Miloš Živanović: TAJNA FRANCUSKE 7

Šta se zbiva u dubinama opskurne zgrade Udruženja književnika u Francuskoj 7? Kuda vodi tajno, zavojito stepenište? Jedan od odgovora skriva se i u novom romanu Miloša Živanovića “Razbijanje”, iz koga prenosimo odlomak.

Miloš Živanović
RAZBIJANJE
(odlomak iz romana)

Onda je krenula pored Pozorišta, niz Francusku ulicu, zaustavila se kod broja 7 i ušla u dvorište. Iz tašnice je izvukla malu plišanu masku s macinim ušima i stavila je na oči. Gledao je kroz ogradu kako ulazi u vilu i kako se dvojica kršnih momaka iza vrata sklanjaju pred njom s izrazom strahopoštovanja.

Na zelenoj metalnoj kapiji stajao je plakat s natpisom “Svetkovina: Matine pod Maskama”, a ispod toga “Samo za članove književnog kluba s pozivnicom”. Gonzu maskiranje i nije neophodno, ali nema ni člansku kartu ni pozivnicu. Naslonio se na ogradu blizu kapije, prekrstio ruke i pitao se šta mu je činiti. Uskoro su počele da pristižu zvanice, gomila najrazličitijih kreatura, a Gonzo je u svojoj zamišljenosti i zabrinutosti na trenutak zaboravio da je u pitanju maskarada. Kada je ugledao čoveka s čudnim šlemom, do pola obučenog u metalni oklop, a od pola samo u bogato izvezeni nakitnjak, koji pri tom u jednoj ruci drži koplje a u drugoj pero – bio je siguran da se žarkovački sindrom širi i da je vrag odneo šalu. Ali kad je kopljanik otvorio vrata i čuvari ga pustiše da uđe, Gonzo ponovo uspostavi svoj referentni sistem. Dvoumio se da li da tu na ogradi glumi nekog telohranitelja ili jednog od sveštenika svetkovine. Mentalno je ulazio iz jedne uloge u drugu, smišljao izraze lica i moguće dijaloge. A onda se pred kapijom zaustavila velika crna limuzina. Najpre izađu dva momka u livrejima. Jedan baci pogled unaokolo i odmeri Gonza, drugi otvori zadnja vrata. Iz limuzine izađe veoma stari gospodin izrazito četvrtaste glave, s debelim naočarima takođe četvrtastim, veoma ozbiljnog, skoro zabrinutog izraza lica, još uvek bujne potpuno sede kose uredno začešljane na razdeljak. Prvi momak priđe Gonzu, lakonski prekine početak pažljivo građenog dijaloga i učtivo ali odlučno zamoli ga da se malo udalji od kapije. Pošto Gonzo bez reči usliši molbu i pomeri se nekoliko koraka niz ogradu, momak stade na kapiju ne skidajući oči s njega. Stari gospodin uđe u dvorište s drugim momkom. Zaklonjeni od pogleda sa ulice, iz kofera izvadiše jednu veliku plavu šapku i veliki plavi sako, očigledno deo uniforme, bogato ukrašen zlatnim dugmićima, gajtanima i odlikovanjima. Gospodin se obuče, zapali debelu kubansku cigaru i uđe u kuću. Kad su se vrata za njim zatvorila, livrejisani uđoše u limuzinu i odoše. Zatim se pojavio jedan takođe postariji čikica, s brčićima i lulom koja je proizvodila neverovatne količine dima. Kad god čikica pućne, izađe čitava magla. Mada veselog izgleda, nije odgovorio na Gonzovo učtivo klimanje glavom, ako ga je uopšte i video. Ovaj slavljenik se iza kapije ozbiljno presvlačio, navukao je neku indijansku košulju s krznenim aplikacijama, onda po njoj kačio najrazličitije predmete, đinđuve, tarot karte, ogledalca, časovnike; na kraju je po licu polepio lažne tetovaže tribalskog dezena i stavio slušalice i-poda u uši. I nakon što je ušao u vilu, magla je još uvek lebdela u dvorištu i čulo se zveckanje njegove mašinerije. Odmah za njim stiže čovek u prepoznatljivoj kariranoj pelerini, s kapom u istom dezenu i skupocenim štapom u ruci. “Otkud magla čoeče?! Otkud magla ispod jarkog sunca?!”, pitao se glasno, dobrog raspoloženja i širokog osmeha. Šerlok ljubazno odgovori na Gonzov pozdrav i utrči u kuću, da razjasni tu maglovitost. Onda je došao čovek s takvim licem da se nije moglo razaznati da li nosi ili ne nosi masku. Ta podbulost, ti istorijski podočnjaci, te loptaste oči, ne, Gonzo nije mogao da provali šta je u pitanju. Još je bio u običnom odelu i ništa drugo nije poneo do dve vesele zelene papuče u obliku krokodila. Podrigivao je prigušeno i mumlao: “Dobro je, ima dece, Bogu hvala, idu deca naša.”

