Danilo Lučić: FORMA KOJA SE URUŠILA NA PRIČU

MESEČNA KRITIKA
MALIH NOVINA:
Goran Petrović
ISPOD TAVANICE
KOJA SE LJUSPA
Novosti, 2011

Danilo Lučić
FORMA KOJA SE URUŠILA NA PRIČU

Najpre je Goran Petrović objavio u knjizi pripovedaka „Razlike“ (2006) priču pod nazivom „Ispod tavanice koja se ljuspa“, da bi je vremenom nadograđivao i uvećavao dok nije postala roman, ili kako je sam autor žanrovski određuje kino-novela. Veze sa bioskopom, filmom i sedmom umetnošću su mnogostruke, isprepletene i višeslojne – kao što je uostalom i cela knjiga ”Ispod tavanice koja se ljuspa” (izdavač ”Kompanija Novosti”, 2010).

Autor prisustvuje projekciji filma 1980. godine, u kraljevačkom bioskopu „Sutjeska“, a glavnu pažnju obraća na sociološki presek tridesetak junaka iz bioskopske sale, što mu omogućava jedan veoma širok ugao za posmatranje dominantnih događaja i pojava iz tog perioda. Kritički ton romana koncentrisan je na negiranje socijalizma i nacizma, kritiku malopalanačkog mentaliteta i pokušaj da se duhovitim pristupom istaknu pojedine nijanse u ljudskoj prirodi. Naslov knjige upućuje na jedan metaforičan detalj – osipanje kreča sa štukature na tavanici bioskopa, koja oslikava zvezde, Sunce i Mesec, govori o propadanju društvenog sistema koji se na svoje potčinjene urušio silinom adekvatnom nebu koje pada na glavu.

Međutim, problemi u realizaciji ove zamisli niču jedan za drugim…

Pripovedanje ima formu panoramskog pregleda tih ljudi (koji bi se filmskim jezikom mogao nazvati nizom kadrova), gde se očituje pokušaj da se svaki lik karakterizacijom i davanjem osobenih crta izdigne do celovite individue. Pa ipak, svi likovi su nekako voštani, umrtvljeni i zarobljeni u svoje jednodimenzionalne karaktere bazirane na naglašavanju njihovih humorističkih aspekata, ili pak na kritičkom osvrtu autorovom na likove posmatrane kao sociološke tipove iz vremena o kome se pripoveda. Na sledećem, čisto psihološkom nivou, svi likovi pate od disproporcije između svojih osnovnih funkcija i njihovog delovanja kroz koje se te funkcije manifestuju: opasni likovi ispostavljaju se kao bezopasni, oni osmišljeni kao ozbiljni ispadaju naivni i blesavi, oni koji su potencijalno napeti i dramatični ispadaju luckasti. Šprdnja i komendija – jednom rečju. I to loša na momente, praćena nesnosno mlakim humorom. Uz sve to mestimično iskaču gogoljevske deskripcije junaka, u prevaziđenom realističkom maniru.

Primer za jedan od tih neuspelih portretisanja sociloških tipova koji ostaju nerazvijeni i umotani u oblande od humora sumnjivog kvaliteta je visoki partijski funkcioner drug Avramović, koji ima grčeve u više od šezdeset mišića ruke zbog čega je nekontrolisano podiže, kao da non-stop glasa, a taj refleks predstavlja ironičnu metaforu o blanko podrškama partijskih apratčika svakoj odluci KPJ. Ali ne ide se dalje od toga, od te jedne fiziološke karakteristike, čak i kad se ta metafora koja implicira licemernu prirodu političara prenosi u period devedesetih, gde Avramović učestvuje u osnivanju jedne nove, demokratske partije, podjednako revnosno podržavajući svojim grčevima ruke sve nove odluke i programe.

Svaka nova radnja u bioskopu ili naznaka fabule ostvaruje se tako što se projektuje pojedinačno kroz svakog junaka, pa tek kad se iscrpe reakcija svih posetilaca u sali, svakogo ponaosob, prelazi se na sledeći segment priče (kao kada u burlesknoj situaciji baba-sera prekida filmsku projekciju da bi obavestila posetioce bioskopa da je Josip Broz umro, vidimo reakcije desetak junaka koje se smenjuju u nezanimljivom nizu). To stvara mnogo praznog hoda i retardira radnju.

