Nemanja Rotar: ŠTA BI SA DEMO- KRATIJOM?

“Ovo je vreme mediokriteta. Osrednji su njegovi moćnici, umetnici, osrednja je društvena misao, praksa, osrednje je obrazovanje, osrednja arhitektura, stavovi, mediji, običaji… Sve je postalo trivijalno”, kaže književnik Nemanja Rotar u osvrtu na moderna kretanja.

Nemanja Rotar

ŠTA BI S DEMOKRATIJOM?

Šta se dogodilo sa demokratijom u svetu? Može li se ono što mi danas podrazumevamo pod ovim pojmom primeniti na doba Periklea i tadašnji atinski polis? Naravno da ne. Perikleovo zlatno doba je za naše uslove života mit. Demokratija je u našem vremenu postala paravan ili puka fraza iza koje se kriju razne interesne grupe, političke partije, korporacije, sindikalne organizacije, u čijim strukturama ima svega sem pravičnosti, jednakosti, slobode govora i odlučivanja.

Sofisticirani sistemi manipulacije javnim mnjenjem, specijalizacija znanja, nizak nivo opšte kulture, gusta mreža pravila i zakona, cinizam materijalističkog pogleda na svet, depresija, zakon mase, hipertrofija informacija, ludilo virtuelnog sveta učinili su da sve antičke vrednosti dožive poraz, a čovek postane nalik kibernetskom surogatu. Šta očekivati od današnjeg sveta, kada samo jedna kič reklama za deterdžent ili čistač WC-a, može da ubije u vama svaku nadu u pobedu inteligencije.

Lakše je ne razmišljati, biti vođen, dobijati instrukcije sa vrha, rutinski obavljati svakodnevne posliće, nego se podvrgavati samoispitivanju, kritičkom vrednovanju, promišljanju, duhovnom uzdizanju, obrazovanju, vaspitanju. Sve što podseća na helenski period istorije čovečanstva odavno je samo bajka ili Plutarhov „Uporedni životopis”, koji još tu i tamo uznosi po kojeg zakasnelog romantičara. Za većinu ozlojeđenih intelektualaca život u modernom okruženju je drek, baš kao što to kaže krčmar Palivec, junak Hašekovog romana.

Ovo je vreme mediokriteta. Osrednji su njegovi moćnici, umetnici, osrednja je društvena misao, praksa, osrednje je obrazovanje, osrednja arhitektura, stavovi, mediji, običaji… Sve je postalo trivijalno. Svet je nalik plastičnoj boci, banalan i neuništiv u svojoj gluposti. Ovo vreme teško može iznedriti jednog Periklea koji je proganjao atinsko plemstvo da finansira Fidijine umetničke poduhvate. Danas je obrazovanje dostupno svima, ali većina shavata da se u životu, ipak, bolje snalazi bez učenosti. Arogancija, bahatost čine lakši prodor u stvarnost premreženu raznim „demokratskim” organizacijama. Bogati skorojevići grade na sve strane megamarkete u kojima roba postaje božanstvo kome se žrtvuje sva životna snaga.

U tim modernim hramovima, neguje se prolaznost i slavi površnost. Zadihane potrošače čekaju kilometri rafova sa najnovijom robom koju treba proveriti i kupiti. Gomilati stvari, gomilati novac, gomilati posede, kuće, automobile, preduzeća, tehničke uređaje, mobilne telefone, gomilati titule, funkcije, gušiti se u častoljublju i taštini prolaznog i kratkotrajnog. Gubitak veze bogataša sa realnošću i moral insenity šire se poput virusa na čitavu populaciju. Bezbrižna i nedotupavna lica kućepazitelja i lepuškastih kasirki svedoče da se pohota i izopačenost viših klasa duboko uvukla u domove i svakodnevicu običnog sveta. Svi plešu na iste taktove i svi podležu istoj histeriji. Posvuda zjapi praznina i duhovna sakatost. Ismejani su pristojnost, skromnost, poštenje. Nastupio je dugi zimski dan.

Početkom ovog meseca je jedan mladi i hrabri partijski borac podsetio svoje prijatelje na Fejsbuku, tom novom, socijalnom čudu povezivanja, da je ponovo 5. oktobar, a da što šta zaudara u vazduhu Srbije baš kao i u doba Miloševića. Šta je uzrok tome? Mnogo toga, moj mladi prijatelju. Naša zatucanost, nepismenost, samodopadljivost, ksenofobičnost, tribalnost, užasavajuća duhovna iskvarenost, bezbožnost, socijalna disfunkcionalnost.

Sa strogo političke tačke gledišta, današnje stanje u Srbiji još jedna je uverljiva potvrda genijalne knjige Roberta Mihelsa „Sociologija partija u savremenoj demokratiji”. Ovaj predani istraživač, nakon višegodišnjeg minucioznog proučavanja odnosa u političkim i sindikalnim organizacijama sa početka dvadesetog veka, pre svega socijaldemokratskih, došao je do nekoloko važnih zaključaka koji mogu rasvetliti naš usud.