Odlomak iz romana Miloša Živanovića RAZBIJANJE preneo je i sajt e-novina. "Male novine" ga donose uz saglasnost autora

Za njim je pristigao dvojac u razgovoru, ili je bolje reći da je stigao razgovor u duetu, toliko je ta priča nosila, tekla i nije joj se video kraj, a ni početak. Jedan sagovornik bio je veliki čovek, u svakom smislu. Nonšalantan i opušten, vukao je po pločniku gumene čizme koje sežu do pojasa i na ramenu klatio štap za pecanje. Nosio je guste crne brkove i gledao zamišljeno preko naočara: dok reka teče i teče možda bi mogao da zabaci udicu, a možda i ne bi. I drugi sagovornik je visok, ali mršaviji; nema ni brkove ni štap ni naočare, mada bi cviker možda i mogao da stavi, jer su mu oči tako napregnute i stalno žmirka dok gleda u reku bez povratka kroz vizir svoje kosmonautske kacige oblepljene belim perjem. Na leđima mu je paperjasti supersonični ruksak za levitaciju, a u ruci nosi maketu crkve. Slobodnom rukom svako malo pokazuje prema nebu: “Fijuu, samo fijuu i zdravo doviđenja!” Za njima stiže jedan po izgledu raskalašniji, obučen u široke pantalone raskošnih boja, moderne patike i kratku kožnu jaknu s baroknim slovima DJ na leđima. U rukama nosi gramofon za skrečovanje. Dok ulaze u dvorište sredovečni DJ pevuši: “…Mrzim Ć ptice, o kako mrzim Ć ptice!” Posle ovog veseljaka stigao je verovatno najtužniji učesnik svetkovine. Prosed čovek pritisnut nekom šumećom melanholijom kao samim Vavilonom, otežano se kretao hramljući na jednu nogu, trzajući se od akutnih uboda nervoze. Kad je prošao kapiju, navuče periku na glavu, neku nevešto podašišanu afro-frizuru, prilepi gumeni nos nešto veći od svog i na rukav stavi žutu traku.

I tu se Gonzo zapitao, kakva je to zabava bez žena. Bjanka je jedina koju je video da ulazi tamo. Ili je ovo gej-bar, ili neki mračni konzervativni oficirski klub, ali razrešiće se situacija, videćemo kasnije. Još je kojekakvog sveta tu pristizalo, Gonzo ima rupe u pamćenju. Seća se još da je video jednog pijanog kako vuče neku minijaturu haubice za sobom, gladi cev i šapuće: “Au, što je vrelo, Ilija Gromovnik te jebo da te ne jebe što je ovo vrelo.” S njim je išao neki što nosi mrtvu ćurku u rukama. I već se bilo umirilo, kao da je defile gotov. Gonzo se dvoumio da li da proba da uđe ili da sačeka da se unutra malo zakuva, ko zna, možda pažnja popusti, a možda se u nekom trenutku zabava prelije i u dvorište. U razmišljanju ga prekine dolazak još jednog gosta, verovatno poslednjeg, zakasnio, šta će, možda je izdaleka. Obučen je u besprekornu crnu uniformu bez oznaka, strelja oštrim pogledom. Podsetio je našeg Gonza na Konjičkog Kapetana Mraka – možda je čovek toliko popularan da ljudi žele da liče na njega. Ovom “članu” nos je jarko crven, ne zna se je li to deo maske, a ispod nosa upečatljive guste brčine, sede i požutele od ljutog duvana. Kad je član ušao u dvorište, Gonzo instinktivno krene za njim. Nađe ga iza kapije gde pretura po svojoj torbi. Stane goropadno ispred njega, ne znajući ni sam šta bi dalje trebalo da bude. Brka mu oštro kaže: “Ne tikaj u me, bezbožniče, izeli te vuci dabogda!” Gonzo iščupa pritku iz ružičnjaka pa ga mlatne po glavi, samo jednom, ubeđivao nas je. Brka se onesvesti, Gonzo mu zapuši usta i pertlama i kaišem zaveže ruke i noge, kako su već partizanski diverzanti činili u vreme velikog rata. Onda prebaci usnulog brku u ćošak dvorišta skriven nekim finim žalostivim žbunom. U torbi je pronašao pozivnicu i ostatak maske: okrugle cvikere tankog okvira, lažnu bradu i crnu šubaru sa značkom u obliku nekakvih sijamskih ptičurina. Šubara! Po ovoj vrućini? Sreća brkina da i Gonzo ima brkove, inače … fik!

