji spadaju u najbolje stranice srpske književnosti, i to ne samo prošle godine.

Tijana Spasić, rođena 1977. u Beogradu, gde je završila Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu. Pisala književnu kritiku za Danas, bavila se novinarstvom u Blicu i e-novinama, saradnica je raznih književnih časopisa. Od 2010. uređuje Gradsku knjižnicu, književni program Kulturnog centra “Grad” u Beogradu, u okviru kog je objavljena zbirka priča autora iz regiona “Gradske priče“. Prevodi sa engleskog jezika i radi kao lektor. Od decembra 2010. je jedan od dva redovna kritičara Malih novina.


Objavile: Male novine | 18. 01. 2011.

Posaljite komentar


one × 2 =