Danilo Lučić: “CURL UP”

MESEČNA KRITIKA
MALIH NOVINA:
Veselin Marković
MI RAZLIČITI
Roman
Stubovi kulture, 2010

Danilo Lučić

ROMAN O (PRE)ISPITIVANJU VEROVATNOĆE

„Pokušavam da odredim koja je moja poslednja lepa uspomena iz detinjstva. (…)Da bi našlo lepu uspomenu, uhvatilo se za nju i pokušalo da priguši sve kasnije slike, moje sećanje prinuđeno je da se vrati još malo, da vaskrsne najžilavije insekte i poslednje, požutele listove.“ Ovaj grčeviti napor glavnog junaka romana „Mi različiti“ Veselina Markovića (Stubovi kulture, 2010) da iznova osvetljava bolnu uspomenu na porodičnu tragediju čiji je vinovnik bio u detinjstvu, jedan je od glavnih motivacijskih zamajaca ove knjige. U paralelnom narativnom toku pridružuje mu se glavna junakinja koja vodi svoju istragu, ne bi li rasvetlila jedno brutalno ubistvo u porodici njenog bivšeg ljubavnika. Dvoje naizgled običnih ljudi, sa izrazito neuzbudljivim životima i profesijama (on je asistent na Matematičkom fakultetu, a ona je činovnik u policijskoj arhivi) skupa čine oksimoronsku sintagmu iz naslova romana, jer oni ipak jesu različiti, sa statistički malo verovatnim životnim pričama, a to ih povezuje i spaja.

Junak je predano posvećen nauci koja mu pruža utočište kroz izolaciju i samoću, i koja mu svojom doslednošću donosi mir i sigurnost. Jer njegovo skrivanje od ljudi i izbegavanje njihovih pogleda inicirano je prećutnim porodičnim okrivljavanjem junaka za sestrinu smrt. Njegov karakter je konzistentan – upoređujući pasaže sa reminiscencijama na njegovo detinjstvo i sadašnjost radnje, koje povezuje narativni prezent, vidimo da je junak u svim svojim dobima ostao isti – dramatično asocijalan uz izraženu introspekciju.

On se uvek preispituje o najdubljem korenu svog sećanja, otkud mu uspomene „koje obrubljuje praznina“. Sva su ta sećanja slikovita, prepuna vizuelnih nadražaja i u tim delovima je Markovićev roman najsigurniji i najbolji. Koloritna izraženost sećanja govori o dečakovoj osetljivosti na odnos boja, senki i svetlosti, svetlog i tamnog, i dalje – poznatog i nepoznatog. To je slika njegove potrage za prošlošću koja je mutna i bolna, jer je to kopanje po svojim ranama i strahovima, ali i ranama i strahovima njegove porodice.

Junakinja je medicinski fenomen, rođena je bez gena koji reguliše obradu bilirubina u telu, zbog čega joj je koža, pa čak i beonjače, izrazito žuta. Šanse da se neko rodi s tim nedostakom su jedan prema dva miliona. Zbog boje svoje kože koja privlači pažnju takođe beži od ljudi, ne želi i/ili ne ume da se uklapa u okruženje i svi njeni kontakti sa ljudima po pravilu su neuspešni, pogrešni i nepotpuni. Iako junakinja naizgled nema ništa od toga da li će rešiti misteriju porodične tragedije svog bivšeg ljubavnika, tu se ne radi o nedoslednoj motivaciji; pre će biti da je pisac pratio složenu i često protivrečnu prirodu svoje psihološki kompleksne junakinje, čija će se istraga, krajnje optimistički, završiti svojevrsnom katarzom.

Junakinjine misli su često nepovezane, lutaju, skaču između intimnih sećanja i razmišljanja o njenoj sudbini biološkog statističkog ekstrema. Njeno raspoloženje podvlači apatičan ton romana i tera nas da na posebnom nivou aktiviramo empatiju pred njenim doživljajima, ne ekstremne ali ipak naznačene, diskriminacije. Tokom junakinjine istrage upravo će joj njena pozicija društvenog izopštenika, uvek na meti zluradih pogleda, dati neophodnu dozu nehaja, smele neposrednosti i provokativnosti, karakteristične za tipske detektivske junake.

Pisac će tek u epilogu oktriti imena svojih junaka, stoga ću poštovati njegovu želju za diskrecijom. Takođe, pisac je od nas sakrio i mnoge druge, važnije stvari. Hronotop, odnosno definisanost mesta i vremena radnje, praktično ne postoji. Ne znamo gde i kad se radnja odvija (možemo donekle naslutiti da je u pitanju Srbija u skorašnjem vremenu), znamo da gradić sa junakovom kućom iz detinjstva leži kraj jezera, pod čijim će se ledom, obeleživši time čitavo junakovo detinjstvo, utopiti njegova sestra. Pisac žrtvuje hronotop zarad efekta univerzalnosti – u jednom intervjuu Marković kaže: „Kao i ranije knjige, ovu sam pisao s ubeđenjem da književnost može i mora da govori o suštinskim i univerzalnim ljudskim problemima, nezavisno od pitanja u kakvom društvu i kulturi oni žive.“ Odsustvo lokalnog kulturološkog pejzaža i sociološkog kolorita, usled nedefinisanog hronotopa, nameće potrebu da se potraži najadekvatnija uporišna tačka za identifikovanje prostora i vremena, a pejzaž duge zime, izražene i čudne igre noćne svetlosti, i neka čudna melanholija u međuljudskim odnosima koja levitira između pristojnosti i otuđenosti neumoljivo upućuje na Sever i ono što bi bile naše najčešće predrasude o Skandinaviji. Na samom kraju romana možemo pročitati da je delimično pisan u Norveškoj.

