Nemanja Rotar: “KUĆA U GROMNOVOJ ULICI”

Kako svedoči u svom dnevniku, izvesni lajtnant ilirskobanatske graničarske regimente uzima petodnevni dopust i kreće na put. Ćutljivi, namršteni kočijaš ga vozi kroz knjigu koja sledi. Šta će ga sačekati u Gromonovoj ulici? Poigravajući se sa fantastičkom matricom horor žanra, pisac Nemanja Rotar u novoj, originalnoj priči ispituje neočekivane granice književnih stvarnosti.

Nemanja Rotar
KUĆA U GROMONOVOJ ULICI

Strah je bio jedina strast mog života.
HOBS

Bio sam tada lajtnant u Ilirskobanatskoj graničarskoj regimenti. Obučavao sam novopristigle regrute i pisao svoj vojnički dnevnik. Komandant, obrst Florian Mahilo nije davao vojsci mnogo slobodnog vremena. Svi su morali da budu u pokretu, utegnuti, izbrijani, izglancani, besprekorno obučeni i spremni za iznenadni neprijateljski napad. Bilo mi je dojadilo da po vasceli dan jurcam unaokolo sa golobradim mladićima, željnim slave i okršaja. Odakle potiče ta pomama koja ih tako besomučno nagoni da se survaju u smrt na bojnom polju? Toliko puta sam se ježio od straha, dok sam posmatrao mrtve oči boraca kako zure u daljinu, prosto kao da se još nadaju da će spaziti iskru života negde na horizontu. Te mrtve, oznojane i krvave glave, što su se truckale o kamenje dok su ih pijani redovi vukli na pokop, delovale su užasno, kao da su sve u jedan glas govorile o besmislu rata. Najstrašnije misli me ophrvavaju dok posmatram raspaljene mladiće kako trče i urlaju po utrini. Bojim se da nisam štogod važnog propustio u svom životu, i da li se ikada ova pogubna ratna igra može zaustaviti. Ali, izgleda da nepostoji ništa izvan ovog posmrtnog plesa na bojištu, ništa drugačije i lepše od ovog mladalačkog, egzaltiranog plesa na groblju heroja. Tuga, samo me iskonska tuga progoni.

Bio sam neprestano oznojan i umoran, pa su mi retki časovi odmora predstavljali neopisivu blagodet. Tada bih se zavukao pod svoj mali šator i listao stranice dnevnika. Beležio bih i analizirao svaki trenutak monotonog vojničkog treninga i davao mu novi smisao, mada sam duboko u sebi znao da pišući nikad ne mogu izmeniti sebe na bolje, već samo potrošiti malo požude i nesvesne mladosti. Pokušavao sam da izbegnem ludilo melanholije u koje sam sve više zapadao pišući setno, s ubeđenjem da na taj način izbegavam gordost, greh i poklonstvo radosnog čoveka. Dnevnik će ostati posle mene, možda će čak neko i prelistati njegove požutele stranice, ali on nikada neće biti vredniji od onoga što sam ja uistinu bio. Nije rečeno, niti može biti da se pisanjem spašava duša. Pre će biti da je svako slovo neke knjige tek nagoveštaj da je piščeva, ali i čitaočeva duša već izgubljena.

Pismo mog dragog pirjatelja Mihaila stiglo je u pravi čas. Bio je teško ranjen i ležao je u subotičkoj vojnoj bolnici. Jedan nespretni redov, savsim slučajno, podigao je bure baruta u vazduh. Mihailo je bio blizu mesta eksplozije, pa su mu desna noga i ruka prilično ozleđene. U svom pismu, molio me je da posetim njegovog oca i sestru u Pančevu. Nešto sa njima nije u redu. Već mu dugo nisu pisali, a poslednje poruke od setsre bile su mu potpuno nerazumljive. Pomislio je kako Otac ponovo eksperimentiše u podrumu njihove kuće. Moram priznati da sam bio pomalo zbunjen, jer mi je doktor Stefanović, pri mojoj poslednjoj poseti prijateljevoj kući, delovao potpuno opušteno, na momente i veselo. Nije bilo tragova furoiznih napada o kojima mi je Mihailo pričao. S vremena na vreme, oni bi obuzimali oca, te bi se on zatvarao u podrum kuće i danima eksperimentisao. Pokušavao je da pronađe lek koji bi uništio tuberkulozu. Pismo se završavalo molbom da što pre otputujem u Pančevo i posetim njegovu porodicu. Konačno je iskrslo nešto što je molo da me izbavi iz vojničke čamotinje u koju sam bio sve dublje tonuo.