Pre svega, Mihels tvrdi da svaki vid utilitarnog povezivanja neumitno dovodi do pojave oligarhije u jednoj organizaciji. Čim narod pristane da delegira određene pojedince da odlučuju u njegovo ime, on prestaje da vlada i počinje da se potčinjava odlukama manjine. Zapravo, izborom svojih glasogovornika narod oduzima sebi suverenitet.

Što je jedna politička organizacija veća, time je mreža međuzavisnih odnosa između njenih pristalica složenija i teža za narušavanje. Pojava profesionalnih političara ukida pojam slobode u partijskom životu. Ljudi koji primaju materijalnu nadoknadu za rad u partiji i oni koji se nalaze na državnim funkcijama svoju ličnu egzistenciju stavljaju na prvo mesto. Oni nemaju dileme, ne kritikuju, ne proveravaju i ne preispituju određene odluke, već bespogovorno izvršavaju zadate poslove baš kao i radnici u bilo kom drugom preduzeću. Materijalna zavisnost od partijske ili državne blagajne ubija slobodoumnost. Pokušaj bilo kakvog prometejskog uzleta plaća se disciplinskim kaznama ili, u težim slučajevima, isključivanjem iz stranke. Za stabilnost jedne političke organizacije poželjni su „vojnički umovi”, a ne samosvojni intelektualci koji, vazda, imaju nekakve primedbe i nedoumice. „Postrojeno društvo” glavni je ideal vrhuške koja upravlja partijom. U suprotnom, kako bi bilo moguće ostvariti monopol nad stranačkom kasom, tim glavnim izvorom moći lidera. Mislim da je u Srbiji prava retkost da na nekom partijskom kongresu predsednik podnosi finasijski izveštaj članstvu. Još uvek se ne zna ko sve finansira političke partije kod nas, niti kako se raspoređuje zarađeni novac.

Vladajuća oligarhija dozira informacije koje idu ka nižim instancama. Niko, osim nekolicine ljudi u vrhu organizacije, nema jasnu i potpunu sliku političkog delovanja, do njih dopiru samo filtrirane poruke, taman dovoljne za izvršenje konkretnog zadatka. Sve važne istine kriju se i zatamnjuju i strogo čuvaju od ostatka članstva. U parijama je na sve strane zaudara na konspirativno grupisanje, na tabore koji se međusobno preziru. U svakom slučaju, Mihels pokazuje da demokratija odumire upravo u partijama koje su nastale iz potrebe za pravednijim društvom. U pozadini svega, opet dolazi finasijski interes i neselektivnost prilikom odabiranja članova koji stupaju u jednu političku organizaciju. Što je stranka veća, postaje tromija i nedelotvornija. Izbegava svaki rizik, pogotovo rizik napuštanja vlasti, jer se time narušavaju izvori zarade i bogaćenja dobro kotiranih pojedinaca. Birokratski partijski aparat proždire poput hidre svaku, pa i najmanju samostalnost i samokritičnost.

Većina ljudi odbija da učestvuje u političkom životu. Ne privlače je nikakve avanture, pogotovu ne utopije i totalizujući snovi raznih fanatika. Samo bez preterivanja! Uronimo u umerenost i učmalost. Čak i ako se suočimo sa problemima, rešimo ih na mek način. Posvuda proklamacije, pozivi na toleranciju, multikulturalnost, uviđavnost  i razumevanje. Ispod sveg tog taloga krije se mržnja i gnev.

„Koračam kroz taj mali narod otvorenih očiju: oni mi ne opraštaju što im ne zavidim na njihovim vrlinama. Hteli bi da me ugrizu što im govorim: malim ljudima su potrebne male vrline – a pošto mi teško ide u glavu da su mali ljudi potrebni… Hteli bi da me namame na male vrline i da me zbog njih hvale. Hteli bi da nagovore moje stopalo na kratki tik-tak male sreće. Koračam kroz taj narod otvorenih očiju: smanjili su se i sve su manji – ali to je njihova doktrina o sreći i vrlini. Oni su, naime, i u vrlini skromni – jer žele prijatnost…”  Tako je govorio Zaratustra, izbegavajući pogled izmučene svetine. Međutim, ja imam iskustva sa prostorima nade, iskustva sa idejama koje naglo čvrsnu, imam iskustva i želje da u noći bez zvezda, kada još samo knjige svetle, besplatno namamim ovaj usnuli narod u prijatni vrt nekog mogućeg usuda, skrojenog po meri najfinije muzike.

Tekst je prvobitno objavljen u časopisu „Sveske“, decembar 2009.

Nemanja Rotar, pisac i diplomirani filolog, rođen je 1972. u Pančevu, gde i danas živi i radi. Objavio je knjigu pesama “Početak sna”, zbirku priča “Katalog čitalaca”, knjigu eseja “U vrtlogu samoće” i romane: “Buđenje zmaja”, “Čuvari Balkana”, “Poslednja noć na Levantu”, “Netrpeljivost” i “Dnevnik ljudoždera”. Autor je izdavačke kuće Stubovi kulture iz Beograda. Dobitnik je stipendije Fonda “Borislav Pekic”, a četiri njegova romana su se našla u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 2. 11. 2011.

Posaljite komentar


4 × eight =