Jahači apokalipse: PRIRUČNIK ZA GEOCID

Kako da se spremite za apokalipsu koja nikako da dođe? Ako vam je dosadilo da čekate, možda i sami nešto možete učiniti. Donosimo četiri potencijalna načina da na svoju ruku uništite planetu Zemlju

Slobodan Bubnjević
PRIRUČNIK ZA GEOCID
Nedeljnik VREME

Moglo bi se primetiti kako je porastao broj razočaranih što nam je Sudnji dan, najavljen za treću nedelju maja, ponovo izmakao. Moguće je da još ima pojedinaca kojima ne manjka entuzijazma u pogledu skorog uništenja planete, ali milenijumsko iskustvo sa predapokaliptičnim marketingom nekako sugeriše da je tu ipak reč o preteranom optimizmu. Godina 2012. se već opasno približila, kalendar Maja ističe i ako ste u senci velike tragedije u Japanu na trenutak pomislili da će za koji dan i totalna globalna katastrofa, brzo se pokazalo da se tu ništa ne događa, a da svet jednako stoji na svom mestu. Na istom onom na kom je proveo poslednjih 4.550.000.000 godina.

No, ako vam je dosadilo da dalje čekate, možda možete i sami nešto da učinite. Na internetu se uostalom mogu pronaći uputstva za sve što biste poželeli da uradite – od recepata za lazanje i svih vrsta čvorova za kravate do načina da obijete parkirani automobil i sastavite smrtonosni virus koji možete poslati poštom na odgovarajuću adresu. Zaista, bez imalo šale, na brojnim sajtovima posvećenim problemu globalnog zagrevanja može se naći obilje saveta šta treba činiti da bi se uništila planeta. Mada pisani sa ironičnim prizvukom i edukativnom namerom, ovi saveti vam se mogu učiniti i korisnim ako ste rešili da uništite Zemlju.

Ta uputstva uglavnom kažu da je sve u stilu života – treba da se dugo tuširate, da prosipate vodu i zalivate trotoare, da uvek, čak i za toalet, koristite nereciklirani papir, da štampate sve mejlove i tekstove sa interneta, da svuda idete automobilom sami, da perete veš na najvišoj mogućoj temperaturi, da ne odvajate smeće, da koristite plastične kese i boce kad god se ukaže prilika, da sobnu klimu i frižider u kuhinji podešavate na arktičke temperature, da zimi otvarate prozore dok grejete sobe, da u stanu nikad sasvim ne gasite svetlo i svuda koristite volframove sijalice najveće snage. Nešto još možete i sami kreativno osmisliti, a ako sve to radite, ekološki aktivisti tvrde da ćete podstaći zagrevanje planete koje bi do kraja veka moglo da podigne srednju globalnu temperaturu za nekoliko stepeni Celzijusa i uništi svet.

Međutim, da li je to dovoljno? Sudeći po dokumentima kao što je Četvrti izveštaj Međuvladinog panela za klimatske promene ili po dugoročnim ekonomskim analizama kao što je Šternov izveštaj, svaki rast globalne temperature viši od dva stepena izazvao bi ekonomske posledice uporedive sa svetskim ratom, a rast za više od četiri stepena pokrenuo bi katastrofu koja podrazumeva topljenje glečera, rast nivoa mora, nestanak morskih struja, velike suše i glad u mnogim delovima sveta. Međutim, čak i ovi dokumenti tvrde da to ne bi sasvim usmrtilo čovečanstvo i živi svet, a kamoli samu planetu.

Ispostavlja se, zapravo, da je planetu Zemlju vrlo teško uništiti. Naše stanište u svemiru je jedna velika lopta od gvožđa teška skoro šest hiljada milijardi milijardi tona, odnosno, preciznije 5.973.600.000.000.000.000.000 tona, sa kojom nije baš lako manipulisati. Zbog toga svi ozbiljniji uradi-sam-apokaliptični sajtovi “uništiteljima planete” odmah sugerišu da to nije nimalo lak posao.

Možda i sami već imate neke ideje, ali se gotovo sve što se može videti u manje maštovitim SF filmovima i romanima pokazuje kao nedovoljno. Tokom četiri i po milijarde godina istorije planetu je već gotovo sve zadesilo, u nju je udarilo više spoljnih nebeskih tela nego što se desilo saobraćajnih sudara otkako postoje automobili, preživela je ekstremna hlađenja i zagrevanja, smrtonosna kosmička zračenja, prepotopske oluje, divovske zemljotrese i pomeranja kontinenata.

