Saša Ilić: SLUŽBA, JEZIK, TELO

Povodom nove “Borine nedelje” koja se organizuje od od 23. do 29. marta 2011. “Male novine” objavljuju uzbudljive priloge učesnika u ovom programu. Uoči još jednog 12. marta, pisac iz Beograda Saša Ilić piše kako su nastajale Službe. I šta im se zatim desilo.

Saša Ilić
SLUŽBA, JEZIK, TELO

U zemljama Istočnog bloka, pa i u Jugoslaviji koja je funkcionisala kao polupropusni koridor između hladnoratovski sučeljenih strana, službe državne bezbednosti ostavile su dubok trag u tkivu društveno-političkog, ali i privatnog života. Bilo da su se one zvale: Čeka, NKVD, KGB (SSSR; Rusija), Štazi (DDR), Sekuritate (Rumunija), AVO (Mađarska), StB/ŠtB (Čehoslovačka), OZNA, Udba, DB, BIA (FNRJ, SFRJ; SRJ; Srbija), njihova operativnost, poimanje države, politike, građanskih i svih ostalih prava bili su gotovo istovetni.

Njihov rad je oduvek imao dve direkcije; prva i najvažnija, usmerena ka unutra, druga ka spolja. Krajnji dometi ovih direkcija bili su neprijatelji: jedan je unutrašnji a drugi spoljašnji. U prostoru između prostirala se Služba, odnosno tzv. uređeni društveni život države. Da bi se taj život “uredio” i da bi se prostor stabilizovao između dve opasnosti, bili su neophodni mediji koji bi markirali granice “slobode”; one su bile iscrtane nalik presi pod pritiskom koja neprestano radi, menja prostor “slobode” i retko kada se zatvara potpuno. Moglo bi se reći da je njeno zatvaranje bilo potpuno samo u najkritičnijim trenucima povesti, i to 1948, 1956, 1980, 1989, 1991. pa nadalje.

U Srbiji su nakon pada Miloševićevog režima posebno bile važne godine 2003. i 2008: vreme atentata na premijera Đinđića (dakle, pre operacije Sablja) i potonje proglašenje nezavisnosti Kosova. Ovi trenuci potpunog zatvaranja prese odnosno ograničenja slobode, vreme je kada Služba priskrbljuje za sebe apsolutno pravo da upravlja životima, oduzima ih i postavlja nove regule ponašanja. To su posebno zanimljive tačke naše nedavne prošlosti koje bi se mogle interpretirati preko jezika štampe, kada već nismo u mogućnosti da dopremo do arhivske građe koju svaka služba brižljivo skuplja (ali i uništava u trenucima razlabavljivanja prese, kakva je bila noć između 5. i 6. oktobra 2000. godine).

Za rad u nadziranom prostoru “slobode, Služba koristi dve vrste glasnika: jezičke (medije) i neposredne (agente). Takođe, Služba prati dve stvari: jezik (ono što se govori i piše) i kretanje (tela u prostoru). U pobrojanim zemljama Istočnog bloka, često se događalo da u ovu igru budu uvučeni ljudi iz branše koja se takođe bavi sličnim stvarima, a to su pisci. Neki od njih su učestvovali u kreiranju jezika prošlog doba, kao pisci popularnih knjiga, kao ghostwriteri, ili naprosto kao doušnici koji su iznosili činjenice o tome šta je neko rekao, napisao ili kuda se kretao.

Odnos između Službe i nadziranog tela, tj. čoveka “koji se radi”, rečeno u žargonu Službe, uspostavljen je preko jezika. Kada se manipulativni prostor diskursa iscrpi, ili kada se jezik “zategne do pucanja”, dolazi do ozleđivanja tela, ili njegovog poništavanja, kao što se to dogodilo 12. marta 2003. godine u Beogradu. I ne samo tada.

Saša Ilić diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je koautorski projekat “Odisej” (sa Draganom Boškovićem; 1998), knjigu priča Predosećanje građanskog rata (2000) i romane Berlinsko okno (2005; francusko izdanje 2009) i Pad Kolumbije (2010). Priredio je zajedničku knjigu pripovedača rođenih posle 1970. pod naslovom Pseći vek (2000). Jedan je od urednika podlistka Beton. Sa redakcijom podlistka priredio je dve knjige eseja i satiričnih tekstova Srbija kao sprava (2008) i Antimemorandum-dum (2009). Radi kao urednik u Narodnoj biblioteci Srbije. Učesnik je ovogodišnjeg književnog programa “Borine nedelje”.
Čitajte i druge priloge Borinoj nedelji 2011!


Objavile: Male novine | 11. 03. 2011.

Posaljite komentar


3 + = five