Dragoljub Žarković: ČITANJE SRBIJE

Kako se može čitati sporni tekst Andreja Nikolaidisa? Kao poziv na atentat ili kao pogled spolja na Srbiju? Koliko je taj pogled blizak stvarnosti?

Dragoljub Žarković
Zoom, VREME 1098.

Da li, zbilja, bauk velikosrpskog hegemonizma kruži regionom a posebno u onim bivšim republikama Jugoslavije u kojima je Srba preteklo taman toliko da se mogu politički organizovati. Nama iz Srbije to izgleda smešno, jer znamo koliko smo slabi i siromašni, a kad se ovima čini da smo jaki koliko li su tek oni nesigurni i nestabilni?

Biće, ipak, da je reč o prodaji političke magle na obe strane ovog fronta. Ovi naši tobož iskazuju brigu za sabraću koja žive s bivšom braćom, a oni, bivša braća, kukumavče kako im Srbi ugrožavaju državnost i opstanak ne bi li prikrili nesavršenost sopstvenih tvorevina i pronašli alibi za manje-više traljavu politiku.

Najnoviji primer ovog nadgornjavanja dao je protekle nedelje Andreja Nikolaidis, savetnik predsednika Skupštine Crne Gore, koji je napisao da bi bio “civilizacijski iskorak” da je aktiviran eksploziv u dvorani “Borik.” On je u autorskom tekstu, objavljenom gotovo istovremeno na više portala, napisao da bi bio “civilizacijski iskorak da je Bole (Božidar Stanišljević) upotrebio dinamit i puške koje je sakrio u dvorani u kojoj su glavari, duhovnici i umetnici proslavljali dvadesetogodišnjicu postojanja RS”.

Naravno da je takav tekst izazvao pažnju što je Nikolaidis, opisan u nekim podgoričkim krugovima kao pismeni egzibicionista, i želeo. Ali prejaki egzibicionizam učinio je da je glavni deo teksta otišao u drugi plan jer su svi uhvatili te morbidne ocene da bi radi napretka trebalo pobiti Tadića, Dodika i ko se tu još zatekao.

Taj politički najzanimljiviji deo teksta glasi:

“U Crnoj Gori je dodatan problem to što Beograd instrumentalizuje pitanje korupcije, a vlast uzvraća igrom na oštrici noža: tako što, da bi izbjegla bolne antikoruptivne akcije, instrumentalizuje imperijalnu politiku Beograda. Zagovornici teze o korupciji negiraju pritisak Beograda, zagovaraju pomirenje sa četnicima, paktiraju sa Amfilohijem, dok zagovornici teze o pritisku Beograda minimiziraju pitanje korupcije. Kao i obično, nije ili-ili, nego i-i: naravno da je problem korupcija i naravno da Beograd destabilizuje. Kada bi Podgorica smanjila pljačku i pohapsila tajkunsku đubrad, pritisak Beograda time ne bi postao slabiji, ali bi svakako bio manje efikasan.

Budući da, sa jedne strane, u Njujorku Balkana, stoji jasan, precizan projekat i odlučnost, a sa druge, i u Crnoj Gori i u Bosni, konfuzija, korupcija i slabost elita, sva je prilika da će se pokazati da Dobrica Ćosić, opet, nije bio u pravu: Srbi bi ovoga puta u miru mogli dobiti ono što su izgubili u ratu.”

Podrška Nikolaidisu stigla je iz federalnog dela Bosne i Hercegovine, a jedan autor kuka kako je siroti Andreja “opet izložen napadima Ćosić – Milošević – Karadžićevih ideoloških klonova”. Rekao bih da Nikolaidis, kao i taj što ga brani od ideoloških klonova žive u nekom svom malom svetu i ne vide dalje od sopstvene tarabe. Njima se politika ukazuje iz sitne vizure čim im Srbi i srpska politika izgledaju moćno.

Iz te kuknjave proizilazi kao tačno da u Crnoj Gori i Bosni “vlada konfuzija, korupcija i slabost elita”. Ne bih mu se velikosrpski, imperijalno, mešao u opis sredine u kojoj živi, ali u tom inventarisanju je i nešto potpuno netačno, a to je da Beograd ima “jasan, precizan projekt i odlučnost”.

Mi koji živimo u Srbiji tvrdimo da kod nas vladaju i konfuzija i korupcija i da je elita slaba, a institucije podosta razorene i kukamo kako nema jasnog projekta i odlučnosti da se on sprovede.

Ideološki klonovi postoje, kao što ih ima posvuda, ali su, kad je reč o pomenutoj trojci, marginalizovani ne samo u svetu politike već i u društvenoj i posebno kulturnoj svesti novih generacija i teško da će se iz tog genetskog materijala reprodukovati neki novi “kralj ujedinitelj” koji bi ugrozio suverenost novoformiranih dinastija.

Znaju Nikolaidis i njegovi klonovi da dizanje galame oko tobožnje srpske hegemonije predstavlja dimnu zavesu kojom se prikrivaju nepočinstva lokalnih vladajućih garnitura, ali uzgajanje mržnje, kao nusprodukt ovakve proizvodnje neprijatelja doprinosi političkoj tenziji, a mrtvozornički rečnik kao da priziva da neko zbilja izgubi glavu.

Nikolaidis je u svom nacrtu drame poslovičnu pušku već unapred okačio na sceni i biće, vođen logikom sopstvene drame, ojađen ukoliko ona ne opali. Od ovog mladog autora, ovenčanog nekom evropskom nagradom za književnost, sad treba očekivati dodatni, udarnički rad na sopstvenom projektu.

Tekst je odlomak uvodnika iz nedeljnika VREME, broj 1098.

SLUČAJ NIKOLAIDIS
Šta se događa? Da li su srpski pisci zaista podržali atentat na državni vrh ili je reč o nečem drugom? Zašto ministar policije smenjuje upravnika biblioteke? Zašto vojni komentator Politike smatra da grupi srpskih pisaca nije mesto ovde? Da li je moguce živeti i misliti u Srbiji? Pratite slučaj na Malim novinama.


Objavile: Male novine | 18. 01. 2012.

Posaljite komentar


× two = 18