Saša Ćirić: UREDNIČKA LICA



ČEMU/ČIME UREDNIK U OSKUDNA VREMENA?
[Fenomenologija uredništva]

Po čemu se urednici izdavačkih kuća razlikuju od književnih kritičara? I urednici i kritičari se bave tekstom: prvi rudimentarnom fazom teksta dirigujući njegovu evoluciju, kritičari finalnom verzijom. Nisu retke situacije kada autori (anticipativno) zamole kritičara da pogleda njihov tekst u nastajanju i prenese im svoje impresije. Primedbe koje im uputi nemaju obavezujući karakter niti nose težinu iskušenja za autore, kao što je to slučaj sa uredničkim primedbama koje su uvek test za taštinu pisca, odnosno podrška njegovoj imaginativnoj fleksibilnosti da prihvati bolje rešenje.

Na brvnu od knjige

Pošto se u uslovima tržišne privrede od urednika očekuje da zastupaju interese knjige čije objavljivanje potpisuju, nije nužno da oni to čine rado (nebrojano puta sam se kao novinar naslušao teških jadikovki da posao urednika podrazumeva povinovanje kriterijumima uređivačke politike koju definiše vlasnik izdavačke kuće a koja je po pravilu komercijalna). To dalje znači da moraju aktivno da učestvuju u promotivnoj kampanji objavljene knjige, da pišu afirmativne tekstove za blurb, tekstove plaćenih oglasa ili sižeje objavljenih knjiga sa preporukama koje ističu razlikovne prednosti te knjige u odnosu na sve ostale u Gutenbergovoj i Gejtsovoj galaksiji. Svi ti tekstovi imaju formu mini književne kritike, iako su zapravo njen EPP-simulakrum. Dakle, podrazumeva se da je dužnost urednika posao advokata, tj. da hvali knjigu i njene dobre strane, zataškavajući njene nezgrapnosti i neuspela mesta i zamisli, dok je kritičar relaksiran i, barem načelno gledano, slobodan da iskreno i bezinteresno iznosi svoje analize i sudove vrednosti o knjizi koju prikazuje.

Opet, urednik za svoj posao (da hvali knjigu) obično dobija platu ili sigurnu naknadu po ugovoru, dok kritičar za svoj prikaz ponegde dobija honorar a u najvećem broju slučajeva volontira. Sumarno (pomalo i dijalektički sumorno), sloboda bezuslovnog (kritičkog) mišljenja je nesiplativa ali neprocenjiva, a veština fiškalskog ubeđivanja plaćena ali ne i radosna delatnost. S druge strane, urednik oblikuje scenu tako što draftuje rukopise, otkriva nove kvalitetne pisce, lobira kod kritičara i žirija, drug je i ispovednik svojih pisaca. Kritičar je uglavnom pasivan konzument gotovih proizvoda. On nije u stanju, jer nije pozvan niti mu je to posao, da kreira nove edicije, uvodi iz anonimnosti u popularnost, rukopis čini boljim ili dobrim. U „lancu ishrane“ (ili na etapnoj traci recepcije), urednik je na njegovom početku dominantan, a u ostalim etapama aktivan saputnik. Kritičar se nalazi u medijalnoj etapi i ima ulogu profesionalnog konzumenta koji iznosi stručne analize i demonstrira primenu svog ukusa. Ponekad kao kritičar stavlja lovorov venac honorara na bankovni račun ili grubo onemogućava delo u pohodu ka slavi, autorskoj i nakladničkoj zaradi.

Urednički regrutni centar

Urednici se regrutuju iz svih spisateljskih redova: pisaca, kritičara, istraživača/predavača (profesora) književnosti, ljubitelja literature sa ili bez fakultetske diplome.

Generalno, pisci su najmanje talentovani za urednike. Uglavnom forsiraju sebi poetički slične kolege ili one za koje veruju da će imati komercijalnu prođu ili one koji su slabiji od njih. Recenzije netalentovanih urednika-pisaca su rudimentarne i banalne. Razlog zašto vlasnik izdavačke kuće nudi nekom piscu mesto urednika leži u simboličkom kapitalu medijskog imidža koji je stekao kao pisac, drugim rečima u besplatnoj reklami koja uz piščevo ime u medijskoj recepciji biva preusmerena na izdavačku kuću. To je najčešće kratkovida i kratkoročna praksa izdavačkih kuća. Postoje pisci, poput Roberta Perišića ili Igora Marojevića koji sem spisateljskog poseduju i izvestan kritičarski staž, pa njih pre svega treba videti u onoj drugoj grupi, iskusnih ili oprobanih kritičara-urednika.

