Danilo Lučić: SVI SULTANOVI LJUDI

Zoran Petrović
KAMEN BLIZANAC
Geopoetika, 2010

Danilo Lučić
ROMAN O JEZIKU KOJI NE POSTOJI

Svetislav Basara je jednom prilikom govorio o tome koliko je teško mladim, neafirmisanim piscima da obezbede sebi tematiku u kojoj će biti pioniri i po kojoj će postati prepoznatljivi i upamćeni. Kao najreprezentativnije primere naveo je Ivu Andrića i Mešu Selimovića, koji su svojom vanrednom prozom o periodu turske dominacije Balkanskim poluostrvom postavili stožere nacionalne knjiženosti i stvorili dela neprolazne vrednosti. Međutim, to breme njihove slave i kanonizacije tih dela predstavlja potencijalno obeshrabrenje za stasavajuće pisce koji tragaju za područjem o kome će pisati, te će možda iz ovih razloga zaobići Andrićevo i Selimovićevo tematsko područje. U tom smislu, roman prvenac Zorana Petrovića, pesnika i publiciste, „Kamen blizanac“ (Geopoetika, 2010) je u najmanju ruku smeo.

Turci nisu samo stvarali janjičare od hrišćanske dece pokupljene tokom „danka u krvi“, već i takozvane ič oglame, specijalne sultanove dvorane, paževe, „vaspitane da budu prefinjeni“, kako sam pisac navodi, koji moraju odgovoriti na svaku sultanovu, ne zapovest, već pomisao. Glavni junak romana Agon je Srbin, koji je kao dečak odveden u Carigrad na petnaestogodišnju obuku za ič oglame, uz gubitak sećanja na svoje srpsko poreklo. Uspeo je da postane jedan od tih sultanovih paževa, i kroz detalje njegovog života pisac uvodi u roman sliku osmanlijske kulture: kakvi običaji vladaju na Porti, kakva su pravila važila u sultanovom haremu između devojaka i evnuha, kako se obraća, ophodi i pristupa sultanu i kako je među svim tim striktnim pravilima i ceremonijama, zbog najmanje pogreške, lako izgubiti glavu. Pisac tu priču vodi jednim pamukovskim toplim istočnjačkim stilom, koji kao da želi da prenese svu ustreptalost ljubavnih čežnji između devojaka i mladića kojima je emocija i fizički dodir najstrože zabranjen u sultanovom saraju, i koji su tu, u bogatstvu i izobilju, zapravo živi zakopani.

Na sultanovom dvoru opisuje se diplomatska intriga u koju su umešani Srbi predstavljeni viđenim trgovcem Stevanom Živkovićem, Rusi koje predstavlja ruski izaslanik Italinski, Grci koji su posredno prisutni kroz onovremeni rastući uticaj fanariota, a sve u cilju obezbeđivanja podrške ustanicima Karađorđa Petrovića. Sa Porte Agon nosi sultanov ferman sa uputstvima Afis paši Niškom, koga je Karađorđe 1805. potukao kod Ivankovca, a istovremeno nosi specijalno pismo Stevana Živkovića koji upozorava srpske ustanike na odluke turskih vlasti iz Carigrada. Na tom putu Agon upoznaje zanimljive i neobične ljude, upoznaje njihove običaje i čuje stare fantastične priče o hajducima, vampirima, magarcima obojenih očiju i Dušanovom carstvu. Očigledan je Petrovićev talenat da vodi čitaočevu pažnju kroz konstrukciju svog zapleta satkanog oko političkih previranja između određenih centara moći, ali da to opet nenametljivo ponudi kao još jedan aspekt višeslojnosti svog romana.

