Danilo Lučić: SAN O VENECIJI

Vladimir Pištalo
VENECIJA
Agora, 2011

Danilo Lučić
PIŠTALOV SAN O VENECIJI

Serenissima, La Dominante, Kraljica Jadrana, Grad vode, maski, mostova i kanala, neka su od imena koja je tokom svog postojanja sa pravom stekla Venecija. Kroz ovaj grad na severu Italije koji nema ni 300 hiljada stanovnika, godišnje promaršira više od 3 miliona turista. I tako, dok se danas ona izdržava turizmom i brodogranjom, u srednjem veku je bila poznata kao trgovinsko srce Evrope, a njeno bogatstvo omogućilo joj je da postane jedan od umetničkih centara sveta. Nije čudo što inspiraciju za neka od svojih najboljih dela stvaraoci poput Šekspira, Voltera, Tomasa Mana, Ezre Paunda duguju upravo Veneciji. Pred nama je knjiga Vladimira Pištala koja nosi ime ovog grada (izdavač: Agora, 2011) i predstavlja jedno od najintimnijih i najlirskijih pripovedanja ovog pisca, ostvareno u oscilaciji, kako piše na samoj knjizi, između žanra bildungsromana i „knjige metamorfoza“.

Roman na početku donosi prvi piščev kontakt sa Venecijom, koji se nije dogodio na njenim kanalima koji zamenjuju ulice, već u bioskopu. Felinijevog „Casanovu“ iz ’76 pisac je gledao sa sedamnaest godina, što je datum početka njegove fascinacije ovim italijanskim gradom. Uvidećemo da je on uvek, na ovaj ili onaj način, pratio pisca, tokom celog života, pa otuda i potiče ono „bildungsroman“ odmah ispod korica knjige. Čini se da Pištalo želi da istakne kako postoji izvezna kazanovština, posebno u danima poznatog venecijanskog karnevala, koja je intonirala određeni libido Venecije, a koji je Felini pokušao da ekranizuje. Često ponavljanje reči iz Felinijevog filma „Mi smo ti. Ti si ja.“ podrazumeva određen doživljaj grada koji poziva pripovedača da se sa njim do kraja identifikuje.

Pištalo nas upućuje da je fundamentalni deo njegovog otkrivanja Venecije bilo shvatanje velike ideje Mediterana. Šta je Mediteran, pita se pisac. I odgovara sam sebi: „ To je nekoliko ari morskih čudovišta i divljih veprova na mozaicima u Tunisu. To je Magna Graecia. To je vikinško – arapsko – grčka mešavina Palerma. Trgovina biberom između Porte i Serenisime.“ A izgleda da će u finalnom ishodu pisac svoju neutaživu potragu za odnosom Mediterana i Venecije naći u platnu italijanskog slikara Đovanija Batiste Tiepola pod imenom „Neptun nudi darove Veneciji“. U slikarevoj interpretaciji Neptuna, on je „stari rob sa suznim očima sarajevskog alkoholičara“ a „Venecija je podebela i mrzovoljna cura“, kako to na stranama svoje nove knjige opisuje Vladimir Pištalo.

U drugom poglavlju knjige „Seni zaboravljenih predaka“ Pištalova saga o Veneciji se pretvara u hipotetičku rekonstrukciju uloge njegovih predaka u životu Venecije. Jednog od njih,Tripka Ognjenovića po najopscenijim krčmama i javnim kućama venecijanskim vodi misteriozni trgovac Pantalone.

John Singer Sargent GRAND KANAL, Venecija

Inače, Venecija je nama, južnim Slovenima, uvek bila nezaobilazna u ekonomskom, društvenom i političkom smislu. Ona je kao takva često opevana u narodnoj epskoj poeziji („Ženidba Dušanova“, „Ženidba Maksima Crnojevića“). U tom smislu, Balkan je od ranije bio veoma upućen na Mletačku republiku. Pištalo neće propustiti da spomene Morlake, nomade nastale ukrštanjem rimskih kolonizatora i Ilira i Tračana, koji su danas uglavnom Srbi i Hrvati, u celoj Italiji nazvani „Crnim Vlasima“ zbog upadljive crne nošnje. Venecija je, kako čitamo u ovoj knjizi, za Srbe, Hrvate, Slovence i Crnogorce, kada ih nije nazivala Morlacima, koristila izraz Skiavoni, što se ponekad odnosilo i na robove.„Venecija se oslanjala na istarski kamen, lički bor i dalmatinsku vojsku“, upućuje nas pisac. 

I tekstovi o Veneciji koji su ostali iza Laze Kostića, Jakšića, Njegoša, Matavulja, Stjepana Mitrova Ljubiše, Dučića i Crnjanskog dokaz su opčinjenosti i prepoznavanja autentičnosti ovog grada i u srpskoj kulturi.