Nalepio je bradu, stavio cvikere, natukao šubaru, namrčio pogled i ukrućenim korakom prošao pored vratara pokazavši im svoju pozivnicu. Odmah u hodniku sačekao ga je povesni smrad mokrog čvora, po svoj prilici ujedinitelj i pečat svega što se pod ovim nebom događa. Svečana sala je verovatno bila specijalno uređena za bal pod maskama. Veliki grozdovi kristala na lusterima, izuvijane podne lampe, somotske zavese, persijski sagovi i brojni komadi kičasto-stilskog nameštaja što stidljivo proviruju ispod oznojenih tela koja svetkuju. Pred Gonzovim začuđenim očima otvorio se enterijer krcat beloputim ženskim telima. Sva su bila zauzeta ostvarivanjem perverznih zamisli belog čoveka. Prepoznavao je svoje maskirane heroje iz dvorišta, rasute po zahuktaloj masi drugih trudbenika. A u trenutku je spazio i jezoviti crni šlem sa zvezdicom, kako ritmično poskakuje dok gospodar rata, Kapetan Mrak, kao već formirana pop-ikona razgaljuje svoju tamu u belini mesa. Diplomatski frakovi, maskirne uniforme i one jednobojne pretorijanske, uflekani karneri, pokidane leptir-mašne, otkopčani opasači, smaknute pantalone, zadignute košulje, sve se talasa udarajući u mekanu belu put. Uzdasi i jecaji mešaju se s romorenjem razgovora. Poneki krik i glasni komentar preseku stenjanje, uzvici strasti bezobrazno odjekuju: “Jebaćemo se još! I još i još… Fijuu! Tako, tako! Fijuu… Ah, kako me ozleđuje što ove sise nisu narandžaste… Anatomiju hoćeš? Da vidiš kako firca antisemita… Ja sam pornostar! Cvili kurvice crvenkapice… Auu, sine, kolki kurac! Šteta što nije narandžast… Je l ti vreo?! A?! Je l ga osećaš kako je vreo?!… Ooo, kako prodire, kako cepa, kao kroz slatku penu stipendija… Kučko! Nije odelo, nego ruho… Kako si uzana, mala provincijalko. Odakle si, iz Sarajeva?… Ja sam Crno Dijete! Ja sam Crno Dijete…” Neki jebu i viču, neki jebu i ćute, neki samo gledaju, ćaskaju, pijuckaju – kako to već biva u istorijskim događajima – u prolazu štipnu neku bradavicu, pljesnu neku guzu, proliju malo šampanjca na neko prelepo telo. A tih tela toliko ima, nestvarno mnogo, bela su kao mleko, prisna, snishodljiva, prijemčivo su presamićena, ili raširena, ili zajahana, ili kočoperno uspravljena, agresivno nasađena, ushićena i tako su slična da nije bitno ko će koje dograbiti. I sva lica na telima su ujednačeno belo napuderisana i sve usne su jednako crvene, samo im se male maske na očima razlikuju po boji. Pošto je malo prisebnije osmotrio situaciju, Gonzo razočarano shvata da to nisu nikakve himere ili bahantkinje, nego iznajmljena tela. Valjda su angažovali više “agencija za poslovnu pratnju” i sada svaki tim ima svoj reon, svoju boju maske i svoja dva telopazitelja, koji su tu da se neko telo ne bi predomislilo, ili da se neki učesnik svetkovine ne bi previše zaneo, pokušao nešto s kaišem, escajgom, telo bi moglo da se ošteti pre vremena. U vrhu sale, na improvizovanom prestolu sedi stari gospodin u maršalskoj opremi i pućka debelu cigaru. Kao vrhovni demijurg posmatra taj ljudski preplet ispod sebe, lagano odmahuje rukom na brojne pozdrave koji mu odozdo stižu. Svetkovina je stvarno svetkovina, svetkuje se kao da je sutra Sudnji dan.