Kod kritičara treba razlikovati one kojima je to osnovna i glavna delatnost i one druge kojima je pisanje kritika dopunska i povremena, odnosno bivša autorska praksa. Prednost kritičara (i ovde govorim o ideal-tipskim svojstvima delatnika na knjizi) jeste obuhvatno poznavanje književne scene i nepristrasan odnos prema autorima i prisutnim poetikama. Ipak, šverc pretpostavljene objektivnosti, ili njeno nošenje u miraz nove dužnosti, kratkog je daha. Licemerni urednici-bivši kritičari često nastavljaju da u javnosti nastupaju sa pozicija nepristrasnog univerzalizma, na šta više nemaju pravo. Kod bivših kritičara-fakultetskih predavača ili istraživača na institutima književnosti, rascep između obuhvatnog poznavanja savremene scene i akademskog imperativa naučne objektivnosti je naglašen i po njihov urednički rad kontraproduktivan. Drugim rečima, oni nisu u stanju da podrobno poznaju i detaljno prate sve što se objavi niti da se hitro presvuku iz sterilnog mantila naučnog radnika u šareni promotivni sako zastupnika interesa izdavačke kuće. Njihova generalna prednost je u akribičnosti koju pretaču u promotivni materijal, te u specifičnoj vrsti simboličkog kapitala – kao kad zubar u obaveznom belom mantilu reklamira neku zubnu pastu. Deo kolosalnosti institucije i respektabilnosti tradicije pozajmljuje njihov javni diskurs i pojava.

Fanovi literature, obično dugog čitalačkog staža, ređe kritičarskog, sa višegodišnjim iskustvom asistenata urednika, oslanjaju se prevashodno na svoj rad i pozivaju na svoj učinak. Što je najčistiji pristup kojim nastoje da nadomeste sve svoje važne nedostatke: manjak književno-istorijskog znanja, paušalan teorijski i analitički diskurs, relativna anonimnost. Ne mora da znači da takvi urednici nužno teže objavljivanju komercijalnih naslova, mada pretežno čine upravo to. Dobri su organizatori festivala i uopšte svih onih aktivnosti koje su vezane za kontakte sa medijima, za organizaciju gostovanja i javnih nastupa svojih autora, za štampanje i marketing a manje za interpretaciju. Ne učestvuju na okruglim stolovima na književne teme i retko daju intervjue.

Tako je govorio urednik

Veoma je zanimljiv tip govora o književnosti kome su skloni ovi tipovi urednika. Pisci-urednici forsiraju anegdotski pristup i lično iskustvo, kritičari analitičko-komparativni a ljubitelji „odštampane“ ili digitalne reči, slično piscima, iskustvo vlastitog rada na knjizi i saradnje sa autorom. Drugim rečima, iznova ideal-tipski: pisci su zabavni, kritičari naporni, fanovi pionirski entuzijastični; ili kroz zbiljski filter: pisci su sujetni i autopromotivni, kritičari ili mučaljivo introvertni ili nasrtljivo raspričani, fanovi literature rado ističu svoj čitalački entuzijazam i traže sagovornika ne da podele svoj ushit koliko da vlastitom ushićenju „provere“ težinu. Kod svih tipova urednika (što važi i za „čiste“ pisce, kritičare i čitaoce) ima sujetnih i isključivih sveznadara; površnih i repetitivnih tumača; onih koji se sa prezirom odnose prema svom poslu urednika žaleći za nedostatkom vremena i slobode da se bave onim što osećaju svojim primarnim pozivom (ali se uredničkog posla ipak ne lišavaju: zbog inercije, iz egzistencijalnih ili kalkulantskih razloga); samohvalisavih biznismena koji govore jedino o broju prodatih primeraka ili o novim planovima: koga će sve objaviti u dogledno vreme, koga će prevesti, gde će nastupiti, rečju, šta čine/snuju i šta im se događa…

Jasno je da nije tek tranziciona „oskudacija“ i svojevrsna samoukost uredničkog kadra „determinisala“ našu uredničku tipologiju. Rekao bih da ova tipologija nije tek naša domaća poslastica, kao što je izvesno da je izvedena delom pojednostavljeno i unifikujuće. Ipak, ovaj tekst može da posluži kao podstrek za složenije razmatranje „uredničkog fenomena“.

Saša Ćirić, rođen 1975. u Pirotu, novinar Radio Beograda 2, jedan od četvorice urednika “Betona” i književni kritičar zagrebačkog nedeljnika „Novosti“ i web-portala zagrebačke knjižare „Booksa“. Objavio knjigu kritike i eseja “Užici hermeneutike” (Zrenjanin, 2009) i monografiju o savremenom crnogorskom romanu Ujed istorije (Ulcinj, 2009). Jedan od autora i urednika “Srbija kao sprava” (Beograd, 2007) i “Antimemorandum-dum” (VBZ, 2009). Za sebe kaže da ga “doživljavaju kao ecces homo-a i zaziru od njega, a on samo hoće da se druži sa ljudima”. Autor Malih novina od marta 2010.


Objavile: Male novine | 2. 03. 2010.

