Srđan Papić: DESET MALIH CRNACA

Nedavno sam, kao koordinator Festivala kratke priče Kikinda Short, bio pozvan u Split, na konferenciju o evropskoj književnoj saradnji u organizaciji fondacije Traduki.

Razlog zbog kojeg sam pozvan shvatio sam još na aerodromu Pleso, na kojem se sastalo tridesetak predstavnika stranih fondacija, pre leta za Split. Reakcija svih je bila otprilike: „Oho, Srbi se nekad i pojave kad obećaju”.

Zbunjenost je trajala kratko: svi su došli direktno sa sofijskog Sajma knjiga, gde je Srbija prihvatila da bude počasni gost. I otkazala gostovanje u poslednjem trenutku.

Zamislio sam grčki štand na ovogodišnjem beogradskom Sajmu sa pogašenim svetlima i praznim policama. I lupio se rukom po čelu. Šta sam u sebi govorio, ne bih citirao u ovom tekstu.

Kada je nekoliko večeri kasnije Oliver Cile, direktor Sajma u Lajpcigu, pozvao naš Festival da učestvuje na naredna dva Sajma, drugi put sam se lupio po čelu.

Naime, iako mi ništa otvoreno nije rečeno, odmah je bilo jasno da smo mi i „Beton” neka vrsta back up-a. Ako naše Ministarstvo kulture otkaže počasno gostovanje u Lajpcigu 2011. godine koje je prihvatilo, barem će biti nekog odavde.

Da odmah razjasnim, bio sam vrlo počastvovan pozivom, po glavi sam se udario jer mi je bilo jasno na čija vrata ćemo morati da zakucamo ako mislimo da ide neko od autora iz Srbije.

Uslovi su sledeći: plaćen je boravak i gostovanje samo meni. Postoji prostor da povedemo još desetoro autora. Ako uspemo da obezbedimo sredstva (tup, tup, tup).

Marta 2010. možemo da vodimo internacionalnu ekipu, ali bi 2011. bilo dobro da svi autori budu iz Srbije.

Već za večerom je dogovoreno sa predstavnicima državnih institucija Slovenije, Makedonije i Hrvatske da će podržati boravak po jednog svog autora (iz našeg Ministarstva predstavnika je bilo koliko i na sofijskom Sajmu).

U hotelskoj sobi prebiram misli: OK, Slovenci su već Evropa, nije ni čudo što sa njima ide kao po loju, ali me je zaista fascinirao stav predstavnice makedonskog Ministarstva kulture koji se svodi na: „Kaži samo autoru da se meni javi, završićemo”. Mislim, ničeg tu nema fascinantnog, ali zakucajte na vrata našeg Ministarstva pa će vam biti jasna moja opčinjenost.

Razmišljam dalje: moramo povesti i nekog od mađarskih pisaca, pre svega, jer su oni značajna manjina u Kikindi, a drugo, i oni su u EU, trebalo bi i to da prođe kao podmazano.

Pre spavanja recitujem: „Deset ljutih gusara pobeglo u svet, jedan se izgubio ostalo ih – pet ”.

Po povratku u Srbiju, sastanak sa ostalim članovima tima i novi razlozi za samopovređivanje, ali sad barem ne moram krišom da se udaram, naši smo. Opasnost od koje najviše strepimo jeste da sredstva koja dobijemo za Lajpcig ne budu na uštrb narednog, petog Festivala kratke priče.

Naime, kod nas postoji zlatno pravilo kad je finansiranje od strane javnih institucija u pitanju: svima nedovoljno, da svi kukaju, ali niko previše. E sad, da li vi imate jedan ili pet projekata, dolazi li vam dobitnik nagrade Somerset Mom ili prva kičica Neuzine, da li vodite gutače vatre u Stepojevac ili pisce u Lajpcig, šta mari.

Zbog toga se odlučujemo za Ministarstvo kulture koje nam je, do sad, za četiri festivala dalo celih hiljadu i po evra.

S druge strane, ni u Kikindi ne stoje stvari dobro. Lokalnim čelnicima su prioriteti u 2010. godini „Mamut fest”,  „Noć muzeja” (autentičan kikindski event, je l’ da?), „Pesničke staze” (ulaganjem velikih napora sam saznao da se radi o okupljanju pesnika-amatera), ni ne pominju Festival.

Zovemo, pišemo, lobiramo a dobijamo odgovore poput „Videćemo…”, „Nije još konkurs…”, „Nemoj meni, piši njemu…”. U međuvremenu se javlja i autorka iz Bosne koja može da obezbedi sredstva za sebe.

„Jedan pao u bunar, ostalo ih četiri.”

Vreme prolazi u čekanju i ozbiljno razmišljam da ostatak mesta ponudimo Bugarima i Austrijancima inače će propasti prostor koji imamo. Nije problem samo u pet-šest hiljada evra koliko bi koštao odlazak naših autora u Lajpcig i njihovo predstavljanje, ima još koječega.

Na primer, hrvatski pisci su toliko zastupljeni u Nemačkoj da se sad prevode i prve pesničke knjige autora rođenih u drugoj polovini osamdesetih. S druge strane, naše pisce objavljene tamo možete da prebrojite na prste jedne ruke i to su postigli „na svoje brke”.

I, kad bolje pogledate, šta tu ima čudno? Ama baš ništa.

A ako se stvari brzo ne promene, recitovaćemo „Sad je sve u redu, može da se spava”.

[Tekst Srđana Papića, prvobitno pod nazivom “Hoćemo li u Lajpcig na sajam”, objavljen je u Politikinom dodatku od 28. decembra 2009. U međuvremenu se gotovo ništa nije izmenilo, pa ga prenosimo uz dozvolu autora. ]

Srđan Papić, rođen 1977. u Zrenjaninu, gde i trenutno živi, koordinator je projekta Kikinda šort, festivala kratke priče. Završio Filološki fakultet u Beogradu, grupa za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Objavio desetak koautorskih knjiga i zbirku priča Nepremostive razlike. Kratku prozu objavljivao u većini ex-yu časopisa. Priče su mu prevođene na engleski i objavljivane u američkim i britanskim časopisima (The Taintmagazine, The Carve Magazine, Carillon magazine, Smoke Long Quarterly, GIVE , Even Star, Apple Valley Review, Nuvein Magazine, The Transfusion journal – Harvard University…). Prevod na francuski mu je objavljen u časopisima Les Contrastes i Paris Link, a prevođen je i na španski, mađarski, slovenački, makedonski i grčki jezik. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 17. 02. 2010.

Posaljite komentar


4 + = ten