Nemanja Rotar: NJEGOŠEVA BILJEŽNICA

Njegoš beleži: “Hoang, jedanaesti imperator kitajski, 2000 godinah prijed Hrista ogradio je veliki zid kitajski, koji je dug 300 miljah njemačkih. Za pet godinah ga je gradio. Na nj su rabotali od cjela naroda 3 duše od 10″. O ovim i drugim “trenucima u kojima se namršteni filozof smejao” piše književnik Nemanja Rotar.
Slika: Njegoš, Ivan Meštrović, Foto: Ivan Šepić, Vreme

Nemanja Rotar
TRENUTAK U KOM SE SUMORNI FILOZOF SMEJAO

U jednom hotelu u Herceg Novom, čija bašta gleda na more, listam „Njegoševu bilježnicu”. Na jednom mestu ovaj gorostas kaže: „Čovek usamjen na visoku goru, noću bez mjeseca, nebesna tijela vidi đe se veselo dvižu, more đe se igra na srebrne valove i on (čovjek) kako izgubjenik na goru ćuti”.

Ćutim i ja i motrim kako se nad Bokokotorskim zalivom kupe beli, debeli oblaci. Kako brzo niču. Kako se ulivaju jedni u druge, raspršuju i tope pod zracima sunca, kako slobodno plutaju nebeskim prostranstvom, nošeni blagim vetrom s mora. Na svom putu menjaju oblike slične ovozemaljskim. Nisu li se to planine uznele u daljini, prekrivajući horizont? Plove vazdušni brodovi, položene jelke, ljudska lica, skupljaju se i šire krila anđela. Ukazuju se razna priviđenja.

Maštovitom posmatraču kretanje oblaka stvara prvorazredno zadovoljstvo. To je neki poseban božiji dar koji nas spasava od prenapornog, izmučenog sveta, s njegovom zlobom i teškoćama, s njegovim prekomernim zahtevima. Oblaci nam donose samozaborav, odvode nas iz grotla svakodnevnih briga i jadikovki, blaže nam tremore duše i umekšavaju, filtriraju teške, izmučene misli. Ko god sozrecava oblake, odmara glavu u božijem krilu. Makar na tren biva izvan ove sumorne realnosti.

Pronalazim sledeće zapise u „Njegoševoj bilježnici”: „Inglez Anderson, slijep, pisao je o cvetovima i zvijezdama. Francuz Sabure, rođen gluhonijem, naučio je 7 vostočnih jezikah i predavao ih je. Denis, u staro doba tiranin sirakuski; ovaj je i stihove pisao i ko mu ih ne bi hvalio, odma bi ga zatvorio u tamnicu. Hoang, jedanaesti imperator kitajski, 2000 godinah prijed Hrista ogradio je veliki zid kitajski, koji je dug 300 miljah njemačkih. Za pet godinah ga je gradio. Na nj su rabotali od cjela naroda 3 duše od 10. Jednaka je sudbina postigla Sodom, Gomor, Adamu, Zeboim i Zoar u razdoblju Sidima”.

Ako probiješ opnu državne kulture, pisanje neumitno postaje avantura. Strogo kontrolisane misli stalni su plen nadzornika ideja, špijuna, agenata državne bezbednosti i policijskih konfidenata. Slobodan si da razmišljaš samo unutar bodljikave žice ustaljenih stereotipa. Prinuđen si da cenzurišeš sam sebe, izbegavanjem činjenica i uopštavanjem. Ako si željan slave, uspeha, dobrog položaja, nagrada i aplauza budi lepljiv i ljigav, poprimi zaštitnu boju protiv korozije mehanizama za čuvanje nečiste savesti i ni u ludilu ne budi dobar. U tvom je interesu da se pokažeš kao sumnjičav, račundžija, šićardžija i lažovčina. A državu poimaj kao nisku tavanicu. Uspraviš li se mnogo, lupićeš se glavom.

Svoje stavove ne iskazuj nikome. Budi ubeđen da će se samo poigrati njima. Tebe to može koštati nečijeg prezira i kasnije progona. Disciplinuj svakodnevno ponašanje. Mogao bi i da emigriraš, dosta si živeo ovde! Ali na kraju krajeva, kako to drug Staljin reče: „Uvek pobeđuje samo smrt”.

Pošto je moja ambicija oduvek bila da budem izuzetak od pravila, ja se povodim za rečima Duška Radovića, koji je još davno rekao: „Jednom će se neko smejati ovom vremenu i nekim ljudima i tome koliko su, i o čemu sve, ćutali bez razloga. Nema nikakvih pravih razloga što ima toliko ’svetih’ nedodirljivih institucija i ličnosti. Neko se mora boriti za to da poveća pravo javnosti i smanje privilegije onih koji u opštem ćutanju nalaze svoj interes. (…) Ćutanje je masovna i ozbiljna pojava, a sve zbog neke jadne lične bezbednosti i karijerizma… A ne radi se ni o kakvoj velikoj hrabrosti – samo o odgovornom i ozbiljnom shvatanju svog posla. Na žalost za ćutanje još niko nije pozvan na odgovornost, jer takve odgovornosti nema, sem u istorijskom smislu. Kad bi je bilo – mnogi bi se našli u zatvoru!”

U dnu hotelske terase, čovek crne, progrušale brade, pomalo nalik na skitnicu, počinje da svira na nekom neobičnom instrumentu. Prebirao je po žicama više onako, za svoju dušu. Bile su to, uglavnom, setne melodije. U njemu, dok je sedeo tako u ćošku, bez obzira na to što je delovao zapušteno, bilo je nečega dostojanstvenog, dostojnog poštovanja. Slušao sam ga neko vreme kako pevuši na italijanskom.