Možemo donekle govoriti i o upotrebi filmskih tehnika u pripovedanju, koje se primećuju u poslednjoj Petrovićevoj knjizi. Montaža se, recimo, još u periodu avangarde ispostavila kao najkreativnije vezivno tkivo između filma i književnosti, omogućavajući „fragmentarizaciju stvarnosti“ i „proces konstrukcije dela kao artefakta“, smatra Piter Berger u svojoj knjizi „Teorija avangarde“. Predrag Petrović u knjizi ”Avangardni roman bez romana” primećuje kod Crnjanskog i Krakova „brzo smenjivanje kratkih, prezentskih rečenica i rečenica bez predikata čime se postiže efekat isprekidane, kao filmskim rezovima prekinute percepcije“. Dakle, tehnike montaže su odavno prepoznate u stranoj i domaćoj književnosti i opisivane u kritičkim tekstovima, ali naratološko kadriranje i rezovi u fabuli kod Gorana Petrovića ne čine se uspelim, jer umesto da obezbeđuju neko novo jedinstvo romanesknih elemenata, one razbijaju perceptivni aspekat knjige kroz nekakvu sinkopiranu haotičnost narativnog toka.

Pisac, tendenciozno ili ne, na jednom mestu iznosi nešto što bismo mogli protumačiti kao ideju vodilju i postupak piščev prilikom selekcije materijala za formiranje svoje kino-novele: operater Švaba u bioskopu „Sutjeska“ sve vreme skuplja i secka delove filmova koje pušta, i od svih tih isečaka traka i restlova koje je godinama skupljao pravi svoje gigantsko životno delo u obliku osmočasovnog montažerskog eksperimenta. Petrović ovako opisuje taj montažerski podvig: “Ta nezvanična poslednja projekcija bila je sačinjena od mnoštva sasvim razičitih delova, nekad sasvim nepovezanih, poput restlova svega i svačega, nekada poređanih po nekom čudnom principu, čije je ustrojstvo, izgleda, samo Švaba razumeo. Smenjivalo se svega nekoliko kadrova ratnog filma sa svega nekoliko kadrova vesterna. Napeti nemi film se pretvarao u patetični mjuzikl. Tragedija je bila prekidana komedijom. Ljubavni film se prožimao sa laganom pornografijom. Pa bi se pojavile slike dečijeg, lutkarskog filma”.

Ne možemo suditi o Švabinom filmu, da li je ispao remek-delo ili neki frankenštajnovski pobačaj, ali pred sobom imamo Petrovićevu kino-novelu koja pati od neusklađenosti i zaglušujuće polifonije u tematsko-motivskoj strukturi, a ovaj opis Švabinog filma zabrinjavajuće uspešno opisuje ceo roman ”Ispod tavanice koja se ljuspa”.

Kada govorimo o formi ove knjige, Petrović gradi svoju kino-novelu iz delova, pipkavo i fragmentarno, kao da od istorijskog materijala probira svaku ciglu i opeku od koje će sazidati kulise za junake u svom bioskopu sa tavanicom koja se ljuspa. A u piščevom izboru ti su gradivni elementi najrazličitijih boja, oblika, kvaliteta i sastava, što ima za pretpostavku bogatu šarenolikost motivske građe ove knjige. Ali nastavimo da posmatramo to arhitektonski – ako želite da sagradite kuću kombinujući veoma različite tehnike građenja, materijale, sredstva, stilove itd. onda morate da, prirodno, uložite dodatni napor u intenzivnije i prilježnije planiranje gradnje imajući uvek na umu razuđenost i heterogenost takve ideje, koja stvara opasnost da vaš naum u svom konačnom ishodu bude neujednačen i nestabilan.

Čini se da Petrović u svojoj poslednjoj knjizi nije uložio taj dodatni napor. Tek što počne sa jednim narativnim tokom, pisac se, što se ponavlja na više mesta, neočekivano i vratolomno osvrne na neki drugi događaj koji drastično odskače po naboju osećanja. Takav se postupak jedino može opravdati time da on svojom neočekivanošću i jakom emotivnom disproporcijom treba da izazove pojačanje čitaočeve reakcije. Primer za to je osvrt na masovno streljanje civila u Kragujevcu (opisano anaforičnim ponavljanjima „nikad nisu… nikad nisu…“ koje iznad svega deluje patetično) umetnut u scenu u kojoj upravnik bioskopa Rudi Prohaska tokom jednog formalnog brifinga u Gestapovoj kancelariji dobija uputstva o tome koje filmove sme, a koje ne sme da pušta.