Predlažemo vam četiri ubitačna načina da na svoju ruku uništite planetu Zemlju, ali je pitanje koliko su i ove metode efikasne da bi bile Jahači Apokalipse. Ako se ispostavi da ste uskraćeni za logistiku, tehnologiju i dovoljno vremena da izvršite bilo koji od navedenih geocida, iz njih bar možete naslutiti nešto o tome kako čovek i po pitanju izazivanja apokalipse, kao i u mnogo čemu drugom, precenjuje svoju ulogu i svoje mesto u opštem poretku stvari.


1. Planetarna bomba

Da biste uništili svet nije uopšte dovoljno da budete u posedu jedne atomske bombe. Jedan omanji zemljotres oslobađa daleko veću energiju od bombe kakva je bačena na Hirošimu. No, recimo da ste u mogućnosti da raspolažete svim nuklearnim i termonuklearnim oruđima koja je čovek do danas razvio – to znači da biste imali na raspolaganju oko 50.000 nuklearnih bojevih glava čija je ukupna snaga ekvivalentna eksploziji 5000 megatona dinamita TNT. Mada smo kao civilizacija ponosni na toliki arsenal, pokazuje se da je i to nedovoljno da se planeta uništi i razbije na delove u velikoj eksploziji. To čak nije dovoljno ni da se usmrte svi ljudi na planeti. Naime, na osnovu testova čudovišnih termonuklearnih oružja iz šezdesetih godina kao što je sovjetska Car bomba od 50 megatona, koja je mogla da uništi sve na 1000 kvadratnih kilometara, može se proceniti koliki efekat bi imala simultana eksplozija svih bombi na planeti. Sa sadašnjih pet hiljada megatona razaranje bi moglo biti samo sto puta veće, na oko 100.000 kvadratnih kilometara, a to je više nego nedovoljno. Takva eksplozija bi, zapravo, uništila manje od jedan odsto onog dela planete koji nastanjuju ljudi. Da bi se nešto zaista uradilo sa bombama, neophodno je da i Zemlja sarađuje. Naime, ako se sve bombe detoniraju u jednom trenutku iznad zemlje i na kopnu, moguće je izazvati takozvanu nuklearnu zimu. Podizanjem divovskog oblaka prašine u visoke slojeve atmosfere koji se ne bi slegao decenijama nastao bi privremeni mrak koji bi, zbog nedostatka Sunčeve toplote, mogao dovesti do ledenog doba. Takav scenario predvideo je još Martin Man u članku “Man’s Last Big Blast”, koji je u septembru 1962. objavio poznati američki list “Popjular sajens”, a ideja je postala realnost za neokatastrofiste kad je 1980. shvaćeno da je izumiranje dinosaurusa od pre 65 miliona godina izazvano sudarom Zemlje sa malim objektom koji je stvorio krater Ćikšulub na obali Jukatana i podigao divovski oblak prašine. Mana ovog scenarija je što je kratkoročan – svet se neminovno oporavlja nakon što se prašina slegne, a nema nikakvih garancija da ništa neće dovoljno dugo poživeti. Ekstremofilni organizmi pokazuju da život podnosi čak i temperature otvorenog svemira. Jedini scenario koji donekle garantuje potpunu apokalipsu jeste mogućnost paljenja atmosferskog vodonika pri tako snažnoj opštoj fuzionoj eksploziji. Atmosfera se, inače, ne pali jer sadrži veliki procenat azota koji je inertan gas. No, na temperaturama koje su uporedive sa temperaturom Sunca, nije isključena mogućnost većeg lavinskog fenomena i globalne reakcije paljenja vodonika. Tada bi se sav vodonik u atmosferi počeo fuzijom pretvarati u helijum, a sama planeta bi eksplodirala kao jedna bomba.


