Pismo o nobelovcu: ZAŠTO?

Nekoliko nedelja nakon uzbudljivog medijskog skandala sa lažnom Nobelovom nagradom za Dobricu Ćosića, mada se još uvek naširoko i nadugačko priča o tome, i dalje nije ukazano ne neke uglove oko tog slučaja.

Slobodan Bubnjević

ZAŠTO?

Evo jednog ličnog osvrta nekoliko nedelja nakon medijske pometnje sa lažnom Nobelovom nagradom za srpskog pisca Dobricu Ćosića.  Naime, verujem da se, pod punim imenom i prezimenom, imalo još ponešto reći o značaju i pravom smislu te anonimne šale. No, uzalud čekajući da neka mudrija ili upućenija glava skrene pažnju na to u javnosti, na kraju, sad kad je sve prekrio huk beogradskog Sajma knjiga, nije preostalo drugo nego da se, ako nisu drugi, u tome sam okušam.

Pre svega, da se još jednom podsetimo šta se desilo. Na dan 13. oktobra, u četvrtak, kada je nakon Nobelove nagrade za fiziku, hemiju i medicinu, Švedska akademija u 13h trebalo da proglasi  laureata Nobelove nagrade za književnost za 2011, na lažnom sajtu nobelprizeliterature.org pojavila vest koja je uzdrmala duhove u Srbiji.

Ovaj, sada ugašen sajt, bio je registrovan nekoliko dana ranije i napravljen tako da jako liči na zvanični sajt nobelprize.org. Na njemu je, tačno pola sata pre početka zvanične konferencije Nobelovog komiteta, objavljena informacija da je srpski pisac, bivši komunistički disident, predsednik Jugoslavije iz Miloševićeve ere i nacionalista Dobrica Ćosić dobio Nobelovu nagradu.

Proširivši Tviterom ovu vest, jedna grupa anonimnih aktvista je razaslala i lažno saopštenje, da bi 15 minuta kasnije u nju poverovali brojni svetski i gotovo svi srpski mediji. Vest je odmah stigla na sve sajtove i male ekrane, prekinut je redovni program, nacija se digla na noge, a onda, 15 minuta kasnije, stigao je novi šok – vest se pokazala kao lažna.

Nobeliziranje, analize, osude i oduševljenje produžilo se tokom oktobra skoro do Sajma knjiga.

Međutim, koliko god se po kuloarima razgovaralo, a novine pisale o tome, većina tih zanimljivih priloga se najčešće bavila samo tehnologijom prevare ili pak, nasuprot tome, biografijom pisca Dobrice Ćosića. No, uvažavajući sve te opravdane argumente o zaštiti ličnosti i ustanova na internetu i čudovišnom problemu generisanja lažnih vesti na novim medijima, koje su povodom ovog slučaja danima analizirali novinari i urednici beogradskih medija, imam snažan utisak da je nešto mnogo važnije nekako promaklo. Mada su ugledni profesori novinarstva povodom te lažne vesti puno govorili o pravilu 5W i pet pitanja koja novinar treba da postavi kako bi napisao vest, ipak je izostalo pitanje koje se, po meni, nije smelo zanemariti u ovom slučaju – Zašto?

Jer, zašto je grupa očigledno natprosečno obrazovanih, tehnološki pismenih i u srpsku literaturu upućenih mladih ljudi odlučila da se tako našali sa akademikom Dobricom Ćosićem i svim što on simbolizuje?

Odgovor je, po meni, jednostavan. Zato što tako duhovit, lucidan i gromoglasan performans predstavlja jedan od još uvek mogućih puteva za ozdravljenje društva u kome živimo. Zato što niko od onih sa imenom i prezimenom u javnosti ne govori u ime cele jedne uništene generacije. I zato što snaga dobrog vica prevazilazi snagu čak i onog sistema koji je sasvim budalast i stoga neuništiv pred očiglednim argumentima.

Ne mislim da je u svemu tome išta učinjeno da bi se lično naudilo akademiku Ćosiću. Mada jeste za osudu kad anonimna rulja bilo koga lično napada zbog kakvih god stavova, to ovde nikako ne može biti slučaj –  ipak anonimni aktivisti nisu sačekali akademika u sigurnosti mračnog haustora. Pošteno govoreći, akademik Ćosić nigde nije nipodoštavan kao čovek, a ako sledimo liniju dobrog ukusa, i trud i kreativni učinak bili su preveliki za nešto takvo, mizerno. Uostalom, on je u celom slučaju najmanje mogao biti žrtva prevare, ili bar onog što se po zakonu smatra prevarom, jer je uz anonimne aktiviste jedini sa sigurnošću znao istinu tokom tih 15 Nobelovih minuta koliko je „vest“ trajala. A to je i sam kasnije potvrdio.

Mada urednici sada govore i o napadu na medije, posmatrač neopterećen medijskom sujetom može da uoči kako ništa nije učinjeno da se baš njima napakosti, već da su ustaljeni šabloni po kojima mediji funkcionišu u svetu i Srbiji samo iskorišćeni kao sredstvo. Mada se u akciju anonimnih aktivista sada učitava čak i kriminalni kontekst, cela „patka“ ipak nije napravljena da pribavi ili preotme bilo kakvu materijalnu korist od bilo koga, niti da potraje duže i izazove stvarne, trajne posledice kakve nastaju zbog lažnih vesti.

