Evo nečeg ne baš sasvim uobičajenog, ekskluzivno u Malim novinama – oštroperi rukopis kritičara Saše Ćirića složio se u stihove i pretvorio u poeziju. U “seizmograf suptilno izmenjenih konteksta”.

Umesto reklama za sapun, kafu, telefonske usluge i higijenske proizvode svih vrsta, u pauzi svoje književno-kritičarske sapunice LJUBAVI I BOLI KNJIŽEVNE KRITIKE, Saša Ćirić emituje intermezzo, zbog koga publika ne menja kanal, već ostaje hipnotisana pozadinskom „bolnom monodramom“

„Mrzi li kritičar autora o kome piše?” pita se kritičar Saša Ćirić, u drugoj epizodi sitkom ispovesti, odnosno kolumne-reke LJUBAVI I BOLI KNJIŽEVNE KRITIKE, analizirajući univerzalni stroj koji je ponekad rendgen aparat, a ponekad višežičani instrument

„Može li se naći izraz koji nije već poznat i jezik koji nije već korišćen?” pita se staroegipatski pisar Khakhepersenb. U prvoj epizodi sitkom ispovesti, odnosno, kolumne-reke LJUBAVI I BOLI KNJIŽEVNE KRITIKE, kritičar Saša Ćirić kreće u neizvesno rudarsko iskopavanje podzemne žile naše javne i književne scene

Đinđić je devedesetih politički lutao i sazrevao, upoznavao Srbiju, jačao Demokratsku stranku, menjao se i pridobijao ljude za ideju o promeni Miloševićevog režima. Bio je još odlučniji na vlasti posle 5. oktobra, ograničen okolnostima, neraščišćenim nasleđem, malobrojnim kompetentnim saradnicima, bednim građanstvom. Morao je čvršće da se uhvati u koštac sa srpskom odgovornošću za raspad SFRJ, [...]

„Zašto bi nas uznemiravala uhiljadostručena mnoštvenost glasova?“ Kako stojimo danas, kad se „klatno pisma“ vratilo tekstu nakon dominacije slike, za MALE NOVINE istražuje književni kritičar Saša Ćirić u vešto skrojenom osvrtu na blog kulturu

U osvrtu na fenomenologiju uredništva, pod nazivom ČEMU/ČIME UREDNIK U OSKUDNA VREMENA?, književni kritičar Saša Ćirić eksluzivno za čitaoce Malih novina otkriva kako su “tranziciona oskudacija i svojevrsna samoukost uredničkog kadra” determinisale književnu scenu.