Takođe, preobimne digresije koje postaju same sebi cilj, kao i opširne konstatacije urušavaju koncepciju sižea i bespotrebno razvlače piščevu pažnju. Dogodovštine osnivača bioskopa Rudija Prohaske u kojima se opisuje njegovo detinjstvo koje je proveo putujući sa svojim dedom i organizujući filmske predstave, gde njih dvojica na kraju stižu čak do Istanbula i sultana Abdulhamida, zapravo ništa krucijalno niti otkrivaju niti govore. Umetnute tako niotkud samo zbunjuju i otežavaju fokusiranje čitaočevo na ono fundamentalno u knjizi. Jedan kontradiktoran utisak: kod galerijskog i panoramskog pripovedanja koje je tematski izuzetno razuđeno, bez nekog osnovnog toka radnje, krucijalnog događaja ili dominirajućeg junaka, postoji opasnost da se stekne utisak da ništa nije nebitno i da, istovremeno, ništa nije dovoljno važno. Petrović nije odoleo toj opasnosti.

Da li je uopšte, na prvom mestu, priča „Ispod tavanice koja se ljuspa“ iz zbirke „Razlike“ imala potencijala da se nadogradi i razradi do potonjeg obimnijeg žanra i da suvislo obujmi dvestotinak stranica, ili ovde imamo slučaj bezvoljnosti i nemoći jednog inače talentovanog i dobrog pripovedača da krene iznova da smišlja i osmišljava neki novi roman? Ukoliko je druga pretpostavka tačna, je li to onda govori da je Petrovićev kreativni naboj u opadanju, pa se samo iznova vraća svojim restlovima? U tom slučaju, imamo dovoljno prava da pretpostavimo da je njegovo buduće književno stvaralaštvo osuđeno na izlišna ponavljanja i/ili auto-plagiranje koje nažalost nije nepoznata pojava u srpskoj umetnosti.

Upravo negde između namere da slobodnijom formom koju ne opterećuje strogo određena fabula pisac zahvati što je šire mogući spektar ovdašnjih prilika od osamdesetih naovamo, i sa druge strane lošeg ostvarenja te namere osakaćene mlakim humorom i odsustvom intenzivnije poetske niti o koju bi se sve raznorodne pojave i junaci mogli nanizati u nekom saglasju, tvore tu prepotentnu megalomaniju ove knjige, koja ostaje u ogromnom zapećku spram ranijih Petrovićevih romana.

Danilo Lučić, rođen je u Beogradu 1984, gde i danas živi i radi. Diplomirao na katedri za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta u Beogradu. Piše poeziju, prozu i književne prikaze. Do sada svoje tekstove objavljivao samo u elektronskoj i štampanoj periodici. Od decembra 2010. je jedan od dva redovna kritičara Malih novina.


Objavile: Male novine | 13. 05. 2011.

2 komentara
Posaljite komentar »

  1. U pravu ste g. Lučiću. Romaneskna produkcija u srpskoj književnosti pati od te vrste nedorečenosti. Meni čak ne smeta u tolikoj meri realistički prosede koliko postmodernistički manir. Zanat pisca kao da je isključivo u funkciji “upotrebe čoveka!”.
    Pozdrav.

  2. Procitala sam knjigu slucajno, i ne znajuci da citam nesto sto bi, sudeci po nagradama i nominacijama, trebalo da bude, ako ne bitno, ono bar solidno. Onda, da ne bude da meni OPET (i stalno) nesto smeta kod tako kotiranih knjiga, potrazih i tudje sudove. Ad hoc nadjoh jedan na, za moj “na tri coska” ukus, ne bas cenjenom mestu, od jos manje cenjene osobe. To sto sam se sa njim sustinski slozila me je jos vise uplasilo (stvarno, kome to pade na pamet da ce se prodati 20 000 primeraka?!)
    Srecom, naidjoh i na Vase redove, postovani mladi gospodine (to sto ste mladi me je narocito obradovalo). Sad mi je stvarno lakse.

    A ova knjiga: sramota. Za sta god da se uhvatim, isto: opet sramota (forma, fabula, stil, ideja, kompozicija, jezik, slike…). Najvise me je sramota zbog poslednjeg poglavlja, onog u kome nam se, eto, smrtnicima, objasnjava kako frankofoni Kanadjani i neke Ruskinjice, eto, vape za srpskim kino – novelama (ma sta to trebalo da znaci u kontekstu te knjige). Citajuci, sve vreme sam se nadala da ce onaj papagaj ostati nem, a ja postedjena najbizarnije uvrede na temu inteligencije, estetskog dojma i elementarne logike. A sama sam kriva, sve je pisalo na samom pocetku, na prvoj levoj stranici.
    I, da ne zaboravim pitanje: sta im je poslednjih godinu dana sa tim 4. majem od koga se, kao nesto urusava, a na kraju sve ispadne dobro? Dr Aron sa nadljudskim konekcijama, ovde mrsavci postaju kineski zmajevi…Sta li je sledece – ne zelim da znam.

Posaljite komentar


+ three = 7