Potom sam se opet vratio Njegošu. „Zemlja je naša grobnica uništoženija. Priroda joj neumorno služi proizvodeći joj žrtve; luče sunčane za njeno udovoljstvo zažižu tvari životom i proizrastjenijem. Kada ovo nenasitimo čudovište napuni njedra (utrobu) obštijema žertvami, Bog zna kakva će bića duhovna poslijed izići iz ovog uhiljenoga i obširnoga sokrušenija”.

Treba biti obazriv! Nije samo zemlja nezasita, već i ljudi. Ako su lišeni nečega, vređaju se kada vide da to drugi poseduju. Neprijatno je biti lišen i zaobiđen. Tuđe preimutsvo truje i vređa i retki su veliki duhovi koji mogu da podnesu tuđu nadarenost. Uvreda brzo eskalira u zlobu i zavist, pokatkad trajnu mržnju. Ako zaobiđeni zavidljivac zadobije neograničenu vlast, onda sve svoje snage usredsređuje na oduzimanje, svakog pa i najmanjeg „primućstva”. Zato su se u istoriji neprestano događali sukobi između tirana i talentovanih ljudi.

Posmatranje Bokokotorskog zaliva, posmatranje mora čini me mirnijim. Gustiram trenutke posvećenja prirodi i harmoniji sveta koji smo zaboravili i odbacili. Međutim, misao prostruji kroz svest i vraća nas u realnost jednog nagnječenog života u kome vreme protiče sporo, a dešavanja su svedena i rutinizirana. Pod pritiskom ekonomske krize, depresija počinje da reže na sve strane kao nožem. Posvuda odzvanjaju jadikovke, tužbalice, zastrašujuće ispovesti. Reke nezaposlenih mladih ljudi ne pronalaze smisao u beskonačnom tavorenju, bez novca, bez uverenja, bez podrške. Čim nekoga prepoznate i javite mu se na ulici, sledi priča o jalovim pokušajima pronalaženja posla ili potresna priča o dobijanju otkaza.

Jedino vojnici partije moraju da nose lažne osmehe i šire vesti o blagostanju. Tajkuni, dobro situirani pojedinci i visoko pozicionirani funkcioneri pojedinih stranaka šire dobro naplaćen optimizam.

Đerđ Konrad kaže: „Mali ljudi uživaju u tome što su postali veliki ljudi, odlaze u lov, igraju tenis, jašu, šiju odela, uživaju u velikim crnim limuzinama na čiji krov mogu da istaknu plavo rotaciono svetlo koje im obezbeđuje prvenstvo prolaza, uživaju i u tome što su često ispred kamera i mikrofona, što su u prilici da rečima ispune tišinu zemlje. Personal prethodnih gospodara sad je u službi novih gospodara, i baca drvlje i kamenje na pređašnje gospodare. U sezoni presvlačenja spretniji su se uz malo treninga prekvalifikovali na nov rečnik, ispostavilo se da su to svi od reda: montažno-demontažni ljudi čiji se sastavni delovi mogu zameniti prema potrebi. To je i prednost ovih plastičnih ljudi, veoma su, naime, ekonomični”.

I dok poslednji zraci sunca padaju na jedan od najlepših zaliva na svetu, nadam se da, uprkos brutalnom dobu u kome mi je suđeno da živim, nikada neću nalikovati Spinozi, koji je, barem prema tvrđenju Karla Jaspersa, svoje zadovoljstvo pronalazio u stavljanju muva u paukovu mrežu. Jedna muva, a dva pauka. Borba za plen. Filozof je to posmatrao sa velikom strašću.

„To je vrlo čudno i teško objašnjivo”, pisao je zgranuto Jaspers. Međutim, kao što će se ispostaviti, to je jedini trenutak kada se namršteni filozof smejao.

Nemanja Rotar, pisac i diplomirani filolog, rođen je 1972. u Pančevu, gde i danas živi i radi. Objavio je knjigu pesama “Početak sna”, zbirku priča “Katalog čitalaca”, knjigu eseja “U vrtlogu samoće” i romane: “Buđenje zmaja”, “Čuvari Balkana”, “Poslednja noć na Levantu”, “Netrpeljivost” i “Dnevnik ljudoždera”. Autor je izdavačke kuće Stubovi kulture iz Beograda. Dobitnik je stipendije Fonda “Borislav Pekic”, a četiri njegova romana su se našla u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 11. 07. 2011.

Jedan komentar
Posaljite komentar »

  1. Opis Spinozinog “hobija” je najrealnija priča o čovjeku ,uopšte. Hiljade naučnika ubrizgavaju viruse i šta već još ne rade “predodredjenim”(kako je rekao jedan od njih) živim bićima da bi mi gledali još jedan dan ili još hiljadu (postoje i oni koji ozbiljno tvrde da će živjeti vječno).Mi to,kulturno, nazivamo liječenje a ako ,bar malo, pošteno pogledamo stvari-masovno ubijamo da bi naš ,sopstveni, život produžili a posledica još dužeg našeg prisustva je još ubijanja… Nije li to MALO monstruoznije od Spinozinog eksperimentisanja…
    U tome učestvujemo svi, jer bez našeg novca oni nebi bili poštovani i ugledni istraživači s prikačenim prefiksima na bijelom mantilu…

Posaljite komentar


eight − = 4