2 komentara
Posaljite komentar »

  1. Zanimljiv tekst. Slazem se sa vecinom stvari koje je Sasa izneo u njemu. Dodao bih jos samo par “sitnica”.
    Cini mi se da urednici danas ne rade dovoljno sa piscima na tekstu, ne ukazuju na neke stilske propuste, pa cak i ne lektorisu tekst, odnosno ne angazuju osobu u izdavackoj kuci koja je za to zaduzena…
    Desava se ponekad da urednici predstavljaju paravan za samovolju vlasnika izdavackih kuca koji daju sebi tu slobodu da, bez znanja autora, te pored zivog i zdravog urednika, grubo ispravljaju delove teksta koji im se cine politicki nekorektnima, odnosno kontraproduktivnim za prodaju knjige. Slucaj slican ovome se nedavno desio jednom poznatom novosadskom piscu koji je objavio roman za “uglednu izdavacku kucu”.
    Ponekad i dobro napisana nepovoljna – ili ako vise volite – negativna kritika moze podstaci nekoga da procita roman ili pesnicku zbirku, dok te nafilovane, napucane recenzije koje urednici pisu kao reklamu za knjigu – cesto uspesno odvracaju publiku od citanja iste.
    I na kraju, kao vrlo opasna stvar mi deluju slucajevi kada urednici izdavackih kuca sede u zirijima za dodelu nagrada ili u organizacionim/upravnim odborima knjizevnih festivala. E, to je klasican primer za sukob interesa!
    Prici o prevarama nikad kraja…

  2. Dopada mi se ovaj tekst, iako mi smeta što se u njemu podrazumeva da se zna šta je urednički posao. A zna li se? Nisam u to siguran i pokušaću najjednostavnije da ga opišem i iznesem mišljenje šta bi urednik morao da radi, a šta ne bi smeo.
    Po primitku teksta, recimo nekog romana, urednik bi već u prvom, brzom čitanju morao da odluči da li hoće ili neće da ga objavi. I osnovni red bi bio da o tome autora obavesti u nekom razumnom roku, ne dužem od mesec dana. Zaboravljanje rukopisa po fiokama loše je i za izdavačku kuću i za autora.
    Prilikom drugog, pažljivijeg čitanja, urednik bi trebalo da uvidi motive autora, zašto je uopšte napisao i poslao neki tekst. Da li je, npr, knjiga napisana u želji da samo bude, ili pretežno, zabavna ili, suprotno, sa znatnijim književnim ambicijama. Svakako da će eventualno objavljivanje prevashodno zavisiti od profila izdavačke kuće, ali ne bi trebalo zanemariti i zabavne knjige, naročito ukoliko su zanimljive, ukoliko donose neka nova saznanja i sl.
    Ukoliko je urednik istovremeno i pisac, što je najčešći slučaj, morao bi da se otvori i za njemu tuđe rečenične konstrukcije, one koje sam nikada ne bi upotrebio. I ne bi smeo da ih prepravlja! Jer, ukoliko to radi, knjige koje uređeuju neminovno će postati uniformne, a posledično i dosadne.
    Prilikom procenjivanja teksta (pismenosti, celokupne konstrukcije romana, likova, motiva, dijaloga, jezika itd.), urednik bi, najviše što može, trebalo da se distancira od šablona koji su mu neminovno u glavi, od ličnih doživljaja i iskustava, od nametanja autoru sopstvenog pogleda na svet, od svoje taštine.
    Posebnu pažnju urednik bi morao da posveti jeziku: da li je literaran, da li je autentičan, bogat ili siromašan, lokalan ili književan itd. Međutim, urednik mora da bude svestan da je jezik po neki put i veoma namerno osiromašen, da je pisac to svesno uradio, da je pisao što kraćim rečenicama, bez slika i opisa. Isto tako, urednik ne bi smeo da dugačke, barokne rečenice cepa u segmente i time uništava lepotu rečenice koja teče, koja se grana, koja katkada liči na rečnu deltu.
    Osnovni urednički zadatak je da ispravi nelogičnosti u tekstu, da primeti slabu ili nedovoljnu motivaciju, da autoru ukaže na činjenične i druge očigledne propuste.
    Urednik ne bi smeo da se usredsređuje na lektorske, a naročito na korektorske intervencije, to nije njegov posao.
    Da bi vlasniku izdavačke kuće pokazali koliko su u poslu prilježni, urednici veoma često intervenišu i kada je potrebno i kada nije, smatrajući da će veći broj njihovih primedbi pokazati i veću njihovu privrženost radu. I zbog toga su u stanju da tekstove promene do neprepoznavanja.
    Urednici, kao po nekoj več ustaljenoj navici, rado skraćuju tekstove, po neki put toliko mnogo da se pitate da li su oni urednici ili kasapi. Treba imati meru, treba biti veoma oprezan kod takvog posla, može da se dogodi izbacivanje delova teksta koji je u stvari suštinski, iako na prvi pogled to nije.
    Velika većina urednika uporno se žali da je tekstovima pretrpana. Što je verovatno i tačno, ali i njihovom krivicom: trijaža tekstova mora stalno da se radi, bez obzira na lične probleme i neraspoloženja. Poslom su zatrpani i lekari i đubretari, ko nije? (Savesni urednici bi morali svoje frustracije da iskaljuju na psihijatrima, ne na autorima.)
    Itd.

Posaljite komentar


nine − 2 =