Obrst Florijan nije bio rad da me pusti na nekoliko dana iz regimente. Suvo je kašljao i gunđao sebi u bradu. Bio je nervozan i nije želeo ni da mu ispričam svoje razloge do kraja. Samo se naglo savio nad improvizovanim pisaćim stolom, i potpisao papire za dopust. Obrisao je rukom znoj sa čela i gurnuo mi papire pod bradu.
- Imate pet dana na raspolaganju. Naređujem da budete ovde u nedelju, sa prvim petlovima.

Krenuo sam iz logora u cik zore, rasklimatanom poštanskom kočijom. Kočijaš je bio ćutljiv i namršten, pa sam tokom čitavog puta morao da čitaom jednu prilično nezanimljivu knjigu. U Pančevo smo stigli kasno uveče. Kočijaš mi je preporučio da prespavam u krčmi Kod crvenog vola što sam i učinio. Gazda je bio srdačan čovek, a krevet mek i udoban. Brzo sam utonuo u san.

Sutradan, nakon obilnog i ukusnog doručka, uputio sam se u Gromonovu ulicu. Kuća mog prijatelja bila je velika i raskošna. Divni ornamenti krasili su njenu fasadu, a majstorska rezbarija, veliku hrastovu kapiju. Udari sam nekoliko puta gvozdenom alkom po vratima. Niko se nije odazvao. Prošetao sam se duž ulice, pa ponovo zakucao. Ništa. Bilo je rano jutro i malo sveta na ulici. Čekao sam ispred kapije neko vreme i ponovo tresnuo alkom vrata. Tada se začu škripanje i neka tanana duša, umotana u crnu maramu, otškrinu prozor.

- Gospođice Sofija, lajtnant Joanovič, prijatelj vašeg brata, sećate li me se?

Devojka je bila uplašena. Bezuspešno sam pokušavao da sagledam njen lik koji je krila senka prozorskog šalona i marame. Dugo je ćutećki mrdala glavom i drhtavom rukom stezala pokvašeni ubrus.
- Znam ko ste vi, ali odlazite, molim vas!
- To nikako ne mogu da uradim. Vaš me je brat zamolio da vas posetim i izvestim ga kako ste.
- Ali vi ne razumete, moj otac i ja smo bolesni, niko nam ne može pomoći.
- Mislim da se varate.

Taman sam hteo da još nešto dodam, kada se kapija širom otvori i malo ciganče isrči iz prostranog ajnforta na ulicu.
- Ah, taj mali bezobraznik, ponovo krade trešnje – vuknu Sofija i zalupi prozor.
Iskoristio sam priliku i drsko ušao u kuću. Bilo mi je lakše da se pravdam pred njom nego pred Mihailom. Čuo sam je kako silazi niz stepenice. Nosila je u ruci veliki svećnak. Svi prozori su bili zamračeni.
- Vi ne shvatate u šta se upuštate, gospodine Joanoviču.
- Zovite me Marko.

Pogledala me je čudno. Namah sam se uplašio od njenog gotovo mrtvačkog lica. Velike vlažne oči, ispunjene čudnovatim sjajem zurile su u daljinu. Njen pogled je prolazio kroz mene, kao da sam proziran, kao da nepostojim. Kosa joj je bila paučinaste mekoće i tananosti, nos crven od čestih trljanja maramicom, a ruke tanke i mršave, ali su čvrsto stezale srebrni svećnjak. Ipak, moj pogled se ponovo susretnu s njenim. Tek sam tad uspeo da dobro osmotrim njene oči. Bile su ispunjene velikom tugom. Ne običnom, svakidašnom, onom koja nas ophrva kad žalimo za nekim nam dragim, već dubokom, gotovo egzistencijalonom, jedinstvenom tugom koja postaje osnov postojanja, izvor energije života. Učini mi se namah da su mi misli potpuno kontradiktorne i da gubim razum, kad je začuh kako mi se obraća.
- Bojim se da se ne izgubite u ovoj kući, jer više nije ništa kao pre. Mihailo i ne sanja šta je sve otac izumeo.
- On se jako brine za vas. Ne javljate mu se.
- Je li on dobro, da li mu zarasta rana?
- Oporavlja se uspešno. Ali vama je potrebniji lekar nego njemu ovog časa.

