Nemanja Rotar: SUMRAK NA AGORI

Opadanje helenskog polisa, urušavanje demokratskih vrednosti zlatnog veka Atine, kvarenje herojskog čoveka, erozija morala i sveopšte urušavanje starogrčke civilizacije nastupa tokom Peloponeskog rata. Očito da je građanski rat razbuktao pritajene zle sile koje su podmuklo degenerisale zdrav olimpiski duh agonskog čoveka stare helade. Sve je počelo da se odvija munjevito nakon prodora bacila kuge u Atinu, koja je do tog trenutka, imala znatnu vojnu prednost u odnosu na Spartu. Da li je pojava zaraze posledica hibrisa, odnosno prevelike ekspanzije i ekonomskog rasta atinskog polisa koji je zasmetao čak i bogovima ili tek puka slučajnost, ostaje tajna. Perikleova politička umešnost, pravednost, čestitost u postupanju i elegancija vladanja nisu uspeli da zauzdaju rugobnu hidru koja se izrodila iz podzemnih voda atinske demokratije.

Pouzdani svedok propasti jedne od najoriginalnijih državnih tvorevina od postanka civilizacije pa do danas, čuveni istoričar Tukidid, sjajno opisuje doba sunovrata, doba kuge. Ljudi su umirali na ulicama, oko fontana i hramova, agora je bila zatrpana leševima. Strahovit smrad je zaudarao na sve strane. Udar opake bolesti izazvao je u gradu bezakonje i opštu razularenost. Dionis je opijao pomahnitalu svetinu koja je počela javno da čini i preduzima ono što je do tada sebi dopuštala samo u potaji. Siromašni su otimali blago bogataša koji su umirali. Mnogi su se predavali trenutnim užicima i otvoreno bludničili, svesni činjenice da su im to možda poslednji dani. Niko se više od građana nije mučio ni oko čega što je to tada smatrano vrlim. Ni bogobojažljivost, ni ljudski zakoni, nikoga više nisu mogli sputati da anarhistički dela. Tokom ovih apokaliptičkih dana malo ko je u Atini brinuo za javne stvari, pogotovo rat i politička zbitija, što je iskoristio kožar po imenu Kleon i uspeo da se domogne čelnog mesta u demokratskoj stranci, odmah nakon Periklove smrti. Bio je to, prema tvrđenju Tukidida, „najdrskiji od sviju građana“, a prema mišljenju Aristofana „obična podla ništarija“. Premda je uspeo da povuče i nekoliko solidnih državničkih poteza, Kleon je otvorio vrata Atine demagozima, politikantima, nasilnicima, rečju, avanturizmu svakojake vrste.

Polis je sve više tonuo u moral insanity. Glavno zlo je bilo i ostalo što je demos postao najosioniji prema izvanrednim ljudima. Ološ se udružuje i svim sredstvima progoni sposobne i čestite pojedince, koji svojim razboritim stavovima deluju nasuprot sveopštoj kataklizmi i podsećaju grčki narod na herojsku prošlost i zvezdane trenutke državne istorije. Međutim, umesto da deluje okrepljujuće i podsticajno, reč mudrih ljudi izaziva gnev mase, bivajući, prevashodno, protumačena kao kletva i osuda njihovog nesrećnog udesa. Sa scene se potiskuju hrabri muževi, herojskog duha, a nastupaju realpolitičari, majstori svakojakih mahinacija i opsena. Do vodećih položaja u društvu dolazi se isključivo nečasnim postupcima, sliom i drskošću. Klevetnici, podkazivači, demagozi, ljudi ogrezli u gramzivost, kriminal, postaju „ugledni“ predstavnici nove klase. Zlo nastupa sa strahovitom javnom drskošću. U Atini postaje pomodno biti pokvaren. Čestiti svet se povlači u svoje senke. Nastupa apatija i rezignacija društvene i političke misli. Filozofija se zatvara u samu sebe. Epikur odbacuje društveni život i prezrivo gleda na nastupe na agori. Kinici sve oblike društvenosti podvrgavaju surovoj ironiji. Diogen luta trgom, sa upaljenom svećom u ruci, govoreći svima kako traži čoveka. Stoici pripremaju svoj duh na što veću izdržljivost pred naletom sveopšteg rasula, koje smatraju kao neizbežni usud.

U međuvremenu, nacija se toliko srozava da niko ništa ne čini bez nadoknade. Korupcija postaje normalna pojava. Svečanosti postaju cirkuskog karaktera i opada interesovanje ljudi za odlazak u pozorište. Satira počinje da dominira kao književni žanr. Kratkotrajni užici postaju glavna preokupacija stanovnika polisa. Sve manje se sklapaju brakovi, a ako ih i bude, uglavnom se ostvaruju bez dece ili samo sa jednim detetom. Efemernost prožima sve delatnosti i oseća se prezir prema uzvišenom. Politički život preplavljuje svakovrsno bezakonje i nitkovluk. Zlatna agora postaje opustelo mesto i vučiji brlog.

