Borivoje Adašević: U SMRTI ISTI

Znala je odmah da će pokušati da pobegne. Duga kolona beogradskih Jevreja dreždala je na Tašmajdanu, čekujući da se prijavi, da se registruje i obeleži, poput mehaničkih lutaka, u redu i zbunjeni, kao pred početak nekog pogroma u Rusiji ili Ukrajini, a ona je znala, odmah je to znala, još u trenu kada je njen stric ušao u stan i naredio da moraju otići da se prijave, znala je da će pokušati da pobegne od porodice, okruženja i od svih tih zamornih priča što su kolale poslednjih dana, da će ih oterati negde na sever na prinudni rad ili u logor, znala je da će pokušati da pobegne u neki deo grada gde nema njenih sunarodnika, gde će moći nesmetano da se šeta ulicom uredno očešljana i odevena, bez žute trake na rukavu, držeći za ruku Mišu. Miša je bio pravoslavne vere, iz građanske porodice srednjeg staleža, nije podlegao nikakvom rasnom zakonodavstvu, niti nekom novostvorenom numerus klaususu, a to što je bio komunista, to je znala samo ona i njegovi najbliži prijatelji, to je bila njihova tajna, njihov zavet, to se, na koncu, nikoga nije ticalo.

Miša je bio student druge godine medicine, visok, smeđe talasaste kose, retkih svetlodlakih obrva, odlučnog i vedrog duha, ni nalik na njenog brata ili njene rođake, toliko drage, ali tako bolno opsednute svojim životima, kao i ona što je bila, sama sebi otežala i duhom nalik na kakvu sredovečnu ženu. Želela je – a ta je želja, bez sumnje, ključala u njenoj svesti – da zaboravi na ta četiri ćoška njenog detinjstva i na čitav onaj komplikovani sistem aluzija i asocijacija što je ukazivao na bolnu sefardsku prošlost njene porodice, na miris mastila kojim su ispisana sva ona prezimena koja je morala uzimati i imena svih onih gradova kroz koje je morala proći u doticaj Balkanu, u doticaj Beogradu; želela je, ona, Sara Koen, otići ka njenom Miši Mariću, koji je od nje načinio ženu, ženu koja voli i koja brine.

Svuda oko nje, poput ranjenog kolosa, škripavim plućima pokušavao je da diše razrušeni Beograd. Tih je dana, a beše to nakon šestoaprilskog bombardovanja, naprslim gradom vrila uznemirena ljudska kohorta, raščišćavajući ruševine, pronalazeći mrtve, udarajući se u prsa i čupajući razbarušene i zamašćene kose. Jedan je jevrejski mladić izgrizao sopstvene vene na rukama u nadi da će što skorije izdahnuti pritisnut srušenim zidom neke dorćolske kuće. Na desetine žena izbezumljeno je tumaralo po ruševinama u potrazi za svojom decom i muževima. Nemci su već ušli u Beograd, prosvrdlali u njega kao u slatku jabuku crv, bila je polovina aprila, jedna za drugom sledile su represivne mere protiv Jevreja, više se nije moglo u pozorište, u bioskop, nije se imalo kamo skloniti, a i novca je bilo sve manje. Gledala je kako u crnim uniformama gradom koračaju folksdojčeri. Neke od njih je poznavala. Viđala ih po predratnom Beogradu kao nastojnike zgrada, njihove žene bile su služavke u jevrejskim kućama. Posmatrala je foksdojčere kako ponosito koračaju gradskim ulicama, kako odvažno, prsima napred, grabe u aprilski dan. Znala je da pljačkaju stanove Jevreja u zgradama u kojima su neposredno pred rat bili nastojnici. Poznavali su nervaturu zgrada, tajne odaje, mesta gde bi se mogao skrivati novac. Bili su nadmeni u zlu, a njihove žene bile su im od pomoći.

Na ulicama, mnogi su Jevreji i Srbi po nemačkoj naredbi utovarali u automobile i na kamione, pokradeno zlatno posuđe i srebrninu, komade vrednog starinskog nameštaja i slike. Još se osećao miris gareži u vazduhu dok su teglili klavire, violončela, a prolećni povetarac gudio po žicama violina koje su na gomilama opljačkanih stvari ležale leno kao lešine dugovratih ptica. Ta besramna građevina sačinjena od zla, od suštine zla, taj čir nadolazećeg doba, to ustrojstvo pakla preteći se kezilo na svakom koraku. Osećala je da joj je bekstvo potrebno kao nasušni hleb. Beograd je tih godina neposredno pred rat za nju postajao rajem na zemlji, otkrivao joj je svoje tajne, svoje ulice razdraganih koraka; a onda je, iznenada, za nju iznenada, došao rat. Početak bombardovanja u šestoaprilu zoru, negde oko sedam sati, razrušene kuće i razrovane ulice, od patnje i straha izbezumljeni ljudi, ulazak Nemaca 12. aprila 1941, osmeh osionosti na njihovim licima. Taj atak na njenu svest i na svest svakog čoveka koga je tih dana pogledala u lice, lomio ju je, otkidajući komad po komad dobrog mesa njene duše; strah se počeo kotiti u njoj kao đavolje seme, pogled joj je postajao sve unezvereniji i nalik na pogled ranjene i prestrašene ptice. Trebalo je pobeći, ukloniti se sa tih sunovratnih dorćolskih ulica što pre, jer sada je znala, više nego ikad, da davno prominuše kraj nje Rušana i Frutas – slatko voće njenog detinjstva.