Nije mi ništa odgovorila. Nežno se spustila u veliku fotelju. Osećao sam da je veoma zbunjena, da se nečega plaši, primetio sam na njenom bolesnom licu pritajenu duševnu borbu. Kao da je strasno želela da mi nešto važno ispriča, a to joj neko ili nešto nije dozvoljavalo. Pokreti su joj bili naizmenično čas energični čas bezvoljni, mlitavi. Glas joj se menjao brzo od treptave neodlučnosti, kada bi joj duh klonuo ili posustao, do muške, vojničke otresitosti, praćen krštanjem i šištanjem, kao kod osobe obolele od upale grla ili pijanca koji je ujedno i strastven pušač. Shvatio sam da je Sofija teško bolesna. Njeno duševno stanje, ma čim prouzrokovano, bilo je zabrinjavajuće. Odmah sam uvideo da je rob jedne abnormalne vrste straha, koja je čoveka mogla odvesti do trajnog ludila, odnosno izgubljenosti za sve što je normalno na ovom svetu.
Priblizio sam mali tabure fotelji i seo. Uhvatio sam je nežno za ruku. Pocrvenela je.
- Recite mi, Sofija, šta vas to toliko muči?
- Vi to ne možete razumeti. Moj otac, on…, ne mogu vam odati tajnu!

Istrgnula je ruku i ustala. Nervozno se povuče u prostrani salon gde odmah poče da plete nedovršenu čarapu neskladnim trzajima; ali kako ubrzo primeti da ispušta petljice, baci čarapu ustranu, i brzim koracima poče da se šeta po sobi. Najednom se zaustavi ispred jednog portreta i stade ga pažljivo posmatrati. Približih se i ja, ne bi li bolje osmotrio čudesnu sliku. Lik starog gospodina, bio je to Mihailov otac, beše gotovo iščezao sa platna i sakrio se u polutamu stoleća. Mada su fizička kontura i materija izmicale posmatračevom oku usled potamnelosti, smeli, strogi, intelektualni, ali istovremeno mistični karakter toga čoveka izgledalo je da se sve više ističe u nekoj prefinjenoj vrsti duhovnog reljefa. Međutim i njegove oči behu tužne, kao da su u sebi sabrale svu setu ovoga sveta. Nepomične, velike i tamne, uprte u daljinu, ka krajnjim granicama čovekovog postojanja.
- Vidi se da je vaš otac uman čovek – rekoh joj blago, još ne odvajajući pogled sa slike.
- Da, ali i veoma bolestan.

Taman što je to izrekla, kada se cela kuća uzdrma kao da je zemljotres. Potom se začu jeziv krik, od koga mi se sledi krv u žilama. To nije mogao btiti urlik ljudskog bića, već samo neke životinje.
- Pogledao sam u Sofiju. Stajala je nepomično i kao hipnotisana zurila u sliku.
- Ja sam već jedanput bila sred tih zlih tmina, gde se digoše na mene tri furije okrvavljene što se drže i udove imaju kao žene. Zelene hridi oko pasa nose i proždiru sve pred sobom svojim opakim i velikim čeljustima. Oko grozne glave kruže im se zmije i gušteri. Pakao, sam pakao beše to.

Bio sam prilično uplašen nakon toga što je rekla nekim grobnim glasom. Kao da je preda mnom stajala avet i prenosila mi poruku iz inferna. Stegao sam svoju sablju. Ona se naglo okrenu i sevnu očima.
- Nije trebalo da dolazite ovde, poručniče!
Nagli trzaji tela je obuzeše i ona se strovali u moje naručje. Poprskah je vodom iz bokala.
- Sofija, jeste li dobro?
- Vi ste još tu, zaboga?
- Veoma ste me uplašili, da li ste svesni šta ste maločas govorili?
- Ne, vi morate otići, otac će se uskoro probuditi.
- Pa ja i želi da što pre vidim vašeg oca. Sigurno je u podrumu, eksperimentiše? Taj urlik, je li to u ovoj kući zatvorena kakva životinja?
- Nema ovde nikoga osim nas dvoje.
- Ali ono ne može biti krik vašeg oca.
- I nije. Oh, odlazite, preklinjem vas!

Uhvatila me je za revere uniforme ali i odmah ispistila, jer se kuća zatrese mnogo jače nego prvi put. Ona se strovali na zemlju i udari glavom o ivicu sofe. Poleteh da joj pomognem ali istog trena začuh i strahovitu lomljavu koja je dopirala iz podruma. Reših da potražim Mihailovog oca.
Kretao sam se polako po kući. Pod je škripao. Pokušao sam da otvorim jedan od prozora ali je on bio zaglavljen. Tada ugledah gvozdena vrata na dnu hodnika. Iznad njih pisalo je:
Ko unutra uđe pobedilac biće.
Ko zmaja ubije i štit osvojiće!