2. Izbacivanje iz orbite

Nema mnogo svrhe gađati Zemlju iz daljine. Naime, naša planeta uspeva da u atmosferi sprži sve objekte s prečnikom manjim od 100 ili 200 metara. Na osnovu simulacija zaključeno je da objekti prečnika jednog kilometra padaju na Zemlju na svakih 500.000 godina, ali se često govori i o periodu od samo 100.000 godina, što govori da ni oni veći ne donose trajna uništenja. Sa druge strane, mogućnost da se Zemlja sama pomeri iz svoje orbite deluje zanimljivije. Jedan od sigurnih načina da se Zemlja uništi bio bi da se približi Suncu dovoljno da padne na njega. Međutim, mada i snažni zemljotresi pomeraju osu Zemljine rotacije, planetu nije nimalo jednostavno pomeriti čak i da se kroz kosmički prostor sa orbite gura raketama neverovatne snage – ispostavlja se da je planeta na svojoj orbiti više nego stabilna. Srušiti Zemlju na Sunce je čak i teorijski nemoguće. Naime, energija koja je potrebna da se Zemlja obori na Sunce mora biti jednaka kinetičkoj energije njenog kretanja, a ona iznosi čak 2,6 * 1033 džula. Inače, ukupna energija koju Sunce može da izrači, a od koje se napaja ceo Sunčev sistem i koja pokreće sve životne procese na Zemlji, iznosi samo 3,9 * 1026 džula, dakle – manja je oko deset miliona puta. No, jedan od načina da se nešto učini na ovom planu bilo bi samo delimično približavanje Zemlje. Naime, na određenim rastojanjima od Sunca, manjim od takozvane Rošove granice, strana okrenuta Suncu će rotirati toliko brže od one druge da će efekti plimskih sila postati dovoljno razorni da pokidaju planetu – Zemljina kora bi se u tim uslovima brzo pretvorila u omotač nalik na onaj koji ima planeta Saturn. Budući da to garantuje uspeh, na sajtu qntm.org predlaže se i primena lukavije tehnike – da se Zemlji približi planeta Jupiter koja bi zbog svoje masivnosti izazvala pojavu izuzetno snažnim plimskih sila.


3. Kvantne bombe

Ako razmišljamo o bombama, čoveku su teorijski na raspolaganju ne samo fisiona ili fuziona oružja već i ona koja zadiru u dublja znanja o strukturi materije. Na primer, teorijski se može zamisliti izgradnja jedne bombe koja je bazirana na antimateriji. Međutim, s obzirom na gabarite Zemlje, da bi se takvom bombom uništila planeta, potrebno je 25.000 milijardi tona antimaterije. To je zaista logistički nepremostiv problem budući da je nezamislivo kako proizvesti toliko antimaterije, s obzirom na to da je čovek za sada samo na par trenutaka uspeo da stvori nekoliko atoma antimaterije. Sa druge strane, može se razmišljanju i o konstruisanju jedne mikroskopske crne rupe, kakve su pre dve godine prognozirane usled eksperimenta na Velikom sudaraču hadrona (LHC) u CERN-u. Kao i sve crne rupe i takva jedna bi po Hokingovoj teoriji emitovala svetlost i iščezla previše brzo, osim u slučaju da ima masu koja je veća od kritične – procenjuje se da bi nam za uništenje Zemlje sasvim bila dovoljna jedna crna rupa čija je masa uporediva sa masom Mont Everesta. Budući da je izuzetno masivna, ona bi kad bi se napravila, odmah potonula kroz tlo i verovatno oscilovala unutar planete, polako usisavajući njenu masu. Vremenom, usisala bi celu planetu koja bi se skupila na poluprečnik od oko devet milimetara – takvo telo bi i dalje nastavilo da kruži oko Sunca. Problem sa ovom idejom je što je nezamislivo da se takva mini crna rupa napravi.


4. Džinovska pećnica

Energija koja stiže sa Sunca na Zemlju i koja pokreće sve životne procese na njoj mogla bi se upotrebiti i za njeno uništenje. U suštini, globalno zagrevanje, mada se leči prelaskom sa fosilnih na goriva potekla od Sunca, nastaje upravo zbog prevelikog “zarobljavanja” energije Sunčevog zračenja u atmosferi Zemlje. Globalno zagrevanje koje je izazvano emisijom ugljen-dioksida i drugih gasova staklene bašte u poslednjih 140 godina nesumnjivo će promeniti način života na zemlji, ali, kao što smo videli, nije dovoljno da uništi planetu. Šta, zapravo, treba, učiniti da se zagrevanje pojača? Jedna od ideja koja je viđena u SF stripovima je izgradnja velikih solarnih ogledala u blizini planete koja bi usmerila mnogo više Sunčeve energije na Zemlju. Postavljanje ogledala od aluminijuma, gvožđa ili nikla bi omogućilo da se Sunčevi zraci usmere i fokusiraju ka tlu. To bi dovelo do rasta temperature zbog čega bi cela planeta mogla da proključa i pretvori se u oblak gasa. Neki proračuni pokazuju da je, međutim, za to potrebno postaviti čak oko dva triliona kvadratnih kilometara ogledala. Za sada takav tovar ni u kom slučaju nije moguće lansirati u orbitu. Sve što je dosad čovek uspeo da uradi na planu samospaljivanja planete jeste da pojača njen prirodni efekat “staklene bašte” i da je zagreje za svega nekoliko stepeni.


Objavile: Male novine | 7. 06. 2011.

Posaljite komentar


seven + = 13