Ambiciozni mladići bez dovoljno životnog iskustva, tobože sposobni za sve, stupaju na važne javne funkcije. Ali umesto da poboljšavaju život u polisu, oni, zapravo, predano rade na usavršavanju svojih zločinačkih mehanizama gospodarenja. Uobičajeno značenje reči, u odnosu na postupke, proizvoljno se menjalo. Bezobzirna drskost smatrala se kao odlučna privrženost svojoj stranci, mudra predostrožnost bila je, zapravo, prikriveni kukavičluk, razboritost tek maska za mekuštvo. Osionom čoveku se uvek verovalo, a sumnjiv je postajao onaj koji bi mu protuslovio. Pojedinci su se nadmetali u spletkarenju. Onaj koji bi uspeo u kakvoj spletki smatran je za veštog čoveka, a onaj koji bi ga u tome razotkrio za još veštijeg. Svako ko je zazirao od takvih postupaka, smatrao se razbijačem stranke i čovekom koji ne rešava probleme ili se plaši protivnika. Naprosto, pohvalu su dobijali oni koji su preduhitrili nekoga u pripremanju nitkovluka i oni koji su proganjali članove stranke, nevične upotrebi perfidnih metoda.

Bliski rođak postajao je dalji od partijskog istomišljnika koji je srljao u propast bez roptanja i oponiranja. Međusobno poverenje među istomišljenicima građeno je isključivo na koristoljublju. Reči pohvale više nisu upućivane nikome, insistiralo se na pronalaženju i razotkrivanju grešaka i ljudskih mana koje su potom upotrebljavane da bi se pojedinac unizio i moralno upropastio. Više je vredelo osvetiti se, nego pretrpeti i oprostiti uvredu. Beskrupulozni političari više su voleli da ih nazivaju veštim ljudima, nego nespretnim poštenjačinama. Uzrok tome je bila jedino želja za vlašću i bogaćenjem. Siromaštvo je prestalo da biva poštovano. Klasa bogatih postala je zatvorena. Razni skorojevići priređivali su odurne svetkovine bez imalo stila i rafiniranosti. Potpuno je iščezao duh drevne aristokratije olimpiskih igara i nestao tako razvijen i svetski osoben helenski osećaj za moćne individualnosti. Porodice više nisu slavile i negovale kodeks predaka, niti je poštovana reč i čast, pošto je aristokratija bila progonjena i mahom istrebljana. Nastupilo je poseljačenje atinskog polisa. Teofrast beleži u svojoj čuvenoj knjizi „Karakteri“ psihološke odlike stanovništva koji su dominatni u tom vremenu: licemeri, udvorice, zgubidani, pokvarenjaci, brbljivci, tvrdice, tupadžije, neotesanci, razmetljivci i ostali prokazani i niski oblici ljudskih osobina. Kakav poražavajući duhovni bilans, kakav etički sunovrat nudi čitanje ovog sjajnog dela.

Za ovo doba važan je i sud pseudoplatonovskog autora Aksioha iz aleksandrijskog perioda o demokratskoj suštini. U odlomku, u kome Sokrat izražava najdublje žaljenje nesrećnog državnika koji se mora upravljati prema ćudima demosa i to trpeti, Aksioh piše: „Jer demos je nezahvalan, promenjljiv, surov, zao, neobrazovan, u neku ruku skrpljen od raspusne mase i brojnih nasilnika, a ko se s njim upušta u stvari, još je mnogo nesrećniji.“

Atinska država IV stoleća više nije imala tako slavne ličnosti kao što su bili Euripid, Sokrat, Fidija; prvorazredne osobe živele su daleko od razuzdane gomile, u tajnosti skrivenih oaza, često u dobrovoljnom siromaštvu. Atina se za svoje poslove morala zadovoljiti neznatnim ljudima vrlo skučenih duhovnih i svakih drugih sposobnosti. U prividnom političkom životu, koji je bio samo senka nekadašnjeg života, Atina je sve više ličila na stare propale prestonice, gde se živi spomen i seta, legenda o minulom herojskom dobu, a ne živi se protivno nejunačkoj sadašnjosti i gde praktični interes i smisao za banalne zanimljivosti nadvlađuje želju za jakim, moćnim i originalnim stvaralaštvom. Agora je opustela. Ne čuje se Demostenov govor protiv najezde Makedonaca, nema okupljenih slobodnih građana Atinskih. Nema Herkulesa da divovskom snagom odagna rebeliju propalica što je nahrupila u grad. Nema ni Zevsa da gromovima zatrese zemlju, nikoga da zaštiti sveti hram od pomahnitalih Titana. O, građani atinski, koja to zlehuda sila zauvek razgoni vas? Moram to znati, jer ta ista sila preti da uništi nas.

Ciklus POLIS

Pogledajte prethodni tekst Nemanje Rotara
NISKO ZIDA ONAJ KOJI ZIDA ISPOD ZVEZDA

Nemanja Rotar, pisac i diplomirani filolog, rođen je 1972. u Pančevu, gde i danas živi i radi. Objavio je knjigu pesama “Početak sna”, zbirku priča “Katalog čitalaca”, knjigu eseja “U vrtlogu samoće” i romane: “Buđenje zmaja”, “Čuvari Balkana”, “Poslednja noć na Levantu”, “Netrpeljivost” i “Dnevnik ljudoždera”. Autor je izdavačke kuće Stubovi kulture iz Beograda. Dobitnik je stipendije Fonda “Borislav Pekic”, a četiri njegova romana su se našla u širem izboru za NIN-ovu nagradu. Od februara 2010. je autor Malih novina.


Objavile: Male novine | 7. 03. 2010.

Posaljite komentar


seven × = 56