9. mart: DUGIH DVADESET GODINA

Prošlo je dvadeset godina od 9. marta 1991. – dana koji će biti zapamćen po “neuspeloj revoluciji” protiv Miloševićevog režima, kada su desetine hiljada ljudi okupljene oko opozicione SPO na Trgu republike tražile suštinsku promenu sistema. Protest je nakon celodnevnog sukoba sa policijom, tokom večeri ugušen tenkovima JNA.

Pokazaće se da je Beograd tog dana poslao antiratnu poruku i pre nego što je počelo ono što će se u drugim jugoslovenskim republikama smatrati agresijom, kao i da će borba sa Miloševićem trajati još punih 10 godina.

Povodom jubileja, prenosimo deo teksta iz Vremena o 9. martu.

Miloš Vasić
Kao da je juče bilo
(Nedeljnik VREME)

Kao juče da je bilo, a deca začeta tih dana sada decu imaju… U međuvremenu je đavo odneo i više država i vojsku i Vožda i snove puste, sve u neprekinutom sledu, eto, do dana današnjeg. To što je 9. marta 1991. počelo, traje još, a deca evo već decu imaju. Jesmo li nešto naučili iz iskustva 9. marta?

Duvala je tih dana (kobnog, videćemo kasnije) marta meseca jaka košava – na našu veliku sreću. Treba, međutim, pre taktičke analize događaja, smestiti ga u malo širi politički kontekst. Slobodan Milošević već je prvo uzbunio Srbe po Hrvatskoj i Bosni, pa opljačkao saveznu blagajnu, pa pokrenuo proces rušenja Ante Markovića, tadašnjeg saveznog premijera. JNA, tadašnja vojska tadašnje SFR Jugoslavije, deco, još se kolebala da šta bi od sebe. Da li da čuva komunizam i da pusti državu niz vodu? Da li da čuva državu, a da komunizam pusti niz vodu? Na kraju je izgubila i jedno i drugo, ne shvatajući šta se u SSSR i ostatku Varšavskog ugovora (istočnog bloka) događa već dve pune godine. Još su se, jadni, uzdali u debele, ćelave i senilne ruske generale i čekiste. Do nedavno su ih vodali kao suklate ovuda, da slave i sahranjuju Slobodana Miloševića i njegovu kamarilu. A i na taj ruski segment ćemo već doći, polako.

Milošević je – po običaju – pogrešno odigrao svoju va banque prolećnu partiju te 1991. godine, ali se izvukao. O tome je ova priče. U sukobu sa opozicijom, pre svega sa Vukom Draškovićem i SPO, Milošević je – naravno – potegao hrvatsku opasnost kao „mobilizaciju i homogenizaciju”. Prvo je u januaru 1991. pokušao da zapanji Srpstvo Vaskoliko onim filmom o Špegelju i naoružavanju Hrvata. Nešto mu to nije upalilo. Zaista neumereno i prostačko pljuvanje opozicije na RTS i po režimskim novinama izazvalo je SPO i ostatak opozicije i dovelo do mitinga od 9. marta 1991. na „Trgu Slobode kod Čestitog Knjaza”, kako to Vuk i dan-danas zove.

Videvši da se to sve zajedno kreće u lošem pravcu, Slobodan Milošević smislio je nešto za šta mu se učinilo da je pakleni plan: da zalet očekivano masovnog narodnog protesta protiv njegovih prljavih medija, raznih Mitevića (RTS), Minovića (Politika), Brajovića (Večernje novosti) i istih takvih kao i oni, iskoristi i okrene u svoju korist, kao vešt džudista koji se izmiče ispred protivnika i obara ga njegovom sopstvenom inercijom naleta.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju “Vremena


Objavile: Male novine | 9. 03. 2011.

Posaljite komentar


eight − = 0