Nemanja Rotar: KNJIŽEVNOST ZA LAKU NOĆ

“Čak i književnici visokih umetničkih dometa obećavaju odmor i razonodu. I oni se obraćaju umornom čitaocu, mole ga za večernje časove pozornosti, strpljenja. Međutim, kapci pospanog činovnika lagano klize”, zapaža prozaista Nemanja Rotar u tekstu o knjigama, čitaocima i pisanju.

Nemanja Rotar
KNJIŽEVNOST ZA LAKU NOĆ

U eri trudoljubive groznice i materijalnog prestiža, eri kafkijanskih činovnika i vrveža neuma, nema izražene potrebe za časovima posvećenim književnosti. To je jasnan znak da je čas smrti velike umetnosti uveliko nastupio. Pisci pokušavaju da skrenu pažnju na sebe, da upute nekome svoja razmišljanja, međutim, postaje nemoguće za rafinirane čitaoce da čuju taj eho u sveopštoj pustinji duha. Pokušaj prerušavanja visoko stilizovane književnosti u odeždu niskožanrovskih dela (svojevrstan poetički ketman) nije urodio plodom. Retki su pisci koji su na pravi način sjedinili lakoću i zavodljivost sa suštinskim životnim temama. Književnost više nije nalik „sekiri koja treba da razbije zamrznuto more u nama“ (Kafka), već lagani vodvilj za pregaočevu laku noć.

Čak i književnici visokih umetničkih dometa obećavaju odmor i razonodu. I oni se obraćaju umornom čitaocu, mole ga za večernje časove pozornosti, strpljenja. Međutim, kapci pospanog činovnika lagano klize i ništa od pročitanog ne uspeva da inficira dušu.

Većina ljudi se rađa sa dušom somnabula i poput senki leluja, plašljivo promiče kroz život. Ili se pomahnitali mladi lavovi, u liku okorelih mešetara berze, zadovoljavaju samo sticanjem novca i snažnim opijatima besmislenog gluvarenja. Kome onda ponuditi davno ismejane vrednosti originalnog, samosvojnog i dubokoumnog artističkog stvaranja?

Drevni Grci su u svojim pesnicima i tragičarima videli učitelje života. Pisci i filozofi su svojim ličnim primerom potvrđivali teorijske stavove koje su javno iznosili. Danas je pozicija književnika u društvenom smislu beznačajna. Oni ne služe za ugled već za pozornicu. Oni nisu više apologeti trajnog već komercijalni zabavljači. Čitaocima su i dalje potrebne umetnički uspele knjige, ali nikome više nisu potrebni duhovni oci. Ponovo je u zamahu predratni neobarok sa svojim plitkim misaonim dražima i morem uvezenog zapadnog kiča. U takvom okruženju možete još samo govoriti zidu.

“Piši ono što misliš, a ako ništa ne misliš, ne piši”, kaže švedski literata Horas Engdal. Što znači da treba pisati po diktatu vlastite sumnje. Ne redovno, ne kampanjski, ne prateći dnevno-političke potrebe, niti modne tredove, već kada se “gorki talog iskustva” uskomeša i prelije. Tada valja početi sa zapisivanjem misli i osmišljavanjem imaginarnih svetova. Bitno je da se ispuni samo jedan bezuslovan zahtev, a to je da stvoreni svet bude autentičan i uverljiv. Umetnička književnost, za razliku od zabavljačke, postoji ili je barem nekada postojala zbog rasvetljavanja zagonetki života, zbog prikazivanja ubogih likova, autentičnih pojava, zbog oneobičavanja stvarnosti. Literatura mora da svedoči protiv svakog poretka u kome primat imaju institucije nasilja, laži i bezakonja. Šta, dakle, može jedna knjiga? Po svom prisustvu ona određuje i omeđuje prostor u kome je nasilna smrt skandal, ona osmišljava tu smrt. O tome svedoči francuski pisac i teoretičar Žan Rikardu: „Bez prisustva literature smrt jednog deteta negde u svetu ne bi imala veći značaj od smrti neke životinje u klanici.“

Pisanje je kišovski posmatrano svojevrsna mutacija gena. Književnost je prometejski uzlet koji traži određenog i nezaboravnog fanatika. Ona je beg u nepoznato izbezumljenog, pa zato vrhunsku književnost ne zanimaju mnogo “dobri i mirni”, već oni kojima je prekipelo, oni koji su u rasulu. U tome je satkano ono poetično, ono metafizičko i vredno pažnje. Pisanje mora poticati iz nezadovoljstva sobom i svetom. To je svojevrstan način preživljavanja.