U Srbiji, Agon dolazi kod povređenog Afis paše gde sreće svog starog prijatelja Hasana, koji je i sam ič oglam. Sada se tok radnje prenosi na bujanje srpske pobune koja sve očiglednije postaje masovni narodni ustanak, a ne bunt protiv osionih janjičara iz beogradskog pašaluka. Glavni junak, zbunjen i nenaviknut na svet van sultanovog saraja izvan kojeg skoro nikad nije kročio, opet se nalazi u centru političkih intriga. Dakle, siže se na ovoj ravni bavi istorijsko-kulturološkim mapiranjem bitnih i intrigantih pojava, događaja i ličnosti koje su obeležile početak XIX veka i period prvog srpskog ustanka, a hronotop prati Agonov put od Carigrada do Niša. Taj njegov put, imajući u vidu i epilog romana gde će junak završiti zatrpan u jednoj pećini, govori o izvesnom silasku, poniranju u dubinu, ispod tla – kao da se traži neko jezgro i suština na koju treba da upute naslovi svakog od tri dela ove knjige: zemlje, groblja i šančevi i podzemlja.

Međutim, na potpuno novom planu, roman za temu ima jedan izumrli, nepostojeći i neopisivi jezikom – selam. Svako poglavlje počinje kratkim uvodom koji zapravo predstavlja deo jedne velike studije o selamu. Selam je jezik bez reči, pisma i gramatike. On se artikuliše predmetima, stvarima, tajno poslatim određenoj osobi, koja mora iz simbolike ili etimologije određenih predmeta koji čine selam da rekonstruiše poruku i misli onoga koji selam šalje. Petrović želi da predoči čitaocu kao su selami zapravo romantična, ljubavna pisma nastala iz nužde tamo gde se ta vrsta osećanja morala kriti, jer je bila smrću kažnjiva. Taj nepostojeći jezik jedna je od retkih nežnih pojava u inače surovom ustrojstvu sultanovog dvora. Primer će najbolje ilustrovati karakteristike selama: „Ime dobijene stvari u selamu, koja nosi izvesnu poruku, varira se traženjem sličnosti u rasporedu nekih glasova naziva tog predmeta sa glasovima neke druge stvari ili pojma koji kriju pravo značenje poruke. Recimo, ako se u selamu dobije šljiva, čiji je turski naziv erik, to se variranjem glasova može tumačiti kao eridik, što znači „istopili smo se od tuge“.“

Ova dva plana romana ukomponovana su tako što svako poglavlje počinje nekom vrstom prologa o selamu (šta je selam, može li se selam pojesti, može li se selam poslati samom sebi, da li je Balkan selamska zemlja), da bi glavnina poglavlja opisivala zakulisne političke radnje koje se otkrivaju tokom Agonovog putovanja. Međutim, primetan je mali raskorak u zamisli i realizaciji ovakve strukture romana, jer često je teško dokučiti paralelu između sadržaja pasusa o selamu i glavnog toka priče. Ti prolozi o selamu su više konstituisani kao paralelni kontekst romana, nego što se neposredno odnose na samu fabulu. Pa ipak, pisac se neskriveno trudi da te istorijske događaje i ličnosti čiji je vinovnik Agon dodatno koloriše i komentariše pasažima o ovom neobičnom jeziku.

Pa ipak, „Kamen blizanac“ je roman o jeziku, ili jezicima. On upućuje na to kako sve može biti shvaćeno kao pismo, poruka, znak, simbol – i kako taj lingvistički fenomen u vezi sa selamom zapravo iscrpno opisuje život jedne kaste na sultanskom dvoru. I dalje od toga. Kada mladi Agon sazna za običaj u srpskim selima da se čovek koji je umro u jednom ataru prebacuje u drugi, i tako dalje, jer se za mrtvaca morao plaćati porez, on zaključuje kako taj mrtvak putuje kao poruka iz sela u selo, određujući nenamerno granice između mesta. Agon u tom običaju vidi selam. Sultanov ferman koji uvek nosi naredbu da se neko pogubi, takođe je selam. Selam smrti. Petrović piše i kako se Turcima papir uvek prinosio kao svitak, a ne presavijen na četvoro, jer kad bi se takav otvorio imao bi oblik krsta. Sve ovo upućuje na ozbiljan istraživački rad piščev koji je uspeo da vešto pretoči u građu za svoj roman, da ga poetizuje na način koji će lirski govoriti o sudaru Istoka i Zapada, o njihovim sličnostima i njihovim trvenjima. Pisac na jednom mestu zamera Zapadnjacima koji su raubovali teme haremskih zabranjenih ljubavi, o kojima ništa nisu znali, već se u tim romanima ponajbolje videla slika njih samih.