Sve je mnogo jednostavnije od svih tih naknadnih analiza. Cilj tog performansa je bio samo – da ispriča odličan vic. I da, zbog toga, stvori duhovitu zabunu na sasvim ograničeno vreme, u ovom slučaju na 15 minuta, jednako kao što to čini bilo koja forma komedije. Ili pak malo duži vic, onaj sa dobrim obrtom na kraju. Obrtom kome prethode ekskluzivne vesti u „Gardijanu“, kao i to da nacionalna televizija prekida redovni program zbog novog srpskog nobelovca, da bi se, 15 minuta kasnije, izvinjavala jer Dobrica Ćosić nije nobelovac.

Za sve pominjane argumente o napadima, to će biti dovoljno opravdanje. Dovoljno će biti da ti dečaci (ili devojčice) na kraju kažu kako su samo, doduše na jedan sofisticiran način, ispričali vic. I da su ga ispričali u interesu javnosti. Jer, ako ćete svi, iz ovih ili onih razloga, zbog šašave mejl adrese, Tvitera ili nečeg drugog, stati protiv autora ove fore, ako će ih goniti Jednica za visokotehnološki kriminal, a srpski sudovi staviti među 5 miliona svojih procesa koje nisu rešili, vic će, barem po Ustavu, biti jači.

No, ipak, zašto? Zašto takav vic sa uglednim piscem?

Odgovor su dali sami aktivisti i mogao se, uz pesmu Danila Kiša, sasvim ozbiljno pročitati na njihovom sajtu nakon što je Nobelov komitet proglasio pravog laureata i nakon što se saznalo da je reč o „patki“. Svrha tog podviga, bila je da ukaže, poduči i na kraju krajeva, produhovi.

Lično mislim da to ne samo da nije urađeno mržnje spram Čosića ili pak medija, već je to učinjeno zbog Srbije, ne prve ili druge, nego ove stvarne, koja se sa mukom već godinama podiže, budući svojveremeno moralno, književno, politički i ekonomski zgažena upravo zbog pogubnog hvatanja one daleke, Ćosićeve, one koja nikad nije ni postojala, a u koju su mnogi poverovali, ako ne svojevremeno, onda ponovo, sada, u tih 15 nedavnih minuta.

Zašto smo, zapravo, i posle toliko godina naseli, dragi prijatelji?

Lično, sedeo sam na sastanku tog oktobarskog četvrtka kad mi je zazvonio telefon i – nisam poverovao. Ne zato što, igrom slučaja, u oktobru ustaljeno posećujem stvarni sajt Nobelove fondacije, nego zbog toga što sam osetio nelagodu pred značenjem te vesti. Zbog tog pitanja – zašto? Prosto, u to nekoliko minuta nisam mogao da prihvatim da živim u takvom svetu gde je moguće da On dobije Nobelovu nagradu. Ne zato što je on Dobrica Ćosić, pisac nekoliko odličnih pasusa koje zaista niko drugi nije mogao da napiše, već što je on Dobrica Ćosić u Srbiji od 1986. do 2011. godine.

Jer, protivi se svakoj logici, ideji humanizma i veri u plemenite domete književnosti, da kroz Nobela, kroz jedno gotovo ultimativno priznanje, budu bukvalno obesmrćene sve one vrednosti koje On bar indirektno predstavlja, sve one ksenofobične, autistične, lakome, prizemne, birokratske, malograđanske napasti koje se kroz reprezentativne organizacije, udruženja, stranke i strančice, javne sinekure i spletkarenja još bore za svoje mesto, zaštićeno pod virtuelnim Ćosićevim šinjelom.

I za ubogu Srbiju je suviše okrutno da se tek tako otelotvori ta užasna, jalova, visokoparna i u prevrtljivi akademizam i lažno disidenstvo umotana ideja zemlje samo za Nas i samo za Naše – kretenska vizija koju nećete naći čak ni u Ćosićevim knjigama, bez obzira kako on ovde ili onde nazivao Albance ili neke druge. Ona 11 godina nakon Petog oktobra još živi u glavama onih koji se iz Ćosićevog vilajeta nadaju ponovom povratku mraka. I koji su u tih 15 minuta imali priliku da najzad poveruju sami sebi.

Užas toga je otrežnjujući. A smeh, prirodno, dolazi posle.

Naredne dane sam, igrom slučaja, na kratko boravio u Nemačkoj i svuda se sretao sa ljudima koji su u lokalnim medijima pročitali priču o lažnom Nobelu za nacionalnog pisca u Srbiji. Iskreno oduševljenje koje je to pratilo bitno je drugačije od eskapizma srpske elite i zgražavanja nad moćima Tvitera. “Kakva fora!“, govorili su. „Srbija je jedna čudesna zemlja! Kakve vi samo kreativne ljude imate!“

I to je bila poenta vica.


Objavile: Male novine | 26. 10. 2011.

Posaljite komentar


× 9 = twenty seven