Sretenje: DAN NAŠIH PORAZA


Da li imate osećaj kako u Srbiji, pored svih ostalih stvari, nešto opasno nije u redu ni sa nacionalnim simbolima? Ako je tako, vara vas utisak. Takozvani Dan državnosti, koji pada na crkveni praznik Sretenje, pravi je praznik za savremenu Srbiju – njime se ne obeležava samo jedan, već više propalih istorijskih poduhvata.

Kao i sve drugo, ako se dovoljno puta ponovi, možda će u Srbiji jednodnevni Dan državnosti koji već nazivaju i Danom Srbije, jednom prestati da bude samo prijatno iznenađenje za zaposlene, ono koje sredinom februara najednom iskrsne kao neočekivani neradni dan.

U međuvremenu, svakog 15. februara, nacionalni se mediji, uz izveštaje sa nekoliko standardno bednih priredbi i voštanih performansa, potrude da objasne kakvi su istorijski povodi da proslavljamo baš Sretenje – ako već moramo nešto da slavimo, a ne možemo ono što želimo. Ove godine se država čak toliko potrudila da ovaj, najnepoznatiji od svih državnih praznika, reklamira u plaćenom terminu na televizijama.

No, možda će ovaj praznik postati istinski omiljen tek kad postane jasnije da se, za razliku od gotovo svih ostalih, njime ne obeležava samo jedan, već više propalih istorijskih poduhvata.

Zašto baš Sretenje? Uvodeći nekakav red oko pitanja praznika, grba, zastave i himne, posle petnaest godina pod pogrešnim ili prevaziđenim simbolima države, kako je zapaženo prethodnih godina, Srbija je brižljivo izbegla da bilo koji od njih veže za događaje iz previše bolnog XX veka, u kome je prešla nesrećan put od najvećeg mučenika, preko okrutnog mučitelja, do beznadežnog kažnjenika.

Tako osramoćenoj i tako duboko iznutra politički podeljenoj, pre svega po istorijskim šavovima, svakoj bi zemlji bilo teško da pronađe dan nacionalnog praznika koji ne bi bio uvredljiv za susede ili sa druge strane, neprihvatljiv za jedan deo građana.

Zato deluje mudro što je za dan države izabran datum iz daleke dubine XIX veka i to onaj, verovatno jedini, koji ima nekakvo značenje za obe, međusobno zakrvljene, srpske devetnaestovekovne dinastije – Sretenje, kao dan kad je rodonačelnik Karađorđevića podigao srpsku revoluciju u Orašcu i istovremeno, dan kad je Srbija pod Milošem Obrenovićem dobila svoj prvi, takozvani Sretenjski ustav.

Međutim, ako se podrobnije razmisli, ispostavlja se da je Srbija izabravši ovaj praznik zapravo počela slaviti dva odlično započeta, ali propala poduhvata. Ta okolnost je možda najpreciznija slika savremene Srbije.

Ustanak pod Karađorđem pokrenut na Sretenje 1804. okončan je dobro poznatim nesupehom. Kao što je takođe poznato, zbog pritiska velikih sila i knez Miloševe samovolje, i Sretenjski ustav jedva da je potrajao.

Nakon što ga je po francuskom ključu, preterano liberalno i u potaji od nepismenih vlastodržaca napisao ga jedan od prvih Evropljana u Srbiji, Dimitrije Davidovič, prvi srpski novinar i prva žrtva prvog srpskog zakona o informisanju.

No, s obzirom na dobro znani usud obeležavanja poraza, to bi mogla biti okosnica buduće popularizacije praznikovanja 15. februara.

A ako ništa drugo, bilo bi fer da se njegovim povodom bar podsetimo na konačni ishod i sretenjskog ustanka i Sretenjskog ustava. Kao i na uzroke takvih ishoda. Vrlo je poučno.

M.N.

DAVIDOVIĆEV GRB. Mada nas ono nekoliko ljudi koji se u Srbiju razumeju u heraldiku (od kojih dobar deo i inače spada u monarhiste) već godinama ubeđuje da kitnjasti monarhistički simboli u nacionalnom znaku imaju dublje, „državnotvorno“ značenje od poruke da je Srbija monarhija, nije ih baš prijatno posmatrati na svakom drugom krovu i prozoru. Da smo imali više sreće sa heraldikom, u portfoliu države se mogao naći i državni grb Srbije iz 1835, opisan u Davidovićevom Sretenjskom ustavu – jednostavni, gotovo republikanski simbol sa ocilima i dve grančice – hrastovom i maslinovom.


Objavile: Male novine | 13. 02. 2011.

Posaljite komentar


four + 6 =