Danilo Lučić: ODJECI NAKON REAGOVANJA

MESEČNA KRITIKA
MALIH NOVINA:
Saša Ilić
PAD KOLUMBIJE
Roman
Fabrika knjiga, 2010

Danilo Lučić
MOZAIK OD KOŽE I JEZIKA

Sredinom novembra 1988. na Ušću je održan ogroman Miting bratstva i jedinstva, koji je prividno koncipiran kao afirmacija vrednosti na kojima je izgrađena SFRJ, a zapravo je predstavljao sredstvo političke vrhuške okupljene oko ambicioznog Slobodana Miloševića kojim je trebalo legitimisati njegov beskrupulozni grabež za vlast. Milion i nekoliko stotina hiljada građana koji su tog 19. novembra skandirali Miloševiću kao dostojnom nasledniku Josipa Broza u krvavom građanskom ratu biće upravo oni u čije ime i za čiju tobožnju korist će njegov režim činiti ratne zločine.

Poslednji trzaj te groteskne socijalističko-nacionalističke ideologije Saša Ilić vidi u hicima ispaljenim u Zorana Đinđića 12. marta 2003. Radnju romana „Pad Kolumbije“ on upravo i smešta u godine 1988. i 2003, dovodeći u konsekvetnu vezu Miting i atentat, nakon koga su građani Srbije veoma skupo platili pročišćenje od postkomunističke diktature koju su, ruku na srce, godinama podržavali na izborima.

Dakle, novi Ilićev roman „Pad Kolumbije“ (Fabrika knjiga, 2001.) prati dve hronološke ravni.
U prvoj, par dana pre tog famoznog Mitinga na Ušću, pratimo ličnost lektora Odeljenja za informisanje Gradskog komiteta Vladimira Berata, koji počinje da radi na čuvenoj „Politikinoj“ rubrici „Odjeci i reagovanja“. Svoje lingvističko znanje i talenat Berat će zloupotrebiti stavljajući ga u službu ratnohuškače režimske stihije, koja je i preko državnih medija kao što je „Politika“ regrutovala građane Srbije za uistinu primitivni pseudopatriotizam koji nije birao načine kako da se samoodrži.

Međutim, Berat je zapravo duboko zamišljen nad sudbinom i funkcijom jezika, pa i njegovim mogućnostima da proizvede mehanizme koji će stvarati i/ili krivotvoriti nacionalnu povest. U međuvremenu menjajući svoju svrhu bavljenja jezikom menjao se i Vladimir Berat sam. Postao je transvestit.

Humoreska Vojko i Savle, Politika, 18. januar 1988.

Reminiscencija na ples srednjoškolca Berata sa Jovankom Broz, nakon koga ona postaje neka vrsta njegove seksualno/materinske fiksacije, osvetljava dodatno karakter junaka (inače ratnog siročeta) koji raspolućujući svoj identitet na muški i ženski, pušta da se na njegovoj koži ispoljavaju osobenosti oba pola.

Okvirni momenat metamorfoze Berata Ilić narativno preklapa sa junakovim radom na čuvenoj humoreski „Vojko i Savle“ koja je Miloševiću poslužila za razračunavanje sa svojim neistomišljenicima, a čiji je autor do danas nepoznat (optužbe na račun pisca Vidosava Stevanovića dobile su sudski epilog). U romanu, Ilić autorstvo nad ovom humoreskom pripisuje Vladimiru Beratu, čime dobija i dodatni osnov za drakonsku kaznu koju je namenio svom junaku.

Drugi vremenski plan, onaj koji neposredno prethodi atentatu na premijera, donosi priču o Ireni Berat, kćeri Vladimira Berata koja se vraća u Srbiju iz Amerike, jer je njen otac živ spaljen u njihovom beogradskom stanu. Dok su segmenti sa Vladimirom koncipirani kao istoriografska rasvetljavanja kroz intimni doživljaj vinovnika i aktera događanja iz ’88, poglavlja sa Irenom čine „Pad Kolumbije“ političkim trilerom u kome ćerka u samostalnoj detektivskoj poteri za onima koji su pokušali da ubiju njenog oca sklapa deliće njegove, ali i političke prošlosti miloševićevske Srbije. Rekao bih da žanrovske matrice ovde predstavljaju najadekvatniji odgovor na zadatu tematiku.

Irena je u emotivnom haosu, rastrojena između osećanja prema svom ljubavniku i svojoj ljubavnici, ali prema zakonima entropije, haos u zatvorenom sistemu se može samo povećavati. Taj zatvoreni sistem je Srbija: poprište političkih likvidacija, intriga iz podzemlja, privrednih afera, korupcije i svakodnevne egzistencijalne ugroženosti. Nažalost, ta slika Srbije je spona između naše stvarnosti i stvarnosti Ilićevih junaka. Ni paralela sa entropijom nije slučajna – Irena će sebe često doživljavati kao objekt termodinamičkih eksperimenata koji se baziraju na skučenosti, limitiranom cirkulisanju hemijskih elemenata i umorstvu zamoraca (Maksvelov demon i Šredingerova mačka).

Slobodan Milošević, 1988

Vladimir i Irena su nepoznati jedan drugom, odeljeni vremenski i prostorno, a Irenina potraga za ocem otkriće joj bizarnu ustrojenost društveno-političkih prilika u Srbiji. Identitet njenog oca koji u zavojima leži na VMA i njegova veza sa ubistvima kojima neko uništava kompromitujuću političku istoriju jesu delovi zagonetke koju Irena mora da razreši.