Išla je padinom Zereka plašljivo zagledana put stanova bogatih Jevreja, koji su ostali prazni i na kojima su lupkali prozori razbijenih stakala, koračala je sve brže, kao u košmaru, mutno predosećajući da neće biti dobro, da je malo nade za nju i njen narod, da moraju pobeći, sakriti se, pod ruševine, u neki drugi deo grada ili u drugu zemlju, bilo gde, samo se skloniti od iskeženih zuba sablasno osmehnutih nemačkih vojnika, od njihovih vešala i njihovih uperenih puščanih cevi. Korak joj je postojao sve nervozniji, sve uzdrhtaliji, spoticala se o kamene kocke turske kaldrme, posmatrala je prozore jevrejskih stanova u grozničavoj hitnji svesti koja je tragala za rešenjem, za spasonosnom adresom utočišta, za azilom iz te košmarne jave. Bližila se vrhu padine, svakim metrom bliža Miši, kome je toliko radosno, toliko veselo u svoj toj grozi, hitala. Njen korak mora biti čvršći, njena ravna stopala neosetljivija na neravno tlo! Snaga i vera moraju je odneti do pobede, na krilima pobede odleteće zajedno s njim, sa Mišom, sve do kakve mirne luke: ljeska se voda u priobalju na mesečini a srebrni trbusi riba svetlucaju u polutami. Laki dah vetra donosi miris prženih lignji, morske trave i soli.

Tek što je, koračajući uz padinu Zereka, izbila na njegov vrh, kad u blizini zgrade pozorišta začu oštre zvuke pištaljki nemačkih oficira kao i štropot odsečnih vojničkih koraka; panično se okrećući oko sebe ugleda kako je žurno okružuju prolaznici koji se u trku sabijaju u gomilu, kao u tesnac saterane zveri i primeti kako sa svih strana mogućeg odstupa vojska postavlja ograde s bodljikavom žicom. Potom začu zvuke dobošara i reči koje joj dođoše do uha rekoše joj da je zbog neprijateljske delatnosti protiv nove nemačke komande kažnjen smrću vešanjem: Miša Marić, a da se zbog ubistva nemačkog oficira prilikom akcije hapšenja imenovanog, donosi naredba o streljanju stotinu Srba i Jevreja.

Dok prolaze sekunde, u bunilu i potpunoj utrnulosti tela, sekunde u kojima shvata da je ime obešenika zapravo ime njenog Miše Marića, ka kome je krenula i u čijem se zaštitničkom zagrljaju htela sakriti, dok prolaze trenuci u kojima njeno umorno, njeno skrhano telo počinje posrtati i padati čelom ka pločniku, ljudska gomila se zbija sve više a potom nemački vojnici od te zgusnute mase počinju praviti vrstu, jedan red ljudi lica okrenutih streljačkom stroju, dok tako posrnula biva uspravljana udarcima kundakom i uterivana u tu kobnu ljudsku vrstu u kojoj će se održati uspravno tek tren ili dva i to zahvaljujući drugima, onima s desna i onima s leva koji, zbijeni, ne daju joj da padne ničice, na kolena, da posrne, da klekne satrvena vešću dobošara, slomljena kao rodna grančica trešnje, prosvrdlana kao slatki šljivin plod, posečena kao stablo takiše na samcu, dok tako stoji u vrsti spremna podvući konačni bilans svoga tek započetog života, pogled joj nehotično odluta u dalj i tamo, na krajnjem dometu tog pogleda, vidi jedno mlado muško telo, zlokobno iskrivljenog vrata, kako se klati na konopcu, i dok posmatra odeću koja odeva to nekada živo i mlađahno telo, njen pogled dohvata se njegovog lica, u njemu prepoznavši Mišu, gotovo istovremeno sa njenim uhom koje hvata urlik nemačke komande i kratko potom uzastopne plotune koji stopljeni u jedan obaraju na pločnik i nju i svakog pored i daleko od nje, dok se, padajući na bok, stropoštava na pločnik, pogled joj i dalje ostaje pripijen uz njegovo lice, uz drago lice povrh tog mlađanog tela, uz njegovo mrtvo lice koje se – vidi ona tako, valjda, poslednjom snagom umirućeg očnog nerva – tužno smeši u pozdrav njihovoj zajedničkoj smrti u kojoj su, sledeći zlehudu i pakosnu igru istorije, konačno postali jednaki, avaj, konačno postali isti.

Borivoje Adašević, pisac, rođen je 1974. u Užicu. Objavio je knjige priča: “Ekvilibrista” (2000) i “Iz Trećeg kraljevstva” (2006) i roman “Čovek iz kuće na bregu” (2009). Autor je izdavačke kuće Stubovi kulture iz Beograda od decembra 2008. godine. Pored toga, objavljivao je prozu u čitavom nizu domaćih i regionalnih časopisa. Zastupljen je u izboru priča pisaca rođenih sedamdesetih “Pseći vek” i u tematskoj antologiji “Poslastičarske priče”. Dobio je stipendiju Fonda “Borislav Pekić” za 2007. godinu, kao i nagradu za urbanu priču BAP2000 (Balkan association of publishers). Živi i radi u Požegi. Od februara 2010. je autor Malih novina.

[Priča "U smrti isti" prvobitno je objavljena u Letopisu Matice srpske, Novi Sad, Knj. 481, sv. 1-2, Januar-februar 2008; Str. 58-61]


Objavile: Male novine | 9. 02. 2010.

Posaljite komentar


7 − six =