Gonzo se šetao ivicom sale, pored zida, zagledao noge u potrazi za zmajčekom. Zamišljam kako znoj curi ispod kudrave šubare u njegove velike oči. (Djuk ga je posle pitao, debelim grubijanskim glasom kakav je čuo na ulici: “Pa, čamugo, jesi se ogrebo za snošaj?” A Gonzo je odgovorio, sa rednekovskim podvriskivanjem: “Ma nisam, kume, nisam mogô od stra”) Od kad je ušao, obilato se nalivao šampanjcem i već izvesno vreme odlaže odlazak do toaleta. Ali više nema kud, moraće da se suoči s hororom mokrog čvora. Pre nego što je stupio na plesnive pločice duboko je udahnuo i uz velike ronilačke napore uspeo da ne konzumira vazduh svo vreme koje je unutra proveo. “Kô da tražim biserne školjke, a samo sam hteo do pisoara”, pričao nam je. “Verovatno je više hiljada mojih napaćenih sivih ćelija umrlo unutra.” Kad je u hodniku ponovo počeo da diše, primetio je da pored vrata od muškog i ženskog “toaleta” postoji još jedan prolaz i video je početak stepeništa koje vodi nekud u dubinu. “Dok sam skupljao hrabrost da krenem tamo”, priča Gonzo, “neka teška ruka spustila mi se na rame. Sledio sam se. To je to – jebanje, batinanje, pa Jowina rupa. Okrenem se, a jedan od one dvojice snagatora na ulazu, prilično pijan, poče nešto da se intimizira: ’Pa gde si, bre, čiča, ceo grad prekopasmo, ne možemo da te nađemo, ha-ha!’ – ’Pa, evo me, svratio malo…’ – ’Svratio, a? Da se ogrebeš, nisi odavno, ha-ha!’ – ’Nisam, šta ću…’ – ’A da l će biti i za nas nešto, nismo ni mi odavno?’ – ’Biće, deco, biće. Samo budite strpljivi i radite svoj posao.’ – ’Dobro, čiča, hvala, čiča. Ajd u zdravlje.’ I ode budala.”

Gonzo hrabro krene niz stepenište. Savijalo je u desno i išlo duboko.

Miloš Živanović, rođen 1976. u  Beogradu, objavio je zbirku priča Kubernetes – priče o pilotu (2008), zbirke poezije Ignore The Nightmare In The Bathroom (2006) i Lirika pasa (2009). Jedan od četvorice urednika Kulturno propagandnog kompleta BETON.  S redakcijom ovog lista priredio je izdanja Srbija kao sprava (2007), Antimemorandum-dum (2009), a učestvovao je i u priređivanju zbornika Iz Prištine, s ljubavlju i Iz Beograda, s ljubavlju (2011.). Njegov roman Razbijanje izašao je 2011. u Beogradu u izdanju kuće Algoritam media.


Objavile: Male novine | 12. 06. 2011.

Jedan komentar
Posaljite komentar »

  1. Knjiga je još bolja u celini, pravo razbijanje! Vrh.
    Nema (mnogo) boljih od Živanovića u opisu našeg sadašnjeg Zla.
    Preporuka.
    Ko može da izdrži tu slobodu ? Nek se javi…

Posaljite komentar


− 2 = seven