Ima u tome i one mučne, ali moralne odgovornosti koja stoji pred potomcima, a to je da donesu sud o delima svojih roditelja. To je upravo ono pozivanje na društvenu samosvest i kolektivnu odgovornost kojom se Ilić bavio i u ranijim svojim delima. Je li ideja autora „Pada Kolumbije“ da kroz likove Irene, Berata, beskrupuloznog oca Kirila, Marka i drugih junaka da najupečatljivije profile stanovnika Srbije?

Čak i ako nije, utisak je taj da je napeta atmosfera trilera izbacila na površinu tipske junake srpske društvene realnosti, koji što su istinitiji to su tragičniji. Ilić je dobro savladanim žanrovskim odrednicama, akcentujući sadržaj pre forme, i sa pronicljivošću beskompromisnog sociološkog analitičara spojio dve Srbije, dve generacije i dva drastično različita Weltanschauunga, našavši im zajednički imenitelj u nerapletivom klupku društvenog haosa i egzistencijalnog beznađa postmiloševićevske Srbije.

Treba napomenuti fragmentarno koncipiranu naraciju koja se kreće u tri pravca (Vladimirov, Irenin i trojke koja vrši ubistva po Beogradu), stvarajući time dosta komplikovanu i onome ko nije upućen u relevantne događaje kojima se „Pad Kolumbije“ bavi čak i tešku poziciju za iščitavanje ovog romana. Ta hronološki razuđena fabula naporna za praćenje ipak je neophodna zbog svoje funkcije da u direktnu vezu dovede dva vremenska plana, jer bi linearnost onemogućila njihovo simultano praćenje i razumevanje.

Opet, kao i kod svake mozaične strukture, tek u sagledavanju njene celosti otkriva se pravi oblik i svrha takvog pripovedanja. To nam govori da Saša Ilić svog čitaoca nije zamišljao kao površnog i lenjog konzumenta književnosti, mrzovoljnog i nespremnog da se iznova vrati iščitavanju „Pada Kolumbije“.

Roman pored svega ima i cikličnu strukturu – dolazak Irene u Beograd i njen odlazak praćen je izveštajem o padu spejs šatla „Kolumbija“. Snimci ugljenisanih ostataka letelice i izveštaji o razmerama te nesreće već od samog početka psihički uzmemiravaju Irenu, i tako predstavljaju svojevrstan prolog atmosferi koju ona zatiče u Srbiji.

Sam pad „Kolumbije“ nosi sa sobom neku vrstu detronizacije, dovodeći u sumnju trijumfalnost tehnologije i ljudskog napretka. Ovaj momenat, i sve suptilno i lukavo provučene reference na muziku, popularnu kulturu i žarišta prestoničkog andergraund života, te samo detaljem nagovešteni istoriografski podaci govore da se Saša Ilić nije odnosio prema istorijskim faktima sterilno kao udžbenik, već je od njih gradio narativne kulise koje će pokrenuti interakciju njegovih junaka.

Stefano Bonazzi, Besmisao

Dakle, dva su motiva dominantna u „Padu Kolumbije“: motiv jezika i motiv kože. Menjajući upotrebu jezika Vladimir Berat mu je menjao i vrednost. Kao posledica te lingvističke devalvacije, javio se u njemu nagon za transformacijom. Šminkanjem i preoblačenjem u ženu on je postajao neko drugi kome je pružen legitimitet da zloupotrebljava jezik u političke svrhe.

Međutim, bitno je da to nije bio njegov podsticajni motiv za bavljenje rubrikom „Odjeci i reagovanja“ – već zasićenost lektorskim poslom.

„Dugo je tavorio u Gradskom komitetu, okapajući nad besmislenim tekstovima – izveštajima, planovima i govorima, uglavnom bez ikakve ideje. Sve je to trebalo urediti i dovesti do čitljivosti, što nije bilo nimalo lako. Jezik s kojim se svakodnevno rvao kao da je bolovao od amnezije. Njegov posao bio je da ga oživi, oslobodi ga ukočenosti i nauči ga da se ponovo seća.“, misli Berat na jednom mestu.

Simbolično, drakonska kazna koju će mu autor nameniti biće upravo spaljivanje njegove kože, te lažne spoljašnjosti koja je prikrivala jezička nedela.

Saša Ilić tremu pred misterioznošću intriga i otkrivanjem čuvanih tajni koristi da mobiliše čitaočevu pažnju za svoje odgovore o smutnoj istoriji Srbije krajem 80ih i početkom novog veka. Emotivno hladan, ali intelektualno pronicljiv i adrenalinski uzbudljiv, „Pad Kolumbije“ otvara oči našem tradicionalnom povesnom slepilu.

Danilo Lučić, rođen je u Beogradu 1984, gde i danas živi i radi. Diplomirao na katedri za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta u Beogradu. Piše poeziju, prozu i književne prikaze. Do sada svoje tekstove objavljivao samo u elektronskoj i štampanoj periodici. Od decembra 2010. je jedan od dva redovna kritičara Malih novina.


Objavile: Male novine | 21. 01. 2011.

Posaljite komentar


× six = 12