U istoriji čovečanstva postojala su razdoblja kada je pisac bio posvećenik. Pisao je svete knjige, univerzalne knjige, zakone, epiku i proročanstva. Urezivao je svoje misli na kripte, monumentalne građevine, hramove careva, palate kraljeva. Ali tada pisac nije bio usamljeni pojedinac, nije bio skandal-mejker i estradni baron što se samozadovoljno smešaka sa naslovnih stranica bulevarske štampe. Tada je pisac bio narod. Svoje tajne pronosio je sa generacije na generaciju. Tako su nastale Drevne knjige. Uvek nove, aktuelne i uvek buduće. Grčki narod po imenu Homer je spevao Ilijadu, indijski narod artikulisao je svoj glas kroz himne Veda i Upanišada, Iranci su darovali čovečanstvu Zend Avestu, Egipćani i Kinezi diktirali su svoje priče pisarima koji su želeli da budu narod. Niko u drevna vremena nije sumnjao da su Troja i Agamemnon, Zlatno runo i Jason, Zemlja-bez-zla i Blistavi grad iz staroindijskih legendi stvarni. Sve je bilo ozbiljno i promišljeno, svečano i uzvišeno. Reč je izgovarana samo u trenucima posvećenja.

Danas je u knjižarama sve manje knjiga koje zanimaju čitaoca istančanog ukusa. Nema više razlike, u nekim slučajevima, između parfimerija i knjižara. Sve je podređeno pakovanju, celofanu koji blista, a ispod koga se krije zastrašujuća glupost. Izgleda da je manija pisanja koja je prožela potrošačko društvo siguran znak da je nastupilo vreme raspamećivanja. Skribomani našeg doba uništili su potrebu za odgovornim pisanjem, angažovanim stvaranjem, bezinteresnim promišljanjem i intelektualnim poštenjem. Nema gore kuge od današnjih sitnih piskarala, miljenika razuzdane gomile čitalaca. Ništa gore od tih opsenara, biznismena književnosti, što koriste lažna pera i stvaraju naopake svetove u kojima se ljudi ostareli rađaju, smanjuju se, boraju, sve dok ih ne zatvore u bocu. U boci postaju još manji, tako da se mogu prodavati zajedno sa marmeladama i toaletnim papirom.

Red premaza od kikiriki putera i red premaza od kakve moderne paškvile u vidu najtraženijeg ljubavnog romana i vaš visokobanalizovani obrok je pripremljen. Kusajte i slavite svoje trenutke relaksacije! Žalosno je što se kikiriki puter meša uz sve ovo drugo.

Pisanje je nekada značilo odgovornost. Prava književnost je bila bomba koja se aktivirla tokom čitanja u ljudskoj svesti. Ona nas je i menjala i uništavala, ali nikako nas nije ostavljala u istom stanju. Posle Vertera kažu da je nastala epidemija samoubistava kao i u Rusiji nakon jedne pesme Ljermontova. Nakon čitanja „Maksima“ La Rošfukoa, kaže Gospođa de Sevinje: “Čoveku ostaje samo da se ubije ili postane hrišćanin.”

Književnost mora da budi u nama reakcije, ona ne sme da deluje poput video igara, televizije i drugih izuma kolektivnog zaglupljivanja. Književnost i umetnost moraju ostati poslednji bedem pred naletom histerije banalnosti koja preti da raznese sve i svakoga.

Neke misli se, stoga, iskazuju po cenu smrti, premda je i sama smrt odavno izgubila svoj metafizički karakter. Ono što je ranije predstavljalo znanje sveštenika, šamana i mistika, onaj rafinirani osećaj za nematerijalno, onaj osobeni dar za pronalaženje svetih trenutaka u obilju svakodnevnih rutina, postao je sada nemoguć. Čovek današnjice je ophrvan skepsom, sveden na specializovano znanje, korumpiran i moralno opustošen. Biće lišeno metafizike jeste biće sebičnog samoodržanja, čista “volja za moć”. Projekat prosvetiteljstva i prevelika žudnja za empririjskim saznanjem lišili su modernu individuu osećaja za onostrano, amputirali su joj senzore za metafiziku, desakralizovali i obesmilili svet i biće. Okultizam je zamenio drevna učenja, taj surogat i naličje istinskog misticizma. Iščezao je svaki viši smisao postojanja i nekoliko novoosmišljenih ideja nije uspelo da nadomesti iskonsku potrebu ljudi za metafizičkim poniranjima. Očito da sam čovek nije dovoljan razlog postojanja. Treba uvek nešto više, savršenije, da razgoni mrak duše u koji se zapada kroz bunilo tehnokratske histerije. Moderno Ja ne može svteleti ono što je vrlo samouvereno obećavalo prosvetiteljstvo: svetlo uma.

Nemanja Rotar, pisac i diplomirani filolog, rođen je 1972. u Pančevu, gde i danas živi i radi. Objavio je knjigu pesama “Početak sna”, zbirku priča “Katalog čitalaca”, knjigu eseja “U vrtlogu samoće” i romane: “Buđenje zmaja”, “Čuvari Balkana”, “Poslednja noć na Levantu”, “Netrpeljivost” i “Dnevnik ljudoždera”. Autor je izdavačke kuće Stubovi kulture iz Beograda. Dobitnik je stipendije Fonda “Borislav Pekic”, a četiri njegova romana su se našla u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 13. 04. 2011.

Posaljite komentar


eight × = 72