Otvorio sam vrata teškom mukom. Stepenice su se spuštale u mrkli mrak. Pokušao sam malo da osvetlim prostor pred sobom. Titrava senka sveće igrala je po zidovima. Sada sam opet zastao naglo, pošto sam sa osećanjem straha i preneraženosti, jasno razabrao neki duboki muški glas. Potom nastupi tišina. Isukao sam mač iz korica. Lagano sam nastavio da se spuštam. Korak po korak. Paučina mi se hvatala po kosi. Trnci su mi strujali telom. A tada se začu tresak. I ja ustuknuh. Osvetlih deo prostorije iz koje dopre zvuk. Spazih nekog muškarca vezanog za krevet. Približih mu se i osvetlih lice. Bilo je jezivo izrošavljeno. Duboke brazde ispunjene usirenom krvlju presecale su obraze. Očni kapci se najednom otvoriše. Strac ispljunu malo krvi iz usta.
- Ubite me, dobri čoveče, molim vas!
- Pomoću ću vam, doktore, samo da presečem ove konopce.
- Ne radite to, mladi čoveče! Slušajte me! Je li ona zna da ste ovde?
- Sofija?
- Da. Zna li da ste došli da me oslobodite?
- Oslobodim od čega?
- Od paklenih muka, od nje!
- Od nje!? Zaboga, zašto da vas oslobodim od vlastite ćerke?
- Ona nije moja ćerka, ona je nečastivi.
- Šta to pričate, za ime sveta, pa ona je bolesna i treba joj pomoć.
- Ona je mrtva.
- Šta kažete!
- Sofija je mrtva već deset dana. Tuberkuloza ju je odnela.
- Ali ko je onda ona devojka sa kojom sam razgovarao?
- Đavo! – viknuo je doktor Stefanović i stegnuo mi šaku – došao je da mi uzme dušu.

Kao da je u čudesnoj snazi i jezovitosti tih reči ležala neka još neodgonetnuta magija – ogromna, gvozdena vrata na koja je upirao pogled, otvoriše se u tom trenutku i pred nama iskrsnu duh gospođice Sofije. Ona se ustremi na oca i poče ga daviti. Krvoločno mu je zarivala svoje duge nokte u vrat i kao pomamljena urlala. Otkunula je konope i mlatarala, sada već mrtvo očevo telo, tamo amo, kao da želi da i poslednji gram života istrese iz njega. Najedanput stanu, klonu glavom i u strahovitom okretu pade mrtva preko očevog tela. Neka zelenkasta tečnost poteče ispod njih.

Sav zabezeknut pobegao sam i iz tog mračnog podruma i iz te kuće. Napolju je besnela letnja oluja. Trčao sam kuda me noge nose. Kuša mi je upadala u usta i oči. Začuh kako iza mene puče grom. Ogromna svetlost obasja čitavu ulicu i ja videh samo ogromnu kuću svog prijatelja u plamenu. Mozak mi se zavrte dok sam posmatrao kako se zidovi ruše, kako cigla pršti i raspada se. Odjedared sve se po ulici poče rušiti kao da je od papira. Prestravljen zastadoh i ugledah u daljini velike oči i lik nepoznatog mi pisca. Potom osetih bol na svojim leđima, kao da me neko grebe. Videh iznad sebe veliki nož i ruku kako ljušte nebo.
- U pomoć! – viknuh iz sveg glasa.
U tom trenu, ruka i nož nestadoše s vidika. Još me samo te čudne oči posmatraše. Nisam mogao znati da to beše Edgar Alan Po.

Nemanja Rotar, pisac i diplomirani filolog, rođen je 1972. u Pančevu, gde i danas živi i radi. Objavio je knjigu pesama “Početak sna”, zbirku priča “Katalog čitalaca”, knjigu eseja “U vrtlogu samoće” i romane: “Buđenje zmaja”, “Čuvari Balkana”, “Poslednja noć na Levantu”, “Netrpeljivost” i “Dnevnik ljudoždera”. Autor je izdavačke kuće Stubovi kulture iz Beograda. Dobitnik je stipendije Fonda “Borislav Pekic”, a četiri njegova romana su se našla u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 24. 01. 2011.

Posaljite komentar


five + 9 =