Pisac kroz vesti o Karađorđevim bitkama protiv turske vojske, te običajima i dogodovštinama s narodom koje glavni junak sreće daje određenu sliku o svom narodu, na koju se nadovezuju i druga zapažanja ič oglama Agona, jer on ne otkriva novu zemlju, nego upoznaje svoju staru. Jedno od takvih opažanja, recimo, govori ponešto i o srpskom mentalitetu: „Iznenadila ga je potreba samog ovog podneblja da umanjuje raskoš, da svodi doživljaje, osiromaši i pojednostavi osećanja, kako bi ih lakše sačuvalo i prenelo kroz surove predele i nepredvidivo vreme.“ S pravom možemo zaključiti da Petrović želi da progovori o Srbima osvetljavajući jednu drugu, istočnjačku, kulturu koja je dominirala ovim prostorima veoma dugo. Naum da se to učini kroz vizuru jednog Srbina koji je zaboravio svoje poreklo možda i govori o buđenju uspavane nacionalne svesti, ali taj diskurs kod Petorovića ne traži svoje mesto u današnjici i nema prizvuk onog patološkog nacionalizma, od kojeg jedan deo srpske književne scene već duže boluje.

Neki kritički glasovi pogrešno kaleme na „Kamen blizanac“ nekakvu stigmu pritajene i zamaskirane šovinističke nacionalističke proze, čime se on bespotrebno baca u dnevno-političku kaljugu. Zamerke koje se mogu staviti ovom romanu su tehničke prirode: neposrednih opisa glavnih događaja nema, već o njima saznajemo samo iz dijaloga junaka, nakon što se sve već odigralo, što je za obim romana pomalo monotono; oneobičavajući stil i visokostilizovane deskripcije tu i tamo zagluše pažnju koja je neophodna za rekonstrukciju posredno iznesene hronologije fabule; konekcija pasaža o selamskom jeziku, prološke pesme i glavnog toka radnje je mestimično labava i čini se da joj treba, kako je to Matoš govorio, prilježniji rad na korekciji konaca koji vire iz šavova priče. Neke od najupečatljivijih delova romana „Na Drini ćuprija“ Ive Andrića jesu oni u kojima se opisuje poslednji prizor roditelja i zemlje u očima dečaka koje Turci odvode u Carigrad gde će sve zaboraviti, kao i onaj potresni opis nabijanja seljaka Radisava na kolac. Scene sa identičnim motivima je odlučio da ponudi i Petrović u „Kamenu blizancu“, mada nam ništa novo i bitno drugačije od Andrićevih opisa nije predočio. Pa ipak, kao što je već rečeno, mora se priznati da u toj odluci da zakorači prtinom koja je proslavila jednog nobelovca postoji neka hrabrost i smelost.

Ali uz sve ove zamerke, „Kamen blizanac“, nošen na slavi ulaska u najuži krug prošle NIN-ove nagrade, uspešno se nosi sa žanrom istorijskog romana i opravdano nas stavlja u iščekivanje nastavka trilogije, koju je Zoran Petrović ovim romanom najavio.

Danilo Lučić, rođen je u Beogradu 1984, gde i danas živi i radi. Diplomirao na katedri za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta u Beogradu. Piše poeziju, prozu i književne prikaze. Do sada svoje tekstove objavljivao samo u elektronskoj i štampanoj periodici. Od decembra 2010. je jedan od dva redovna kritičara Malih novina.


Objavile: Male novine | 4. 08. 2011.

Jedan komentar
Posaljite komentar »

  1. Odlican roman. Svima bih preporucila. Sa zadovoljstvom sam ga procitila. Svaka vast autoru prikaza i na tekstu i na odabiru romana.

Posaljite komentar


one + = 5