Vratimo se sad tim zakonima verovatnoće, kojima se bavi glavni junak. On intervjuiše ljude kojima se dogodila neka neverovatna priča. Tobože to čini da bi pribavio građu za svoju doktorsku tezu koja se bavi statističkom verovatnoćom, a zapravo se nada da će se jedan tajanstveni lovac, koji je pokušao da spasi njegovu sestru iz jezera, ali koji je netragom nestao pre dolaska policije i hitne pomoći, pojaviti među ispitanicima i rasvetliti taj dan, junakovu ulogu u svemu i nametnutu krivicu. I samo očekivanje pojavljivanja tog lovca predstavlja poigravanje sa verovatnoćom.

Unutrašnji konflikt nastaje zbog potrebe našeg uma da na neki način racionalizuje puku slučajnost, ili zbog borbe da sebi prizna da slučajnost, kao takva, ne postoji. Devojka se kliže zaleđenim jezerom, naizgled od jednom, led se pod njom prolomi, iako se to nikad pre nije dogodilo i ona se udavi, menjajući iz korena živote ljudi oko sebe. Ili, dete se rodi sa manjkom gena i viškom žute nijanse epiderma – i njen život je nepovratno izmenjen. Roman, na jednom od svojih nivoa, povezuje junake koji su neverovatnim spletom okolnosti, koje možemo podvesti pod slučajnost, statističku (ne)verovatnoću, usud, božije delovanje (sa čim je neminovno Marković morao da polemiše) ili nešto peto, prinuđeni da iznalaze načine kako će izaći na kraj sa svojom neželjenom vanrednošću. Tako Mi različiti postaje psihološki, a kroz odnos sredine prema njegovim junacima, i sociološki roman, uprkos spomenutom odsustvu hronotopa.

Iz naizgled različitih poriva, ali sa identičnom prirodom cilja, Markovićevi junaci kreću u svoje, na ovaj ili onaj način lične, istrage i potrage za čvorovima prošlosti koji blokiraju njihove živote. Posredstvom takve motivacije, „Mi različiti“ je žanrovski veoma blizak detektivskom romanu. Razrešenja i odgonetke su, shodno tradiciji krimića, pomalo neverovatne, nategnute, kao da su se pojavile iz nebuha. Ali na to smo pristali još od prvih stranica romana. On je u delovima spor, razvučen, negde je dinamizacija žanrovskim sredstvima uspešna, negde ne. Kao da roman pati od podvojenosti svog identiteta, rastrzanog između žanrovskih matrica i želje da se one izbegnu i prevaziđu, čak možda i nadograde na pojedinim mestima, umesto da to nesuglasje i razlika bude upravo najjače koheizvno sredstvo između žanrovske smernosti i prevazilaženja/oslobađanja od nje.

Epilog je uzbudljiv, donosi adekvatan i dugo iščekivan rasplet, ali put kojim se do njega stiže je neumereno dug i nedovoljno napet za jedan detektivski siže, koji podrazumeva gradacijsku dinamiku, turbulentnost, konstantno ubrzanje, dobro osmišljenje i raspoređene obrte, sa kratkom i jasnom ekspozicijom, i bez trunke praznog hoda. Ali utisak je da se ta ekspozicija, što zbog dominantnog motiva traganja za prošlošću, što zbog manjka ili lošeg tajminga ubrzanja, razvukla na ceo roman.

I kao da tek u epilogu spisateljski potencijal Markovića dolazi do punog izražaja. Ne odstupajući od zadate karakterizacije junaka, njihova interakcija na ovom mestu oživi,  a krajnje poglavlje je obeleženo stapanjem dotadašnja dva paralelna narativna toka u atraktivno višeglasje, kroz inovativnu i originalnu dijalošku formu. Pitanje koje mi se neumitno nameće je – zašto je ovaj kvalitetan i dobar roman morao da sačeka svoj kraj da bi postao odličan?

Danilo Lučić, rođen je u Beogradu 1984, gde i danas živi i radi. Diplomirao na katedri za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta u Beogradu. Piše poeziju, prozu i književne prikaze. Do sada svoje tekstove objavljivao samo u elektronskoj i štampanoj periodici. Od decembra 2010. je jedan od dva redovna kritičara Malih novina.


Objavile: Male novine | 18. 03. 2011.

Posaljite komentar


2 − = zero