Pištalo mašta o senovitoj i misterioznoj Veneciji stasaloj na trgovinskim mahinacijama ugovorenim u sumanutim bordelima koje vode patuljci i gde stražnjice putana služe kao stalci za vinske čaše. Čak i danas, za pisca, Venecija je, osim istorijom, puna opasnosti i izazova. Knjiga ne pati od pretencioznosti da se lepote i znamenitosti Venecije daju u nekom svevremenskom kontinuumu. Drugim rečima, Pištalo predstavlja Veneciju kao emotivni nadražaj koji je u baš određenoj situaciji i momentu u njegovom životu dao svemu tome jednu osobenu boju, miris i zvuk. „Venecija, koja me je obavijala, za mene je postajala metafora duhovne potrage. Neko je jurio i tragao za njom(…) Jesam li to bio ja?“, navodi Pištalo, kao da ni sam ne veruje u veze između sebe i italijanskog grada na vodi kome se tako često vraćao, „Veni etiem – dođi opet. Tako neki prevode njeno ime. Ona je mit o večnom povratku.“

Možda upravo iz ovih razloga, vodeći nas kroz svoju veoma subjektivnu i ličnu (is)povest o njegovoj višestrukoj upućenosti na ovaj grad, Pištalo se na drugom nivou otkriva kao izrazito intrigantan i lucidan turistički vodič, a „Venecija“ postaje jedan veoma zanimljiv bedeker. Istorijske ličnost često progovaraju sa stranica „Venecije“, izjašnjavajući se o ovom gradu, a s njihovim mišljenjima i osećanjima pisac se povremeno slaže, povremeno ih osporava. Sentence, citati, reference, paralele, metafore i alegorije – prepliću se strmoglavo po nekoj svojoj začudnoj filozofiji sličnoj lavirintu uskih venecijanskih uličica. Kada pogledamo roman na nivou rečenica, vidimo da je u skoro svakoj ugrađena lirska stilizacija piščeve fascinacije Venecijom. Pod nabojem estetskih doživljaja koji ponekad stižu do afektacije, pisac i druge ličnosti u knjizi se kroz personifikacije transponuju u bilo koju istorijsko-kulturološko-geografsku karakteristiku Venecije. U spomenik, crkvu, kuću, zgradu, kanal, obalu, more, vaporeto, gondolu itd. Čak i u ljubavnoj epizodi ove knjige koja počinje od poglavlja „San o vaporetu“, piščeva ljubavnica je incognito, ona nema ime, niti figuru, boju kose, obrise lica – ona je piščev tihi pratilac na putu otkrivanja jedne posebne Venecije čitaocima. Jer ipak, njoj, kraljici Jadrana, sve mora biti podređeno.

Osim što raskošno i kitnjasto govori o Veneciji u različitim vremenima, epohama i stupnjevima njenog razvoja, sve do današnjih dana, ova knjiga govori i o Pištalovoj erudiciji, enciklopedijskoj načitanosti, širini opšte kulture… A za ove pobrojane spisateljske kvalitete ovaj drevni italijanski grad bio je autentičan izazov. Međutim, ta širina znanja i izobilje istorijske građe povremeno odvuku pisca, te on kao da zaboravi i zapostavi pisanje o samom gradu, nego piše i o drugim gradovima, državama, istorijama i ljudima. Razlog za to leži u Pištalovoj viziji Venecije koju označava kao svojevrstan Alef, jer ona je „shape-shifting city“ gde su, između ostalog, „arapske priče sretale jevrejske šale.“

Čini se, namerno ili ne, da nas Pištalo ponekad, poput Latina „starih varalica“ zavodi i obmanjuje. Da govori ono što zna da će nas šokirati na način koji mi želimo, da se pravi da ne zna dovoljno o Veneciji te nam ostavi samo neprimetne tragove među njenim trgovima i ulicama po kojima ga ne možemo uvek u stopu pratiti, da taj drevni grad može lako da bude i manje i više od onoga što Pištalo čitaocima o njemu govori. Ali, čitaočevo književno i životno iskustvo može pretpostaviti da to slatko varanje prepuno misterija, intriga, istorije i umetnosti upravo i jeste glavni, neprolazni i najjači adut Venecije i „Venecije“.

Danilo Lučić, rođen je u Beogradu 1984, gde i danas živi i radi. Diplomirao na katedri za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta u Beogradu. Piše poeziju, prozu i književne prikaze. Do sada svoje tekstove objavljivao samo u elektronskoj i štampanoj periodici. Od decembra 2010. je jedan od dva redovna kritičara Malih novina.


Objavile: Male novine | 17. 01. 2012.

Posaljite komentar


1 + = three